Išijas: Uzroci i lečenje (tablete, kreme, vežbe)

Išijas ili lumboišijalgija predstavlja skup simptoma koji nastaju zbog nadražaja ili uklještenja išijadičnog nerva.

Najčešći simptomi uključuju bol koji se širi iz donjeg dela leđa niz jednu nogu, često preko zadnjice, butine, lista i do stopala.

Bol može biti oštar, probadajući, žareći ili praćen osećajem trnjenja, mravinjanja, slabosti ili utrnulosti u nozi. U težim slučajevima, može doći do smanjenja mišićne snage i otežanog hodanja ili stajanja.

Ovaj problem je veoma čest u savremenom društvu i procenjuje se da tokom života čak do 40% ljudi iskusi bolove tipične za išijas.

Sedentarni način života i nedovoljna fizička aktivnost doprinose tome da se učestalost bolova u donjem delu leđa i duž noge povećava.

Iako išijas može izazvati intenzivan bol i ograničiti pokretljivost, u najvećem broju slučajeva simptomi se mogu uspešno ublažiti adekvatnim lečenjem tokom nekoliko nedelja.

U ovom članku objasnićemo šta je išijas, koji su simptomi i zašto se javlja, kao i kako izgleda lečenje išijasa, te kako se može smanjiti rizik od ovog stanja.

Šta je išijas?

Išijas je naziv za bol koji se javlja duž toka išijadičnog nerva, najvećeg živca u ljudskom telu.

Išijadični nerv polazi od donjeg dela kičmene moždine u slabinskom, odnosno lumbalnom, delu leđa, prolazi kroz karlicu i zadnju stranu kuka, zatim se spušta niz zadnju stranu nogu sve do stopala.

Kada dođe do pritiska ili upale jednog od nervnih korena koji čine išijadični nerv, javlja se karakterističan bol koji može da se širi od donjeg dela leđa, preko zadnjice, niz nogu, ponekad sve do prstiju na stopalu.

Pored naziva išijas, često se koriste i termini išijalgija ili lumboišijalgija, no nezavisno od naziva, važno je znati da išijas zapravo nije zasebna bolest, već skup simptoma koji upućuju na to da postoji problem, najčešće u kičmi, koji pritiska išijadični nerv.

Simptomi

Glavni simptom išijasa je bol koji se širi duž puta išijadičnog nerva.

Bol najčešće počinje u donjem delu leđa ili u kuku, a zatim se spušta kroz zadnjicu niz nogu.

Obično je zahvaćena samo jedna strana tela, bol se prostire kroz jednu nogu, dok druga noga ostaje pošteđena.

Intenzitet bola može znatno varirati, pa se kod nekoga javlja kao tupi bol i neprijatan osećaj nelagodnosti, dok drugi mogu osećati oštar, probadajući bol ili čak senzaciju udara struje koji prolazi kroz nogu.

Bol se često pojačava pri određenim pokretima i naprezanju, poput savijanja leđa, podizanja teških predmeta, kao i kod kašljanja ili kijanja, zbog naglog porasta pritiska u trbuhu.

Dugotrajno sedenje takođe može pogoršati simptome.

Pored bola, išijas može pratiti i niz drugih neuroloških simptoma zbog uticaja na funkciju nerva:

• Trnci, peckanje ili osećaj žarenja u zahvaćenoj nozi
• Utrnulost ili gubitak osećaja u delu noge ili stopala kroz koje prolazi nerv
• Slabost mišića u butini, listu ili stopalu, što se može manifestovati kao otežano podizanje stopala ili stajanje na prste jedne noge
• Oslabljeni refleksi na nozi
• Ograničena pokretljivost kičme i poteškoće u hodu zbog bola

Simptomi mogu biti blagi i prolazni, ali i vrlo izraženi do te mere da osoba teško hoda ili obavlja svakodnevne aktivnosti.

U većini slučajeva tegobe išijasa se postepeno povuku i poboljšavaju kroz par nedelja uz odgovarajući tretman i odmor.

Međutim, ukoliko bol traje duže od par nedelja uprkos kućnim merama, ili je toliko jak da ometa san i kretanje, neophodno je javiti se lekaru.

Hitnu lekarsku pomoć treba potražiti ako se javi gubitak kontrole nad mokrenjem ili pražnjenjem creva, iznenadna jaka slabost jedne ili obe nogu, kao i potpuni gubitak osećaja u preponama.

Ovi simptomi mogu ukazivati na sindrom kauda ekuina, koji zahteva hitnu hiruršku intervenciju.

Uzroci i faktori rizika

Išijas nastaje usled pritiska na išijadični nerv ili njegove korenove.

Najčešći uzroci takvog pritiska ili oštećenja nerva uključuju:

• Diskus hernija: Ispupčenje ili prolaps međupršljenskog diska u donjem delu kičme može pritisnuti koren živca.
• Degenerativne promene i koštane izrasline: Osteoartritis kičme i takozvani koštani trnovi, osteofiti, mogu suziti kičmeni kanal i pritisnuti nerv.
• Spondilolisteza: Pomeranje jednog pršljena preko drugog može dovesti do uklještenja nervnog korena.
• Povrede i tumori: Trauma, kao što su prelomi pršljenova ili karlice, ili u retkim slučajevima pojava tumora u predelu kičme, mogu izazvati kompresiju živca.
• Trudnoća: Kod nekih trudnica dolazi do pritiska na nerve usled rasta materice i promena držanja tela, što može izazvati simptome išijasa. Korišćenje jastuka za trudnice može smanjiti pritisak tokom ležanja i spavanja.
• Piriformis sindrom: Spazam ili upala mišića piriformisa, koji se nalazi duboko u sedalnom predelu, može pritisnuti išijadični nerv i dovesti do simptoma sličnih išijasu.
• Skolioza: Bočno iskrivljenje kičmenog stuba može promeniti raspodelu opterećenja u lumbalnom segmentu, izazvati suženje foramena kroz koja izlaze nervni korenovi i dovesti do simptoma sličnih išijasu.

Osim neposrednih uzroka, postoje i brojni faktori rizika koji povećavaju verovatnoću pojave išijasa:

• Godine života: Starenje donosi degenerativne promene na kičmenim diskovima i pršljenovima. Išijas se najčešće javlja kod srednjovekovne i starije populacije usled istrošenosti struktura kičme, mada se disku hernija kao uzrok može javiti već tokom tridesetih, ili kasnije.
• Sedentarni stil života: Dugotrajno sedenje i fizička neaktivnost oslabljuju mišiće trupa koji podržavaju kičmu. Takođe, osobe koje veći deo dana provode sedeći, sklonije su problemima sa leđima i išijasom.
• Gojaznost: Prekomerna telesna težina stavlja dodatno opterećenje na kičmu. Pritisak koji višak kilograma vrši na donji deo leđa ubrzava degenerativne promene i može izazvati lakše uklještenje nerva.
• Fizički zahtevan posao: Poslovi koji uključuju često podizanje teškog tereta, savijanje ili uvrtanje kičme mogu povećati rizik od povreda leđa i diskus hernije. Nepravilno podizanje predmeta iz neprirodnog položaja često je okidač za nastanak išijasa.
• Dijabetes: Šećerna bolest može oštetiti nerve usled poremećenog metabolizma glukoze. Dijabetičari imaju veći rizik od neuropatija, pa samim tim i od oštećenja išijadičnog nerva.
• Trudnoća: Iako je već navedena kao mogući neposredni uzrok, trudnoća je i faktor rizika jer hormonske promene i povećana telesna težina dovode do većeg opterećenja i elastičnosti ligamenata u kičmi.

Dijagnoza

Dijagnoza išijasa se postavlja na osnovu prepoznavanja tipičnih simptoma i detaljnog kliničkog pregleda.

Lekarski pregled počinje uzimanjem ananeze, odnosno razgovom sa pacijentom o nastanku i prisutnim tegobama, nakon čega se obavlja fizikalni pregled usmeren na kičmu i noge.

U okviru pregleda procenjuje se pokretljivost kičme, prisustvo bola pri određenim pokretima i položajima, kao i neurološke funkcije nogu, kao što su snaga mišića, refleksi i osetljivost kože.

Jedan od karakterističnih testova je Lazarević znak, koji podrazumeva podizanje ispružene noge dok pacijent leži na leđima.

Prisustvo oštrog bola koji se javlja pri podizanju noge pod određenim uglom govori u prilog uklještenja išijadičnog nerva.

U većini slučajeva klinički pregled je dovoljan da se potvrdi da se radi o išijasu.

Međutim, pronalaženje tačnog uzroka zahteva dodatnu dijagnostiku.

Ukoliko simptomi ne prolaze ili postoje znaci ozbiljnijeg oštećenja nerva, lekar može preporučiti različite vrste radioloških pregleda.

Magnetna rezonanca najjasnije prikazuje meka tkiva poput diskova i živaca i često se koristi kao glavno dijagnostičko sredstvo za otkrivanje diskus hernije ili stenoze.

Rendgenski snimak može pokazati promene na kostima, poput degenerativnih pršljenova ili suženje prostora između pršljenova, ali ne prikazuje nerve.

CT skeniranje takođe može biti od koristi kod nekih pacijenata, a koristi se za pregled koštanih struktura i u kombinaciji sa mijelografijom, ubrizgavanjem kontrasta, može dati uvid u pritisak na živce.

Druge analize, kao što su elektromiografija ili elektroneurografija, kojima se ispituje provodljivost živaca i funkcija mišića, mogu potvrditi koji nervni koren je pogođen.

Zahvaljujući različitim metodama, lekar može precizno da utvrdi šta je dovelo do išijasa i da prema tome odredi najbolji način lečenja.

Lečenje išijasa

Lečenje išijasa zavisi od uzroka i ozbiljnosti simptoma, ali u najvećem broju slučajeva počinje konzervativnim merama, bez hirurških zahvata.

Ciljevi lečenja su ublažavanje bola, smanjenje upale, vraćanje pokretljivosti i sprečavanje daljih oštećenja nerva.

Ovo se najčešće postiže kombinacijom odmora, fizikalne terapije, vežbi i lekova, te se simptomi išijasa kod većine pacijenata znatno poboljšavaju ili sasvim nestaju u roku od nekoliko nedelja.

U nastavku su prikazane glavne metode terapije išijasa.

Konzervativne metode

U akutnoj fazi išijasa, kada je bol izražen, preporučuje se kratak period odmora.

Ležanje na leđima na umereno tvrdoj podlozi, sa nogama savijenim u kolenima, takozvani Williamsov položaj, gde su natkolenice uspravne a potkolenice horizontalne, može doprineti rasterećenju pritiska na išijadični nerv.

Ipak, strogo mirovanje ne bi trebalo da traje duže od dva dana, jer predugo ležanje može dovesti do ukočenosti i slabljenja mišića, što produžava period oporavka.

Nakon kratkotrajnog odmora savetuje se postepeni povratak svakodnevnim aktivnostima, u granicama tolerancije bola.

Za ublažavanje tegoba korisne su fizikalne mere kao što su obloge.

U prva 24 do 48 sata preporučuje se primena hladnih obloga ili leda umotanog u tkaninu, kako bi se smanjila upala i otok.

Nakon toga, prelazi se na toplotne obloge, poput termofora, koje podstiču cirkulaciju, opuštaju mišiće i ublažavaju neprijatnost i bol.

Važno je izbegavati pokrete koji pogoršavaju bol, poput naglog savijanja, uvrtanja trupa i podizanja tereta.

Pravilno držanje tela i ergonomičan položaj prilikom sedenja i stajanja su od velikog značaja.

Na primer, korišćenje stolice za sedenje sa lumbalnom podrškom ili jastučića za lumbalnu podršku tokom sedenja može pomoći u rasterećenju donjeg dela leđa.

U nekim slučajevima, pacijenti u akutnoj fazi kratkotrajno koriste elastični pojas ili lumbalni steznik radi dodatne stabilnosti tokom kretanja, ali isključivo po preporuci lekara.

Takođe, ako se išijas javlja u trudnoći, upotreba jastuka za trudnice može biti od koristi, budući da su ovi jastuci dizajnirani tako da smanje pritisak na leđa i druge delove tela.

Fizioterapija i vežbe

Fizikalna terapija i specifične vežbe predstavljaju jedan od najvažnijih segmenata u lečenju išijasa, naročito nakon što se akutni bol smanji.

Fizioterapeut može primeniti različite tretmane usmerene na ublažavanje bola i upale, kao što su elektroterapija, terapija ultrazvukom ili laserom, kao i blage masaže duž kičmenog stuba i noge.

Ove procedure poboljšavaju protok krvi, smanjuju mišićni spazam i pospešuju regeneraciju oštećenih tkiva, i smatraju se efikasnim prirodnim lekom za grčeve i spazam mišića.

Kada se bol stabilizuje, pacijent počinje sa programom vežbi koji se na početku izvode pod stručnim nadzorom kako bi se osiguralo pravilno izvođenje.

Vežbe istezanja pomažu u smanjenju pritiska sa išijadičnog nerva i povećavaju fleksibilnost mišića leđa i nogu.

Nakon toga se postepeno uvode vežbe za jačanje mišića trupa, pre svega mišića trbuha i leđa, budući da stabilna i jaka muskulatura oko kičme smanjuje mehaničko opterećenje na pršljenove i međupršljenske diskove.

Fizioterapeut u ovom periodu obučava pacijenta kako da pravilno izvodi vežbe, izbegavajući pokrete koji mogu izazvati povredu, ali i kako da poboljša držanje tela u svakodnevnim aktivnostima.

Vežbe za išijas koje se najčešće preporučuju uključuju lagano istezanje zadnje lože, aktivaciju i jačanje mišića karlice i donjeg dela leđa, kao i plivanje ili vežbe u vodi koje smanjuju opterećenje na zglobove i kičmeni stub.

Redovno i pravilno vežbanje, prilagođeno individualnim mogućnostima, ne samo da ubrzava oporavak već ima i važnu ulogu u prevenciji ponavljanja išijasa.

Lekovi

U terapiji išijasa često se koriste različiti lekovi sa ciljem da se ublaže bolovi, smanji upala i omogući brži oporavak oštećenog nerva.

Vrsta i jačina lekova zavise od intenziteta simptoma i individualne reakcije pacijenta na terapiju.

Lekovi za išijas uključuju:

• Analgetike i antiinflamatorne lekove: Nesteroidni antiinflamatorni lekovi kao što su ibuprofen, diklofenak, naproksen, ketoprofen, aceklofenak, etorikoksib ili deksketoprofen, često predstavljaju prvi izbor jer efikasno smanjuju bol i otok oko nervnog korena. U slučajevima blažih tegoba, može biti dovoljan i paracetamol, koji nosi manji rizik od iritacije želuca i razvoja čira na želucu.
• Mišićni relaksanti: Ako su bolovi praćeni izraženim mišićnim spazmom, mogu se koristiti lekovi za opuštanje mišića kao što su diazepam, tizanidin ili tolperison. Ovi lekovi smanjuju napetost mišića i tako indirekno smanjuju bol.
• Neuropatski lekovi: Kada standardni analgetici ne pomažu kod nervnog bola koji ima karakter žarenja, trnjenja ili peckanja, koriste se lekovi namenjeni lečenju neuropatskog bola, poput određenih antidepresiva ili antiepileptika.
• Kortikosteroidi: Kod jake upale nerva lekar može propisati oralne kortikosteroide koji se uzimaju u kratkom trajanju, kako bi se brzo smanjio otok i pritisak na nerv. Zbog rizika od nuspojava, njihova upotreba se pažljivo dozira i nadgleda.
• Analgetici jačeg dejstva: U slučajevima izuzetno intenzivnog bola, koji ne reaguje na drugu terapiju, lekar može propisati opioidne analgetike na kratko vreme. Njihova upotreba se strogo kontroliše zbog mogućnosti razvoja zavisnosti i drugih neželjenih dejstava.
• Topikalna sredstva i suplementi: Gelovi i kreme sa protivupalnim sastojcima mogu se lokalno nanositi na bolno mesto, kao dodatak terapiji. Ponekad se preporučuje i upotreba vitamina B kompleksa putem injekcija, jer ovi vitamini podržavaju regeneraciju nervnog tkiva.

Svi pomenuti lekovi se koriste isključivo prema uputstvu lekara, u skladu sa individualnim stanjem i potrebama pacijenta i fazom bolesti.

Samoinicijativno uzimanje tableta za išijas, iako deluje kao najbrže i najjednostavnije rešenje, može biti kontraproduktivno.

Upotreba lokalnih NSAIL u gelu, poput Ibuprofen gela, Ketonal gela ili Fastum gela, može biti od koristi, budući da ovi lekovi deluju lokalno, pa je rizik od sistemskih neželjenih efekata nizak.

Injekcije i minimalno invazivne procedure

U situacijama kada je bol prisutan i nakon primene oralne terapije i fizioterapije, lekar može razmotriti invanzivnije metode, koje ne podrazumevaju klasičnu operaciju.

Jedna od najčešće korišćenih procedura je epiduralna injekcija kortikosteroida u kombinaciji sa lokalnim anestetikom, koja se daje direktno u epiduralni prostor oko iritiranog nervnog korena.

Ova procedura, uz rendgensko navođenje, ima za cilj da smanji upalu i otok, čime se ublažava bol i omogućava pacijentu veća pokretljivost, a efekat može trajati od nekoliko nedelja do nekoliko meseci.

Pored toga, mogu se koristiti nervne blokade, gde se anestetik ubrizgava direktno oko išijadičnog nerva, čime se trenutno prekida bolni signal.

Ovakva intervencija često omogućava pacijentima da započnu ili nastave fizikalnu terapiju sa manjim intenzitetom bola.

U određenim slučajevima koristi se i ozonoterapija, gde se ozon ubrizgava u hernirani disk kako bi se smanjila njegova zapremina i rasteretio nerv.

Kod pacijenata sa sindromom piriformisa, gde zategnuti mišić pritiska išijadični nerv, mogu se davati injekcije steroida ili anestetika direktno u taj mišić radi relaksacije.

Sve ove metode imaju za cilj ublažavanje simptoma i poboljšanje funkcionalnosti bez potrebe za hirurškim zahvatom, a izbor zavisi od uzroka simptoma, odgovora na prethodne tretmane i opšteg zdravstvenog stanja pacijenta.

Hirurško lečenje

Hirurško lečenje išijasa razmatra se tek kada svi prethodni terapijski pokušaji ne donesu olakšanje, a simptomi postanu nepodnošljivi ili ugrožavaju neurološku funkciju.

Najčešći povod za operaciju jeste prisustvo jakog, dugotrajnog bola koji ne reaguje na lekove ni fizikalnu terapiju, kao i znaci progresivne slabosti u nozi, smanjenje refleksa ili pojava simptoma sindroma kauda ekuina.

Operacija sa ciljem uklanjanja pritiska na išijadični nerv najčešće podrazumeva procedure koje se nazivaju diskektomija ili mikrodiscektomija.

Ovim hirurškim zahvatima se odstranjuje deo herniranog međupršljenskog diska koji vrši pritisak na nervni koren, a obično se obavljaju u opštoj anesteziji.

Sam postupak podrazumeva da se na leđima pravi mali rez, kroz koji se uz pomoć preciznih instrumenata uklanja se fragment diska.

Kod pacijenata sa spinalnom stenozom, odnosno suženjem kičmenog kanala, operacija može uključiti i laminektomiju, proceduru koja podrazumeva uklanjanje dela koštane strukture radi oslobađanja prostora za nerve.

Zahvaljujući savremenim tehnikama, danas se često primenjuju minimalno invazivne metode, koje omogućavaju manji rez, manje oštećenje okolnih tkiva i brži postoperativni oporavak.

Simptomi išijasa, posebno bol koji se širi niz nogu, obično se znatno smanjuju ili potpuno nestaju već neposredno nakon operacije.

Oporavak nakon operacije zahteva pažljivo sprovođenje fizikalne terapije i vežbi jačanja, kako bi se stabilizovala kičma i smanjio rizik od ponovne pojave tegoba.

Ipak, hirurško lečenje se primenjuje samo kod manjeg broja pacijenata, dok se većina osoba sa išijasom uspešno se oporavi primenom konzervativnih metoda.

Život sa išijasom

Za mnoge ljude išijas je prolazna epizoda, ali kod nekih se može javiti ponovo ili preći u hronični oblik sa periodičnim pogoršanjima.

Život sa išijasom podrazumeva prilagođavanje svakodnevnih navika kako bi se ublažili postojeći simptomi i sprečili novi napadi bola.

Pre svega, važno je održavati redovnu umerenu fizičku aktivnost, budući da da dugotrajno ležanje ili izbegavanje kretanja može dovesti do ukočenosti i slabosti mišića, što pogoršava stanje.

Preporučuje se hodanje, plivanje ili vožnja bicikla u granicama mogućnosti, budući da ove aktivnosti jačaju leđa bez prekomernog opterećenja.

Ergonomija i pravilno držanje u svakodnevnom životu je od velikog značaja.

Na primer, tokom sedećeg rada potrebno je koristiti stolicu sa dobrom podrškom za donji deo leđa i držati stopala na podu ili na postolju kako bi kolena bila u nivou kukova.

Prilikom dugotrajnog sedenja neophodno je praviti česte pauze, što podrazumeva ustajanje i kratko istezanje svakih sat vremena, kako bi se pršljenovi rasteretili.

Takođe, važno je voditi računa o položaju tela pri kućnim aktivnostima.

Prilikom podizanja tereta sa poda, umesto savijanja u struku, preporučuje se savijanje kolena i spuštanje u čučanj, uz držanje predmeta blizu tela i izbegavanje rotacije trupa tokom podizanja.

Raspodela opterećenja takođe je bitna, odnosno nošenje tereta ravnomerno u obe ruke, na primer, kesa s namirnicama, čime se smanjuje opterećenje na jednu stranu tela.

Položaj tokom spavanja može znatno uticati na simptome išijasa.

Spavanje na boku s jastukom između kolena ili na leđima s jastukom ispod kolena pomaže održavanju prirodne zakrivljenosti kičme.

Dušek srednje tvrdoće često pruža optimalnu potporu, a ukoliko se javlja jutarnja ukočenost ili bol, trebalo bi razmotriti promenu dušeka.

Hronični išijas i upravljanje bolom koji izaziva, zahteva pažljivo prilagođavanje svakodnevnih aktivnosti.

Pokrete i napore koji izazivaju pogoršanje simptoma treba da modifikovati ili izbegavati, a praktikovati redovno blago istezanje i povremeno apliciranje toplih obloga radi opuštanja mišića.

Prevencija išijasa

Išijas se ne može uvek sprečiti, ali određene navike mogu smanjiti rizik njegovog nastanka i ponavljanja.

Najvažnija je svakodnevna briga o kičmi, uz pravilno kretanje, držanje i način života.

Ovo uključuje ponašanja kao što su:

• Redovna fizička aktivnost: Vežbe za jačanje leđa i trbušnih mišića pružaju stabilnost kičmi, dok istezanje zadnje lože i kukova održava pokretljivost.
• Pravilno držanje tela: Sedenje sa uspravnim leđima, stopalima na podu i dodatnom podrškom za donji deo kičme smanjuje opterećenje. Prilikom stajanja, težinu tela treba rasporediti ravnomerno.
• Pravilno podizanje tereta: Podizanje iz čučnja, sa teretom blizu tela, bez uvrtanja trupa, čuva leđa od povrede.
• Zdrava telesna težina: Manje kilograma znači manji pritisak na kičmu.
• Izbegavanje loših navika: Nošenje rančeva na jednom ramenu, nošenje tereta u jednoj ruci, nošenje visokih potpetica ili neudobne obuće, kao i pušenje i nezdrava ishrana siromašna mikronutrijentima, mogu povećati rizik od išijasa i problema sa kičmom.

Moguće komplikacije

Većina slučajeva išijasa prolazi bez posledica, ali u pojedinim situacijama, naročito ako se lečenje odlaže, mogu nastupiti ozbiljnije komplikacije.

Dugotrajan pritisak na nerv može dovesti do otećenje nerva, te izazvati slabost mišića, utrnulost noge i spušteno stopalo.

Pored toga, nelečeni problemi sa kičmom mogu dovesti do gubitka kontrole nad sfinkterima, stanja koje se naziva sindrom kauda ekuina.

Ovo stanje zahteva hitnu operaciju, a može dovesti do inkontinencije i utrnulosti u karličnom predelu.

Na kraju, nelečen išijas može izazvati preći u hronični oblik i biti uzrok hroničnog bola i smanjenja funkcionalnosti.

Zaključak

Išijas predstavlja čest neurološki problem koji može značajno uticati na kvalitet života, ali u najvećem broju slučajeva, uz pravovremeno prepoznavanje simptoma i adekvatnu terapiju, dolazi do potpunog oporavka.

Išijas predstavlja skup simptoma, kao što su bol u donjem delu leđa koji se širi duž noge, trnjenje, slabost i ograničenu pokretljivost, uzrokovan diskus hernijom, degenerativnim promenama, spondilolistezom, povredama ili sindromom piriformisa.

Lečenje išijasa obuhvata odmor, lekove, fizikalnu terapiju, injekcije ili, u težim slučajevima, hirurške zahvate.

Održavanje zdravih navika, fizička aktivnost, pravilna ergonomija i pažljivo izvođenje svakodnevnih pokreta su osnovni koraci u prevenciji i očuvanju zdravlja kičme.