ADHD, odnosno poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću, ponekad neformalno nazivan i ADHD sindrom, je jedan od najčešćih neurorazvojnih poremećaja detinjstva, koji često traje i tokom odraslog doba.
Ovaj poremećaj karakteriše kombinacija simptoma nepažnje, hiperaktivnosti i impulsivnosti, koji mogu da ometaju svakodnevno funkcionisanje i prilagođavanje.
Iako se ADHD najpre vezuje za decu školskog uzrasta, važno je znati da ovo stanje može da potraje i u adolescenciji i kod odraslih, a pravovremeno prepoznavanje i adekvatna podrška mogu značajno poboljšati kvalitet života osoba sa ovim poremećajem.
Procene ukazuju da oko 5% dece globalno ima ADHD, te da je učestalost veća kod dečaka nego kod devojčica.
U ovom članku objasnićemo šta je ADHD i kako prepoznati simptome kod dece i odraslih, a pored toga, biće reči o tome koji su mogući uzroci, kako se postavlja dijagnoza i pristupa lečenju ovog stanja.
Šta je ADHD i kako nastaje?
ADHD ili poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću je neurobiološki poremećaj koji počinje u ranom detinjstvu, a samo značenje termina ADHD predstavlja akronim od naziva ovog stanja na engleskom jeziku, attention deficit hyperactivity disorder.
Veruje se da ADHD nastaje zbog specifičnih promena u funkcionisanju mozga, posebno u delovima koji kontrolišu pažnju, motoričku aktivnost i impulse.
Kod osoba sa ADHD-om primećen je disbalans neurotransmitera, prvenstveno dopamina i norepinefrina, što dovodi do poteškoća u regulisanju pažnje i ponašanja.
Takođe su uočene izvesne anatomske razlike u mozgu. Na primer, pojedine regije mozga zadužene za izvršne funkcije mogu biti manje aktivne ili blago drugačije građe.
Snimanja mozga, poput magnetne rezonance, ukazuju da mozak deteta sa ADHD-om može sazrevati malo sporije u pojedinim regijama, pa tako čeoni delovi zaduženi za kontrolu impulsa i pažnje postižu punu zrelost kasnije nego kod dece bez ADHD-a.
Sve ove neurološke osobenosti dovode do toga da dete ili odrasla osoba sa ADHD-om ima hronične probleme s koncentracijom, kontrolom impulsa i nivoom aktivnosti.
Stručnjaci razlikuju nekoliko podtipova ADHD-a, i to:
- Pretežno nepažljivi tip, takozvani ADD: Dominantni su problemi sa održavanjem pažnje, praćenjem instrukcija, organizacijom i lako odvlačenje pažnje, bez izražene fizičke hiperaktivnosti.
- Pretežno hiperaktivno-impulsivni tip: Izražena je potreba za kretanjem, nestrpljivost, prekidanje drugih, impulsivno donošenje odluka i nemogućnost mirovanja.
- Kombinovani tip: Prisutni su kako problemi sa pažnjom, tako i simptomi hiperaktivnog i impulsivnog ponašanja, što je ujedno i najčešći oblik ADHD-a.
Uzroci i faktori rizika
Precizan uzrok ADHD-a još uvek nije u potpunosti razjašnjen, ali se smatra da je u pitanju kombinacija nasleđa i faktora okoline.
Istraživanja pokazuju da pojedini činioci značajno doprinose razvoju ovog poremećaja:
- Genetika: Nasledni faktor igra veliku ulogu. ADHD se često javlja u porodici, odnosno deca koja imaju roditelja ili bliskog srodnika sa ADHD-om imaju znatno veći rizik da i sama razviju poremećaj.
- Neurobiologija: Promene u mozgu i nervnom sistemu su povezane sa ADHD-om. Neravnoteža neurotransmitera, poput dopamina i norepinefrina, kao i drugačija aktivnost određenih regija mozga koje upravljaju pažnjom i samokontrolom mogu doprineti pojavi simptoma.
- Faktori tokom trudnoće i ranog razvoja: Nepovoljne okolnosti u prenatalnom periodu mogu povećati rizik od ADHD-a. Na primer, izloženost fetusa duvanskom dimu, prekomernom alkoholu ili toksinima iz okoline povezani su sa većom učestalošću ADHD-a. Pored toga, prevremeno rođenje i veoma niska porođajna težina takođe su identifikovani kao faktori rizika.
- Rani psihosocijalni faktori: Težak stres u ranom detinjstvu, zanemarivanje ili druga negativna iskustva mogu pogoršati ozbiljnost simptoma ADHD-a. Iako takve okolnosti same po sebi ne izazivaju ADHD, mogu doprineti težem kliničkom ispoljavanju poremećaja kod deteta koje za njega ima predispoziciju.
Važno je napomenuti da ADHD nije posledica lošeg roditeljstva ili detetove lenjosti.
Reč je o neurološkom razvoju koji se razlikuje od uobičajenog, što znači da ponašanja deteta sa ADHD-om nisu posledica loše namere, već odražavaju specifičan način funkcionisanja njegovog nervnog sistema.
Takođe, prekomerna upotreba slatkiša ili previše vremena provedenog pred ekranom nisu dokazani uzroci ADHD-a, iako mogu privremeno uticati na nivo aktivnosti i pažnje kod deteta.
ADHD kod dece
ADHD se najčešće dijagnostikuje u detinjstvu, obično između šeste i 12. godine, kada simptomi postaju uočljivi u školskom okruženju.
Dete sa ovim poremećajem može imati velike teškoće da isprati školske obaveze i da se ponaša u skladu sa zahtevima okoline.
Često deluje kao da ne sluša nastavnike ili roditelje, zaboravlja da završi domaće zadatke i gubi svoje stvari, a pored poteškoća sa pažnjom, obično je prisutan i visok nivo energije i impulsivnost.
Takvo dete može biti neprestano u pokretu, ustajati iz klupe tokom časa, trčati ili se penjati po nameštaju i drugim objektima u situacijama koje to ne zahtevaju, što je odraz unutrašnjeg nemira, a ne namernog nepoštovanja pravila.
Impulsivnost se može manifestovati kao nestrpljenje, na primer nemogućnost da se sačeka red, ili ishitreno reagovanje, koje se može manifestovati kao upadanje drugima u reč ili započinjanje radnji bez razmišljanja o posledicama.
Zbog ovih simptoma dete sa ADHD-om često ima poteškoća da isprati pravila učionice i može biti isključeno iz igre od strane vršnjaka zbog upadica ili nemira.
Samim tim, rano prepoznavanje i razumevanje da je u pitanju zdravstveno stanje je od ključnog značaja, kako bi dete dobilo podršku umesto osude.
Vremenom, nelečeni ADHD može negativno uticati na samopouzdanje deteta, budući da ako dete stalno dobija kritike zbog zaboravnosti ili nemira, može početi da oseća da je lošije ili manje vredno od vršnjaka.
Iz ovog razloga, podrška i razumevanje okoline igra ogromnu ulogu, kako bi se dete razvijalo u pozitivnom pravcu uprkos izazovima koje ADHD nosi.
ADHD simptomi kod dece
Simptomi ADHD-a kod dece obično se svrstavaju u tri grupe, a to su nepažnja, hiperaktivnost i impulsivnost.
Svako dete je drugačije, ali sledeći simptomi su među najčešćim pokazateljima ADHD-a kod dece:
- Kratak raspon pažnje i lako ometanje spoljašnjim stimulusima. Dete brzo gubi fokus na aktivnost i prelazi sa jednog zadatka na drugi pre završetka.
- Teškoće u organizaciji i praćenju uputstava. Dete deluje kao da ne sluša kada mu se obraća, često ne završava započete obaveze ili zaboravlja instrukcije.
- Često gubljenje potrebnih predmeta, te se često dešava da dete ne zna gde je ostavilo olovku, svesku ili igračku, i zaboravlja svakodnevne obaveze koje vršnjaci mogu da isprate.
- Stalna fizička aktivnost, kao što je nemirno vrpoljenje na stolici, ustajanje u situacijama kada se očekuje da sedi mirno, trčanje ili penjanje u neprimerenim trenucima.
- Poteškoće sa mirnim igranjem. Dete jedva da može tiho da se igra ili mirno provodi vreme, čak i tokom zabavnih aktivnosti mora da se kreće ili priča.
- Impulsivno ponašanje i nestrpljivost, upadanje drugima u reč ili igru, reagovanje bez razmišljanja ili brzopleto davanje odgovora pre nego što je pitanje završeno.
- Česte nagle emocionalne reakcije, kao što su izlivi besa ili preterano uzbuđenje koje deluje neprimereno situaciji.
Važno je napomenuti da neće svako dete sa ADHD-om pokazivati sve navedene simptome uvek, kao i da intenzitet simptoma može varirati.
Neka deca imaju dominantno probleme sa pažnjom i mogu delovati odsutno, dok su druga su uglavnom hiperaktivna, impulsivna i stalno u pokretu i brza na okidaču.
Međutim, najveći broj dece ima kombinaciju oba seta simptoma, što znači da su i nepažnja i hiperaktivnost prisutne u određenoj meri.
ADHD kod odraslih
Zanimljivo je da se ADHD u detinjstvu znatno češće dijagnostikuje kod dečaka nego kod devojčica.
Jedan od razloga je što devojčice često ispoljavaju manje upadljive simptome, pretežno nepažnju bez izrazite hiperaktivnosti, što može dovesti do toga da njihov poremećaj prođe neprimećen.
Mnoge ženske osobe dobiju dijagnozu tek u odraslom dobu, čime se razlika između polova donekle izjednačava.
Iako se ADHD smatra poremećajem koji počinje u detinjstvu, kod mnogih simptomi hiperaktivnosti bivaju manje izraženi u kasnijem tinejdžerskom dobu, međutim problemi sa koncentracijom, organizacijom i impulsivnošću mogu opstati tokom života.
Smatra se da oko polovine do dve trećine dece sa ADHD-om nastave da imaju neke simptome i u odraslom dobu.
Ipak, mnogi odrasli nisu svesni da imaju ADHD, već često svoje probleme pripisuju ličnoj neorganizovanosti ili drugim uzrocima, dok se tek od relativno nedavno više pažnje poklanja dijagnostikovanju ADHD-a kod odraslih.
Odrasli se često bore sa održavanjem pažnje na poslu ili tokom dugih sastanaka, često odlažu obaveze i teško počinju ili privode kraju započete projekte.
Organizacija vremena i prostora je izazov, česti su haotični rasporedi i neuredan životni prostor zbog poteškoća u planiranju i izvršavanju planova.
Hiperaktivnost u odraslom dobu obično poprima oblik unutrašnjeg nemira i osećaja da osoba stalno mora nešto da radi, što može biti praćeno konstantnim tapkanjem prstima, tresenjem noge ili nemogućnošću da se opuste.
Impulsivnost može dovesti do brzopletih odluka, nagle promene posla, nepromišljenih finansijskih poteza ili ishitrenih reakcija u konfliktima.
Zbog ovih simptoma, odrasli sa ADHD-om često osećaju hronični stres i nezadovoljstvo sobom, a nelečen ili neadekvatno kontrolisan ADHD može imati i dugoročne posledice.
Naime, studije su pokazale da su adolescenti i odrasli sa ADHD-om u većem riziku od zloupotrebe alkohola ili droga, verovatno zbog pokušaja da samoinicijativno ublaže svoje simptome.
Mnogi odrasli sa ADHD-om pronalaze kreativne načine da kompenzuju svoje poteškoće, na primer, prave detaljne liste zadataka, koriste podsetnike i alarme za obaveze ili biraju karijere koje im omogućavaju da budu u pokretu.
Međutim, bez dijagnoze i podrške, oni mogu trpeti posledice kao što su nizak profesionalni učinak uprkos realnim sposobnostima, ili hronični osećaj preopterećenosti svakodnevnim zadacima.
Važno je naglasiti da ADHD kod odraslih često koegzistira sa drugim problemima poput anksioznosti, depresije ili poremećaja raspoloženja, što može dodatno otežati svakodnevni život.
ADHD simptomi kod odraslih
Simptomi ADHD-a kod odraslih mogu biti suptilniji nego kod dece, ali i dalje značajno utiču na funkcionalnost.
Uobičajeni simptomi ADHD-a kod odraslih uključuju:
- Hroničnu nepažnju i rastresenost, koji dovode do toga da osoba ima poteškoća da duže održi fokus na poslu ili u razgovoru, lako gubi nit misli i zanemaruje detalje.
- Slabu organizaciju i upravljanje vremenom, što se može manifestovati kao stalno kašnjenje na sastanke ili nepoštovanje rokova, prokrastinacija odnosno odlaganje obaveza, i teškoća da se prate planovi.
- Zaboravnost i gubljenje stvari, kao što su ključevi, telefon, dokumenti ili zaboravljanje zakazanih obaveza i dogovora.
- Unutrašnji nemir, koji je prisutan i kada spolja deluju mirno. Mnogi osećaju stalnu napetost ili nervozu, često se nesvesno meškolje, tapšu prstima ili imaju potrebu da budu u pokretu.
- Impulsivno donošenje odluka, mogućnost brzog upuštanja u rizične situacije ili trošenja novca na hir, bez dovoljno razmišljanja o posledicama.
- Nisku toleranciju na frustraciju, usled čega osoba može burno reagovati na manje provokacije ili biti sklona naglim promenama raspoloženja.
- Poteškoće u održavanju stabilnih odnosa zbog nepažnje, impulsivnih ispada ili zaboravljanja obaveza, što može uticati na odnose u porodici, prijateljstvima ili na radnom mestu.
Dijagnostika i testovi
Sveobuhvatna procena ADHD-a često podrazumeva multidisciplinarni pristup, pa se pored lekara, uključuju psiholozi, a po potrebi i specijalni pedagozi ili defektolozi, kako bi se sagledalo detetovo funkcionisanje iz različitih uglova.
Dijagnoza ADHD-a postavlja se na osnovu detaljne kliničke procene koju sprovodi stručnjak, najčešće psihijatar ili dečji psiholog.
Ne postoji jednostavan laboratorijski test ili snimak koji može potvrditi ADHD već se lekar oslanja na stručne kriterijume u dijagnostičkim priručnicima i sveobuhvatnu procenu ponašanja, simptoma i teškoća.
Za decu je ključno prikupljanje informacija iz više izvora, gde roditelji opisuju ponašanje kod kuće, dok nastavnici izveštavaju o funkcionisanju u školi, a procenjuju se i eventualne poteškoće u društvenom okruženju.
Za postavljanje dijagnoze ADHD-a važno je da simptomi budu prisutni u više različitih sredina, na primer i kod kuće i u školi, traju najmanje šest meseci i značajno odstupaju od očekivanog ponašanja za uzrast deteta.
Prema savremenim kriterijumima, za postavljanje dijagnoze ADHD-a dete treba da ispoljava najmanje šest od devet mogućih simptoma nepažnje i/ili šest od devet simptoma hiperaktivno-impulsivnosti.
Takođe, lekar će isključiti druge poremećaje ili stanja koja mogu dati sličnu kliničku sliku, kao što su problemi sa sluhom, anksioznost, poremećaji učenja ili poremećaji sna mogu dovesti do poteškoća s pažnjom koje liče na ADHD.
Iz ovog razloga, ponekad se rade dodatna testiranja, upitnici i skale za procenu pažnje, hiperaktivnosti i impulsivnosti.
U nekim slučajevima za objektivnu procenu pažnje koriste se posebni digitalni testovi, poput testova kontinuirane pažnje, kojima se procenjuje sposobnost održavanja fokusirane pažnje tokom određenog vremena.
Iako takvi testovi nisu dovoljni za dijagnozu, mogu pružiti dodatne uvide.
Kod odraslih, dijagnostika uključuje detaljan razgovor o sadašnjim simptomima ali i retrospektivnu procenu detinjstva, odnosno da li su znaci postojali još u ranom uzrastu, čak i ako tada nisu bili prepoznati.
Pored toga, često se koriste stručni upitnici i testovi za samoprocenu simptoma ADHD-a kod odraslih.
Lečenje
Lečenje ADHD-a je najefikasnije kada je multimodalno, što znači da uključuje više pristupa paralelno.
Kombinacija farmakoterapije, odnosno lekova, i nefarmakoloških mera, kao što su psihološke terapije, edukacija i prilagođavanje okoline, daje najbolje rezultate u kontroli simptoma i poboljšanju funkcionalnosti.
Svaka osoba je jedinstvena, pa se plan lečenja prilagođava uzrastu, ozbiljnosti simptoma i individualnim potrebama pacijenta.
Cilj lečenja nije da se ADHD u potpunosti izleči, budući da je reč o hroničnom stanju, već da se simptomi stave pod kontrolu i da se omogući normalan razvoj i život.
U nastavku slede glavni vidovi terapije koji se primenjuju kod ADHD-a.
Lekovi
Medikamentozna terapija za ADHD može značajno ublažiti simptome kod dece i odraslih, a najčešće se koriste stimulativni lekovi koji deluju na centralni nervni sistem.
Među njima su lekovi na bazi metilfenidata i amfetaminskih soli, koji povećavaju nivo dopamina i norepinefrina u mozgu, koji pomažu da se poveća pažnja i kontrola impulsa, često sa brzim efektom nakon uzimanja.
Stimulansi su se pokazali delotvornim kod velikog broja pacijenata, ali mogu imati i nuspojave kao što su smanjen apetit, nesanica ili razdražljivost, pa je važno da terapiju prati lekar, koji će prilagođavati dozu i pratiti napredak.
Za roditelje može biti zabrinjavajuća pomisao da dete uzima stimulativne lekove, ali dugogodišnja iskustva i istraživanja pokazuju da su ovi lekovi relativno bezbedni kada se koriste pod lekarskim nadzorom.
Terapija se započinje sa nižom dozom i postepeno je povećava dok se ne postigne optimalan efekat na pažnju uz minimalne nuspojave.
Pored stimulansa, postoje i nestimulativni lekovi za ADHD, kao što je atomoksetin, lek koji deluje na neurotransmiterski sistem norepinefrina i može pomoći u poboljšanju pažnje, posebno kod onih pacijenata koji ne podnose stimulativnu terapiju.
U nekim slučajevima se primenjuju i lekovi iz drugih grupa, poput određenih antihipertenziva, kao što su guanfacin ili klonidin, koji mogu smanjiti hiperaktivnost i impulsivnost.
Važno je naglasiti da lekovi ne leče ADHD u smislu trajnog izlečenja, ali drže simptome pod kontrolom dok se uzimaju, što omogućava osobi da bolje funkcioniše, uči ili radi.
Odluka o uključivanju medikamenata zavisi od intenziteta simptoma i toga koliko oni remete svakodnevni život, i obično se sa upotrebom lekova započinje tek kada druge mere ne daju dovoljno efekta.
Ipak, kod težih oblika lekovi mogu biti neophodni od početka.
Psihološki pristupi i edukacija
Psihološka podrška i edukacija su podjednako važni kao i farmakoterapija u upravljanju ADHD-om.
Bihevioralna terapija predstavlja osnovu nefarmakološkog pristupa, naročito kod dece.
Kroz ovaj vid terapije, deca se uče konkretnim strategijama za poboljšanje pažnje i samokontrole, na primer, kako da se organizuju, kako da se nose sa frustracijom i da postupno produže period koncentracije.
Istovremeno, roditelji dobijaju smernice kako da uspostave strukturu i pravila kod kuće, primenjujući dosledne nagrade i kazne za željeno odnosno nepoželjno ponašanje.
Edukacija roditelja o ADHD-u je takođe veoma važna, budući da im pomaže da bolje razumeju potrebe deteta i efikasnije sarađuju sa stručnjacima i školom.
Kognitivno-bihevioralna terapija je korisna za tinejdžere i odrasle koji pate od ADHD i pomaže osobama da razviju veštine organizacije, planiranja i nošenja sa odvlačenjem pažnje.
Takođe, ova vrsta psihoterapije radi na prepoznavanju i menjanju negativnih obrazaca mišljenja.
Na primer, mnogi sa ADHD-om razviju osećaj manje vrednosti ili frustracije zbog svojih poteškoća, pa terapija pomaže da se ti stavovi koriguju i poveća samopouzdanje.
Edukacija je širok pojam koji uključuje informisanje i osnaživanje i pacijenata i njihove okoline.
Za dete, to znači da nastavnici budu upoznati sa njegovim stanjem i da se nastava prilagodi po potrebi, što može uključivati sedenje bliže nastavniku, raspored koji uključuje češće pauze, individualizovani obrazovni plan i druge.
Za odraslu osobu, edukacija može uključiti učenje strategija upravljanja vremenom, organizacije doma i posla, kao i tehnike opuštanja za smanjenje stresa.
Što se tiče alternativnih ili dopunskih pristupa, neki pacijenti nalaze određenu korist od promena u ishrani, poput isključivanja veštačkih boja i aditiva, veštačkih zaslađivača kao što su aspartam, saharin i sukraloza, te uzimanja omega-3 masnih kiselina ili tehnika poput meditacije.
Iako neke od tih metoda mogu poboljšati opšte stanje i koncentraciju, one nisu dovoljno istražene da bi bile zamena za standardni tretman.
Po potrebi mogu biti uključeni i drugi stručnjaci, poput logopeda ako dete ima govornih poteškoća ili specijalni edukator ukoliko postoje smetnje u učenju, dok porodični terapeut može poboljšati komunikaciju i odnose unutar porodice.
Na kraju, podrška okoline i razumevanje su ključni, budući da kada šira porodica, škola ili kolege na poslu razumeju koje izazove nosi ADHD, stvara se strpljivije i podsticajnije okruženje za osobu koja se sa tim izazovima suočava.
Zaključak
ADHD je složen neurorazvojni poremećaj koji se manifestuje kroz poteškoće u pažnji, hiperaktivnosti i impulsivnosti, i može značajno uticati na kvalitet života, kako dece tako i odraslih.
Iako simptomi variraju u intenzitetu i obliku, važno je naglasiti da ADHD nije posledica lenjosti, lošeg vaspitanja ili nedostatka volje, već neurobiološko stanje koje zahteva razumevanje i podršku okoline.
Rano prepoznavanje simptoma, individualizovan pristup lečenju su od velikog značaja za uspešno upravljanje ovim poremećajem.
Kombinacija lekova, psihoterapije, edukacije i prilagođavanja sredine omogućava osobama sa ADHD-om da razviju svoje potencijale, izgrade zdrave odnose i vode ispunjen život.
Stigma i nerazumevanje i dalje predstavljaju prepreku, zbog čega je važno kontinuirano raditi na edukaciji javnosti i stvaranju inkluzivnog društva u kojem će svaka osoba dobiti šansu da raste i napreduje u skladu sa sopstvenim sposobnostima i potrebama.
