Diskus hernija je jedna od najčešćih dijagnoza vezanih za kičmu i čest uzrok bolova u leđima kod odraslih.
Do ovog stanja dolazi kada međupršljenski disk, hrskavičasta pločica koja se nalazi između pršljenova i funkcioniše kao amortizer pokreta, isklizne iz svog normalnog položaja i izvrši pritisak na okolne nerve.
Diskus hernija se najčešće javlja u donjem delu leđa, odnosno lumbalnoj kičmi, ili vratu, odnosno cervikalnoj kičmi, gde može pritisnuti koren obližnjeg živca i izazvati karakterističan bol koji se širi u ekstremitete.
Dugotrajno sedenje i manjak kretanja, karakteristični za savremeni način života, značajno doprinose porastu problema sa kičmom, uključujući i diskus herniju.
Srećom, većina slučajeva se uspešno rešava konzervativnim metodama bez operacije, a pravilno sprovedeno lečenje može značajno ublažiti ili potpuno ukloniti simptome.
U ovom članku objasnićemo šta je diskus hernija, koji su njeni simptomi i kako se prepoznaje, kako izgleda dijagnostički postupak, koje su opcije lečenja, kao i koje vežbe mogu doprineti oporavku.
Šta je diskus hernija?
Međupršljenski disk je elastična hrskavičava struktura smeštena između svakog para pršljenova, koji se sastoji od mekog, želatinoznog jezgra u sredini i čvrstog, vlaknastog prstena spolja.
Njegova uloga je da apsorbuje pritisak i omogući fleksibilnost kičmenog stuba.
Do diskus hernije dolazi kada unutrašnje jezgro probije kroz oslabljeni ili naprsli spoljašnji sloj diska.
Kada se unutrašnji deo diska pomeri iz svog mesta, može doći do pritiska na okolne nerve u kičmenom kanalu.
Najčešće je pogođen donji deo leđa, a hernijacija dovodi do pritiska ili iritacije nervnih korenova, što može izazvati bol, trnjenje ili slabost u onom delu tela koji je povezan sa zahvaćenim nervom.
Zanimljivo je da diskus hernija ne mora uvek da izazove simptome, pa neki ljudi imaju promene vidljive na snimcima, ali nemaju nikakve tegobe.
Ipak, kada dođe do pritiska na nerve, javljaju se karakteristični simptomi o kojima će biti reči u nastavku.
Simptomi
Diskus hernija može davati različite simptome u zavisnosti od nivoa kičme na kom se nalazi i od toga da li pritiska nerve.
Najčešće se javlja u lumbalnom, donjem, delu leđa ili u cervikalnom, vratnom, delu, pa se simptomi mogu razlikovati za ove regije.
U mnogim slučajevima hernija zahvata samo jednu stranu tela, budući da izbočeni deo diska pritiska nerve koji izlaze sa te strane kičmenog kanala.
Bol u leđima ili vratu često je prvi znak diskus hernije.
Bol se javlja u delu kičme gde je došlo do izbočenja diska, najčešće u donjem delu leđa kod lumbalne hernije, odnosno u vratu kod cervikalne.
Bol može biti tup, oštar ili probadajući, a obično se pojačava pri pokretima kao što su savijanje, uvrtanje, kašljanje ili kijanje.
Mišići oko bolnog mesta često su napeti, što dodatno pojačava osećaj ukočenosti.
Kada izbočeni disk pritisne koren živca, bol se može širiti niz ekstremitete.
Kod lumbalne hernije, bol se spušta niz zadnjicu, butinu, list i može dopreti do stopala, što se često opisuje kao išijas.
Kod cervikalne hernije, bol se širi iz vrata ka ramenu, nadlaktici, podlaktici i sve do prstiju šake.
Ova vrsta bola se često opisuje kao pečenje, probadanje ili udar struje, i može se naglo javiti prilikom određenih pokreta.
Pored bola, prisutne su i senzorne smetnje, te se mogu javiti trnjenje, peckanje, žarenje ili osećaj mravinjanja u pojedinim delovima kože, što može ukazivati na pritisak diska na nervne strukture.
Na primer, kod lumbalne hernije trnjenje se može javiti u listu, tabanu ili prstima stopala, dok kod cervikalne najčešće pogađa rame, nadlakticu ili prste šake.
Kod izraženijeg pritiska na nerv može doći i do slabosti mišića koje taj nerv kontroliše.
Pacijenti to primećuju kao smanjen stisak, otežano podizanje stopala pri hodu, ili opšti gubitak snage u ruci ili nozi.
U težim slučajevima slabost može otežavati svakodnevne aktivnosti ili uzrokovati nesigurnost pri hodu.
S druge strane, diskus hernija u nekim slučajevima uopšte ne izaziva nikakve simptome.
Kada izbočenje diska ne vrši značajan pritisak na nervne strukture, osoba često nema nikakve simptome i stanje se može otkriti slučajno, prilikom snimanja kičme iz drugih razloga.
Međutim, kada se pojave bol, trnjenje ili slabost u ekstremitetima, potrebno je obratiti se lekaru radi dalje procene.
Posebno ozbiljni simptomi, koji zahtevaju što ranije javljanje lekaru, uključuju otežano mokrenja ili pražnjenje creva, izražena slabost u nogama ili gubitak osećaja u području prepona.
Ovakvi znaci mogu ukazivati na sindrom kaude ekvine, ozbiljno neurološko stanje koje zahteva hitno lečenje.
Uzroci i faktori rizika
Diskus hernija se uglavnom razvija postepeno, kao posledica starenja i degenerativnih promena koje slabe strukturu međupršljenskih diskova.
Vremenom diskovi gube elastičnost i sadržaj vode, postaju krti i podložniji pucanju.
Kada je prsten diska oslabljen, čak i manji pokreti, kao što su uvrtanje trupa ili podizanje tereta nepravilnom tehnikom, mogu izazvati njegovo pucanje i iskliznuće unutrašnjeg sadržaja.
U nekim slučajevima pacijenti povezuju početak tegoba sa konkretnim pokretom ili naporom, ali često se hernija razvija bez jasnog trenutka nastanka.
Povrede, udarci ili padovi ređe su uzrok, a najčešće se radi o kombinaciji dugotrajnog opterećenja i degeneracije.
Na pojavu diskus hernije utiče više faktora, kao što su:
- Životna dob: Degenerativne promene diskova najčešće se javljaju između 30. i 50. godine, kada diskovi prirodno gube elastičnost i otpornost.
- Pol: Diskus hernija je nešto češća kod muškaraca u odnosu na žene.
- Fizički zahtevan rad: Učestalo podizanje, uvrtanje trupa i napori pod opterećenjem povećavaju rizik od oštećenja diskova.
- Dugotrajno sedenje: Posebno u nepravilnom položaju ili uz vibracije, na primer kod vozača, značajno opterećuje kičmu.
- Nedostatak fizičke aktivnosti: Slabi mišići trupa smanjuju stabilnost kičmenog stuba i čine diskove podložnijim oštećenju.
- Gojaznost: Dodatna telesna težina povećava pritisak na donji deo leđa i ubrzava degeneraciju diskova.
- Genetska predispozicija: Nasledna sklonost ka degenerativnim promenama može povećati verovatnoću nastanka hernije.
- Drugi problemi sa kičmom: Drugi problemi, poput skolioze, bočnog iskrivljenja kičmenog stuba, mogu promeniti raspodelu opterećenja na međupršljenske diskove i dovesti do njihove brže degeneracije i većeg rizika od hernijacije.
- Pušenje: Negativno utiče na snabdevanje diskova kiseonikom i hranljivim materijama, ubrzavajući njihovo propadanje.
Ukoliko je prisutno više faktora istovremeno, rizik od razvoja diskus hernije raste.
Dijagnostika
Dijagnoza diskus hernije postavlja se na osnovu pregleda i snimanja kičme.
Proces postavljanja dijagnoze počinje razgovorom lekara sa pacijentom o tegobama i njihovom trajanju.
Nakon uzimanja anamneze slede neurološki pregled, proveravanje refleksa, mišićne snage i osetljivosti.
Klinički testovi, poput podizanja ispružene noge kod sumnje na lumbalnu herniju ili savijanja vrata kod cervikalne, mogu izazvati simptome i pomoći u postavljanju sumnje na dijagnozu.
Za potvrdu dijagnoze najčešće se koristi magnetna rezonanca, koja najjasnije prikazuje meka tkiva, uključujući diskove i živce.
CT skener i rendgen daju manje detaljne informacije, ali mogu ukazati na promene u strukturi pršljenova.
U pojedinim slučajevima primenjuju se i dodatne metode, kao što su mijelografija ili elektrodijagnostički testovi, radi procene funkcije nerava.
Lečenje diskus hernije
Lečenje diskus hernije prilagođava se intenzitetu simptoma i prisustvu neuroloških ispada, ali se u većini slučajeva započinje konzervativnim merama.
Ovakav pristup obuhvata kombinaciju odmora, lekova, fizikalne terapije i ciljanih vežbi, a pokazao se uspešnim kod oko 90% pacijenata.
Osnovni cilj je ublažavanje bola i zapaljenja, ali i omogućavanje oporavka diska i povratak normalnom funkcionisanju.
Hirurška intervencija se razmatra tek kada simptomi dugo traju uprkos lečenju ili kada dođe do ozbiljnog pritiska na nerve, što može ugroziti motorne ili senzorne funkcije.
U nastavku slede najčešći oblici lečenja diskus hernije.
Konzervativni pristupi
U većini slučajeva diskus hernija se uspešno leči bez operacije.
Konzervativni pristupi obuhvataju sve metode koje ne uključuju hiruršku intervenciju i sprovode se u fazama, u skladu sa intenzitetom tegoba.
U periodu jakih bolova preporučuje se kratkotrajno mirovanje, ali ne i dugotrajno ležanje.
Nekoliko dana odmora može pomoći kod akutnih simptoma, dok s druge strane produžena neaktivnost usporava oporavak i može dovesti do ukočenosti i slabljenja mišića.
Čim bol to dozvoli, savetuje se postepeni povratak blagim pokretima u granicama tolerancije.
Tople i hladne obloge često pružaju olakšanje.
Toplota pomaže u opuštanju napetih mišića i poboljšava protok krvi, dok hladne obloge mogu ublažiti upalu i smanjiti bol u slučaju iritacije nerva.
Tople i hladne obloge mogu se koristiti samostalno ili naizmenično, u zavisnosti od individualne reakcije.
Savremeni pristup lečenja diskus hernije podrazumeva postepeno uključivanje fizičke aktivnosti, umesto pasivnog mirovanja i nošenja ortopedskih pojaseva.
Kretanje podstiče cirkulaciju i pomaže očuvanju mišićne snage koja stabilizuje kičmu.
Pored fizioterapije i vežbi, deo konzervativnog lečenja diskus hernije često čini i upotreba lekova.
Fizioterapija i vežbe
Fizioterapija je važan deo oporavka od diskus hernije i obično počinje nakon što se smiri akutni bol.
Fizioterapeut procenjuje stanje pacijenta i kreira individualni program vežbi sa ciljem jačanja mišića trupa, poboljšanja pokretljivosti i rasterećenja kičmenog stuba.
Vežbe su usmerene na istezanje i jačanje mišića koji podržavaju kičmu.
Istezanje može pomoći u smanjenju pritiska na živac, dok jačanje mišića leđa, stomaka i karlice poboljšava stabilnost kičmenog stuba.
Smatra se da centralna muskulatura ima ključnu ulogu u prevenciji novih epizoda.
Najčešće vežbe za diskus herniju uključuju:
- Vežbe istezanja zadnje lože: Pomažu u rasterećenju donjeg dela leđa i smanjenju pritiska na nervne korenove.
- Vežbe za jačanje trbušnih mišića: Jačaju mišiće koji podržavaju kičmu i poboljšavaju stabilnost trupa.
- Vežbe istezanja leđa: Poboljšavaju pokretljivost kičme i opuštaju ukočene mišiće.
- Vežbe za jačanje donjeg dela leđa: Ciljano aktiviraju muskulaturu koja stabilizuje lumbalni deo kičme.
- Vežbe u položaju „na sve četiri“: Uključuju mišiće leđa i trbuha, poboljšavaju ravnotežu i koordinaciju pokreta.
- Vežbe istezanja gluteusa: Smanjuju napetost donjeg dela leđa i karlice.
- Vežbe disanja i aktivacije dubokih mišića trupa: Pomažu u boljoj kontroli pokreta i stabilizaciji kičme.
Uz vežbe, fizioterapija često uključuje i primenu masaža, elektroterapije, ultrazvuka ili lasera kako bi se ublažio bol i poboljšala funkcija.
Lekovi za diskus herniju
Lekovi za diskus herniju se koriste za ublažavanje bolova i upale tokom akutne faze, i važan su deo simptomatske terapije.
Najčešće se primenjuju nesteroidni antiinflamatorni lekovi poput ibuprofena, aceklofenaka,naproksena ili diklofenaka, koji smanjuju zapaljenje oko uklještenog nerva i olakšavaju bol.
Kod blažih tegoba mogu pomoći i analgetici poput paracetamola.
U slučaju kada je prisutan mišićni spazam, uvode se i mišićni relaksanti koji opuštaju napete mišiće leđa, kao što je Mydocalm ili drugi lekovi na bazi tolperisona, ukoliko prirodni lekovi za spazam mišića nisu dovoljni za kontrolu simptoma.
Kod jačih bolova koji ne reaguju na osnovnu terapiju, ponekad se uvode i jači lekovi iz grupe opioida, ali samo kratkoročno i pod strogim nadzorom lekara.
U nekim slučajevima primenjuju se i kortikosteroidne injekcije, koje se daju direktno u prostor oko živca pod pritiskom.
Injekcije kortikosteroida mogu brzo ublažiti bol, naročito ako se on širi u ruku ili nogu, ali njihov efekat je privremen, a učestalost primene ograničena.
Važno je napomenuti da tablete za diskus herniju ne uklanjaju uzrok problema, već pomažu da se simptomi drže pod kontrolom dok organizam prolazi kroz proces oporavka.
Kombinacija lekova sa fizičkom aktivnošću i terapijom daje najbolje rezultate.
Hirurško lečenje
Hirurška intervencija kod diskus hernije razmatra se tek kada nehirurški tretmani ne daju rezultat tokom više nedelja ili meseci.
U slučaju da se pojave ozbiljne komplikacije, poput progresivne slabosti mišića ili gubitka kontrole nad mokrenjem i pražnjenjem creva, hirurška procedura može se razmatrati i ranije.
Operacija se uglavnom preporučuje pacijentima sa izraženim i dugotrajnim bolom, slabošću ili poremećajem funkcije živca, koji onemogućavaju normalno funkcionisanje uprkos lečenju lekovima i fizioterapijom.
Najčešći zahvat je mikrodisekcija, minimalno invazivna procedura kojom se odstranjuje deo diska koji pritiska nerv.
Ova procedura se izvodi kroz mali rez, uz pomoć mikroskopa i specijalnih instrumenata, a cilj je dekompresija živca uz što manje oštećenje okolnog tkiva.
Mikrodisekcija omogućava brži oporavak i manji rizik od komplikacija u poređenju sa klasičnim operacijama.
U težim slučajevima, kada postoji ozbiljna nestabilnost pršljenova ili potpuno propao disk, može biti potrebna spinalna fuzija, trajno spajanje dva pršljena uz pomoć šrafova i pločica, kako bi se stabilizovao deo kičme.
Ova procedura umanjuje pokretljivost tog segmenta, ali sprečava dalje oštećenje nervnih struktura.
Kod pažljivo odabranih pacijenata, obično mlađih, ponekad se razmatra ugradnja veštačkog diska.
Ova metoda čuva pokretljivost kičme, ali se sprovodi ređe i samo kada su ispunjeni strogi kriterijumi.
Operacija često donosi brzo olakšanje simptoma, naročito išijadičnog bola, ali nosi i rizike, poput infekcije, oštećenja nerva ili curenja cerebrospinalne tečnosti.
Iz ovog razloga hirurško lečenje se sprovodi samo kada je jasno da druge metode nisu bile dovoljne.
Nakon operacije neophodna je rehabilitacija sa ciljem vraćanja snage, pokretljivosti i pravilne posture, kako bi se smanjio rizik od ponovnog problema.
Život sa diskus hernijom
Život sa dijagnozom diskus hernije zahteva pažljivo prilagođavanje svakodnevnih navika kako bi se smanjila verovatnoća pogoršanja i izbegle bolne epizode.
Posebno je važno obratiti pažnju na sedenje, jer ovaj položaj značajno povećava pritisak na lumbalne diskove, naročito ako je držanje tela nepravilno.
Dugotrajno sedenje bez prekida treba izbegavati, a ukoliko radne obaveze to zahtevaju, preporučuje se pravljenje kraćih pauza na svakih 30 do 60 minuta, uz ustajanje, istezanje i kratku šetnju.
Ovakvi prekidi rasterećuju kičmu i poboljšavaju cirkulaciju u mišićima leđa.
Kvalitet radnog prostora takođe igra veliku ulogu.
Stolica treba da pruža podršku lumbalnom delu, stopala ravno na podu, a ekran u visini očiju.
Podesiva oprema poput ergonomskih jastuka, podizača za noge ili stolova za stajanje dodatno može pomoći u očuvanju pravilnog položaja tela.
Prilikom dužih vožnji korisno je povremeno napraviti pauzu za razgibavanje, a tokom sedenja u automobilu koristiti naslon koji daje stabilnost kičmi.
Fizička aktivnost, umerenog i prilagođenog intenziteta, ima važnu ulogu u održavanju stabilnosti i fleksibilnosti kičme.
Predugo mirovanje vodi ka slabljenju mišića i pogoršanju problema, dok lagane šetnje, plivanje i ciljane vežbe prema uputstvu fizioterapeuta pomažu u prevenciji novih tegoba.
Voda, kao medijum bez gravitacionog opterećenja, posebno je korisna za rasterećenje kičme, uz očuvanje mišićne aktivnosti, pa se plivanje često preporučuje pacijentima koji pate od diskus hernije.
Takođe, kućni program vežbi za jačanje trupa i istezanje trebalo bi da postane deo dnevne rutine, budući da ove vežbe smanjuju rizik od ponovne hernijacije.
Važno je izbegavati aktivnosti koje uključuju nagle pokrete trupa, posebno ako se kombinuju sa težinama.
Teže predmete treba podizati savijanjem kolena i korišćenjem nogu, dok leđa ostaju što ravnija.
Nepravilno podizanje ili jednostrano opterećenje, poput nošenja teških kesa samo u jednoj ruci, može dodatno oštetiti diskove.
Kod žena koje imaju problema sa donjim delom leđa, česta upotreba cipela s visokom potpeticom može doprineti pogoršanju simptoma, pa se preporučuje udobna obuća sa ravnijim đonom.
Održavanje zdrave telesne težine je još jedan važan faktor, jer višak kilograma dodatno opterećuje donji deo leđa.
Uravnotežena ishrana i redovno kretanje doprinose očuvanju optimalne težine i smanjenju bolova, dok prestanak pušenja može poboljšati dotok hranljivih materija u diskove i usporiti njihovu degeneraciju.
Moguće komplikacije
Komplikacije diskus hernije su retke, ali mogu biti ozbiljne ako se stanje ne prepozna i ne leči na vreme.
Najteža među njima je sindrom kaude ekvine, koji nastaje kada izbočeni disk pritisne donji deo kičmenog kanala i izazove oštećenje nervnih korenova zaduženih za senzaciju i funkcije nogu, karlice i sfinktera.
Ovo stanje zahteva hitnu operaciju jer u suprotnom može doći do trajne oduzetosti i gubitka kontrole nad mokrenjem i pražnjenjem creva.
Druge komplikacije uključuju hroničan bol, koji može da opstane i nakon što se hernija povuče, ukoliko dođe do trajnog oštećenja nerva.
Dugotrajan pritisak na nerv takođe može izazvati trajne neurološke posledice poput slabosti mišića ili utrnulosti.
U teškim slučajevima može se javiti i takozvano padajuće stopalo, kada osoba više ne može da podigne stopalo prilikom hoda.
Neaktivnost izazvana bolom ponekad dovodi do atrofije mišića, naročito ako se izbegava korišćenje jedne strane tela, pa je fizikalna terapija ključan deo lečenja i oporavka kako bi se održala funkcija mišića i smanjio rizik od slabljenja.
Treba imati u vidu da se diskus hernija može ponovo javiti nakon operacije, na istom mestu ili na susednim diskovima.
Čak i nakon uspešne operacije, preostali deo diska ostaje ranjiv, a degenerativne promene koje su dovele do prve hernije mogu pogoditi i druge delove kičme.
Rizik recidiva, iako nizak, postoji i razlog je više za nastavak preventivnih vežbi.
Takođe, savetuje se izbavati dugotrajno sedenje posle operacije diskus hernije, budući da je jasno da postoji predispozicija za razvoj ovog stanja.
Prevencija
Diskus hernija se ne može u potpunosti sprečiti, budući da do nje najčešće dolazi kao posledica prirodnog procesa starenja i degeneracije diskova.
Ipak, postoji mnogo koraka koji se mogu preduzeti kako bi se smanjio rizik od nastanka diskus hernije ili njenog ponovnog javljanja.
Prevencija diskus hernije se pre svega sastoji u usvajanju zdravih navika i izbegavanju aktivnosti koje nepotrebno opterećuju kičmu, kao što su:
- Redovna fizička aktivnost: Vežbe za jačanje mišića leđa i trbuha pomažu u stabilizaciji kičme i smanjenju opterećenja na diskove. Preporučuju se šetnje, plivanje i vežbe istezanja u skladu s kondicijom.
- Održavanje pravilnog držanja tela: Uspravno sedenje sa osloncem za leđa, pravilno stajanje i izbegavanje pognutog položaja smanjuju pritisak na kičmu.
- Pravilno podizanje tereta: Teret treba podizati iz čučnja, s ravnim leđima i korišćenjem snage nogu, a ne savijanjem kičme unapred.
- Održavanje zdrave telesne težine: Manje kilograma znači manje opterećenje na diskove, što smanjuje rizik od degeneracije.
- Prestanak pušenja: Pušenje smanjuje dotok krvi u diskove i ubrzava njihovo propadanje, dok prestanak poboljšava regeneraciju.
- Izbegavanje dugotrajnog sedenja: Prekidi na svakih 30 do 60 minuta, istezanje i dobra ergonomija radnog mesta sprečavaju hronično opterećenje kičme.
- Biranje odgovarajuće obuće: Udobna i stabilna obuća čuva pravilan položaj kičme, dok visoke potpetice povećavaju rizik od bolova u leđima.
Pridržavanjem pomenutih preporuka moguće je umanjiti svakodnevni pritisak na kičmu i smanjiti rizik od diskus hernije.
Za osobe koje su već imale problem, ovakav pristup je posebno važan kako bi se izbegao povratak tegoba i sačuvala funkcionalnost kičme.
Zaključak
Diskus hernija je stanje u kojem dolazi do iskliznuća međupršljenskog diska iz njegovog prirodnog položaja, pri čemu pritiska okolne nerve i izaziva bol.
Najčešće se javlja u lumbalnom i vratnom delu kičme, a najčešći simptomi diskus hernije mogu uključivati lokalni bol u leđima ili vratu, bol koji se širi u ruku ili nogu, trnjenje, peckanje i mišićnu slabost.
Lečenje se u najvećem broju slučajeva sprovodi konzervativno, uz lekove, fizikalnu terapiju i ciljane vežbe, dok se hirurški zahvati razmatraju samo kada tegobe ne prolaze ili ugrožavaju motorne funkcije.
Pravilno sproveden terapijski pristup često dovodi do značajnog poboljšanja bez potrebe za operacijom.
Promene načina života imaju ključnu ulogu u smanjenju simptoma i prevenciji recidiva.
Osnovne preporuke su redovna fizička aktivnost, jačanje mišića trupa, korekcija posture, izbegavanje dugotrajnog sedenja, kao i održavanje zdrave telesne težine.
