Očni pritisak, poznat i kao intraokularni pritisak, označava pritisak koju tečnost unutar oka vrši na zidove očne jabučice.
Ova vrednost igra ključnu ulogu u očuvanju normalne strukture i funkcije oka, jer omogućava ispravno zakrivljenje rožnjače i stabilnu optiku, kao i neometan dotok hranljivih materija do unutrašnjih struktura oka.
Poremećaji očnog pritiska, bilo da je on povišen ili snižen, mogu imati ozbiljne posledice po zdravlje oka, a posebno po očni živac koji je izuzetno osetljiv na promene pritiska unutar očne jabučice.
Povišen očni pritisak često prolazi neopaženo, bez ranih simptoma, sve dok ne dođe do nepovratnog oštećenja vida, zbog čega su preventivni pregledi od izuzetne važnosti, naročito kod rizičnih grupa.
U ovom članku objasnićemo šta je očni pritisak, kako se meri, šta uzrokuje njegova odstupanja i koje posledice može imati po vid, kao i koji su načini lečenja.
Šta je očni pritisak
Očni pritisak je pritisak koji stvara tečnost unutar očne jabučice, takozvana očna vodica, na zidove oka, a koji se izražava u jedinici koja se naziva milimetar žive, mmHg, koja se koristi i za predstavljanje krvnog pritiska.
Za pravilno funkcionisanje oka, postoji stalna cirkulacija ove tečnosti koja se proizvodi u zadnjem delu prednjeg segmenta oka, zatim protiče kroz zenični otvor i ispunjava prednju očnu komoru, a potom otiče kroz poseban drenažni ugao u venski sistem.
Ravnoteža između stvaranja i oticanja očne vodice održava pritisak u zdravim granicama.
Normalne vrednosti očnog pritiska kod odraslih kreću se od oko 10 do 21 mmHg.
Ova vrednost nije nepromenjiva, već pritisak može blago varirati tokom dana, pa je tako često nešto viši ujutru, a niži uveče, iako uglavnom ostaje u pomenutom rasponu.
Merenje očnog pritiska obavlja se tokom oftalmološkog pregleda posebnom metodom koja se zove aplanaciona tonometrija, obično uz primenu lokalnog anestetika u oko.
Standardni instrument, Goldmanov tonometar, nežno prislanja sondu na rožnjaču kako bi izmerio otpor njenom deformisanju, dok savremenija beskontaktna metoda koristi kratak mlaz vazduha, takozvani „air-puff“ tonometar za određivanje pritiska.
Važno je napomenuti da se povišen ili snižen očni pritisak ne može pouzdano osetiti bez pregleda, te da samo lekar može utvrditi da li je intraokularni pritisak u granicama normale.
Iako se ljudi često pitaju da li je moguće i kako osetiti očni pritisak, u većini slučajeva povišen očni pritisak ne izaziva nikakve simptome i može ostati neprimećen sve dok ne dođe do oštećenja vida.
Povišen očni pritisak
Povišen očni pritisak, poznat i kao očna hipertenzija, označava stanje u kojem je intraokularni pritisak iznad normalnog raspona, odnosno, kada je njegova vrednost veća od oko 21 mmHg.
Očna hipertenzija najčešće se povezuje sa prisustvom glaukoma, ali sama povišena vrednost pritiska ne znači automatski prisustvo glaukoma.
Glaukom je specifično oštećenje očnog živca praćeno poremećajem vidnog polja, koje povišen pritisak može da izazove ukoliko potraje duži vremenski period i ošteti živac.
Ipak, hronično povećan očni pritisak glavni je faktor rizika za razvoj glaukoma tokom vremena.
Povišen očni pritisak se najčešće javlja kod starije populacije, jer se sposobnost drenaže očne vodice smanjuje sa godinama.
U ređim slučajevma, ovo stanje se može se javiti i kod mlađih odraslih, a izuzetno retko i kod dece u sklopu urođenih oboljenja.
Simptomi
Hronično povišen očni pritisak obično ne izaziva jasne i primetne simptome u ranoj fazi, zbog čega se često naziva tihim kradljivcem vida.
Osoba može dugo imati povećan pritisak a da ne oseća tegobe, sve dok ne dođe do oštećenja očnog živca i suženja vidnog polja.
Kada intraokularni pritisak napreduje do stadijuma glaukoma, prvi znaci su postepeno sužavanje perifernog vidnog polja i slabljenje vida na krajevima vidnog polja.
S druge strane, ako dođe do naglog i izrazito visokog skoka očnog pritiska, stanja koje se naziva akutna očna hipertenzija simptomi mogu biti vrlo izraženi.
Akutna očna hipertenzija može se javiti iz različitih razloga, kao što je akutni glaukom usled iznenadnog zatvaranja drenažnog ugla.
U ovom slučaju, javlja se jak bol u jednom oku praćen snažnom glavoboljom, obično na istoj strani, zamagljen vid uz pojavu obojenih halo krugova oko izvora svetlosti, izraženo crvenilo oka, pa čak i mučnina sa povraćanjem.
Ovo akutno stanje je hitno i zahteva brzu medicinsku intervenciju kako bi se sačuvao vid.
Ipak, u daleko većem broju slučajeva povišenog pritiska reč je o hroničnom obliku glaukoma sa otvorenim uglom, pri čemu izostanak simptoma znači da se problem može otkriti dovoljno rano jedino redovnim očnim kontrolama.
Uzroci i faktori rizika
Neposredni uzrok povišenog očnog pritiska najčešće je disbalans u produkciji i drenaži očne vodice.
Do povećanja pritiska dolazi kada se tečnost unutar oka prekomerno stvara ili, značajno češće, kada je njen odlazak iz oka otežan ili blokiran.
Drenažni ugao, odnosno područje između dužice i rožnjače, može biti otvoren, ali neefikasan, ili su odvodni kanali suženi odnosno zapušeni taloženjem sitnih čestica pigmenta ili proteina.
Ponekad prethodne povrede oka mogu trajno izmeniti anatomiju drenažnog sistema i dovesti do slabijeg oticanja tečnosti.
U retkim slučajevima, određena druga očna oboljenja, poput teške upale unutar oka, tumora i slično, mogu mehanički povisiti intraokularni pritisak.
Osim ovih direktnih uzroka, postoji i niz faktora rizika koji povećavaju verovatnoću pojave povišenog očnog pritiska:
- Starija životna dob: Rizik od očne hipertenzije raste posle srednjih godina, posebno nakon četvrte decenije života.
- Genetska predispozicija: Osobe koje u porodici imaju slučajeve glaukoma ili hronično povišenog očnog pritiska sklonije su razvoju ovog problema.
- Visoka kratkovidost: Ekstremno jaka dioptrija za daljinu povezana je sa promenama u oku koje mogu pogodovati porastu pritiska.
- Hronična oboljenja: Određena sistemska stanja poput dijabetesa povezana su sa većim rizikom od glaukoma i očne hipertenzije.
- Dugotrajna upotreba kortikosteroida: Primena steroidnih lekova, kao što su kapi za oči sa kortikosteroidom ili produžena sistemska terapija, kod nekih ljudi uzrokuje porast intraokularnog pritiska kao nuspojavu.
- Povrede ili operacije oka: Trauma oka ili komplikovana hirurška intervencija na oku mogu oštetiti drenažni sistem i kasnije dovesti do hronično povišenog pritiska.
Naravno, pomenuti faktori ne znače da će do razvoja povišenog očnog pritiska nužno i doći, ali njihovo prisustvo zahteva pojačan oprez i češće oftalmološke kontrole.
Rizici povišenog očnog pritiska
Kada se povišen očni pritisak ne prepozna i ne leči na vreme, može doći do trajnih oštećenja struktura oka, pre svega očnog živca.
Dugotrajno visok pritisak unutar oka postepeno pritiska i oštećuje nervna vlakna očnog živca koja prenose vizuelne informacije do mozga.
Kao posledica toga nastaju oštećenja u vidnom polju, koja se u početku manifestuju slabljenjem perifernog vida, a vremenom, bez terapije, vid se sve više sužava.
Nelečena očna hipertenzija često dovodi do glaukoma, jednog od vodećih uzroka nepovratnog gubitka vida u svetu.
Oštećenja vida nastala usled glaukoma su trajna i ne mogu se popraviti, što je dodatni razlog da se povišen pritisak shvati ozbiljno.
Ipak, razvoj glaukoma i tolerancija na visok očni pritisak je individualna , i svaka osoba reaguje drugačije.
Neke osobe mogu trpeti nešto više vrednosti pritiska bez brzog oštećenja, dok drugi mogu razviti glaukom i pri relativno nižim povišenim ili čak normalnim vrednostima, kada dolazi do razvoja takozvanog normalnotenzijskog glaukoma.
Iz ovog razloga oftalmolog uvek procenjuje stanje očnog živca i vidnog polja zajedno sa merenjem pritiska, a ključ smanjenja rizika od teških posledica su redovne oftalmološke kontrole i započinjanje terapije čim se uoči porast pritiska, pre nego što dođe do značajnijeg oštećenja vida.
Lečenje
Cilj lečenja povišenog očnog pritiska je snižavanje intraokularnog pritiska na bezbedan nivo kako bi se sprečilo oštećenje očnog živca i gubitak vida.
Pristup terapiji zavisi od visine pritiska i prisustva eventualnih promena na očnom živcu.
U slučajevima blažeg povišenja pritiska, nekada je dovoljno pažljivo praćenje stanja uz česte preglede, bez momentalnog započinjanja terapije.
Međutim, ako je pritisak znatnije povišen ili postoje drugi faktori rizika, neophodno je započeti aktivno lečenje.
Prvi izbor su najčešće kapi za oči koje snižavaju pritisak, a ukoliko one ne daju zadovoljavajuće rezultate ili se pojave oštećenja, prelazi se na invazivnije metode poput laserskih zahvata ili operacije.
Takođe, kao podrška terapiji preporučuju se određene promene načina života, poput održavanje zdrave ishrane bogate vitaminima C, E i A i omega-3 masnim kiselinama, redovna umerena fizička aktivnost, kao i kontrola opštih faktora poput krvnog pritiska, nivoa šećera i stresa.
Ove mere doprinose opštem zdravlju organizma i mogu imati povoljan uticaj i na zdravlje očiju, ali ne mogu zameniti medicinsko lečenje.
Kapi za oči
Kapi za oči koje snižavaju očni pritisak predstavljaju osnovni i najčešći vid terapije povišenog očnog pritiska.
Ove kapi deluju tako što ili smanjuju produkciju očne vodice unutar oka, poboljšavaju njeno oticanje kroz drenažne puteve, ili kombinuju oba mehanizma delovanja istovremeno.
Postoji više grupa kapi koje se koriste, a izbor odgovarajućeg leka zavisi od individualnih potreba pacijenta i preporuke oftalmologa.
Najčešće se propisuju prostaglandinski analozi koji povećavaju odliv tečnosti i obično se primenjuju jednom dnevno, ili beta-blokatori, koji smanjuju stvaranje tečnosti i obično se primenjuju jednom ili dva puta dnevno.
Pored njih, u terapiji su dostupni i inhibitori karboanhidraze kao i alfa-2 agonisti, koji takođe smanjuju produkciju tečnosti, a istovremeno mogu i pospešiti njen odliv.
Sve navedene kapi koriste se dugotrajno i redovno, prema tačno utvrđenom rasporedu, jer jedino tako mogu efikasno držati pritisak pod kontrolom.
Oftalmolog tokom kontrola prati efekat terapije na očni pritisak i po potrebi prilagođava dozu, menja vrstu kapi ili uključuje i druge lekove kako bi se postigla optimalna kontrola.
Oralna terapija
U pojedinim situacijama, naročito kada je očni pritisak izrazito visok ili je potrebno brzo delovanje, mogu se koristiti i lekovi u obliku tableta.
Najčešće se primenjuju inhibitori karboanhidraze u sistemskoj formi, kao što su tablete acetazolamida.
Ovi lekovi imaju diuretski efekat i smanjuju stvaranje očne vodice, čime relativno brzo snižavaju intraokularni pritisak.
Ipak, za razliku od kapi, oralna terapija je obično kratkoročno rešenje, i koristi se u hitnim stanjima ili kao privremena mera pre operativnog zahvata.
Dugotrajna primena ovih lekova može izazvati značajne sistemske neželjene efekte, poput poremećaja elektrolita, trnjenja ekstremiteta, gubitka apetita, umora i drugih.
Kada se stanje pacijenta stabilizuje ili druge mere počnu da deluju, ove tablete se obično postepeno ukidaju, a kontrola pritiska nastavlja da se održava kapima ili se pribegava operativnim procedurama.
Laserske metode
Laserski tretmani za snižavanje očnog pritiska predstavljaju efikasnu opciju lečenja, naročito kod glaukoma otvorenog ugla ili kao preventiva kod pacijenata sa uskim uglom prednje očne komore.
Laserska trabekuloplastika je najčešći postupak za glaukom otvorenog ugla.
Tokom ovog postupka lekar laserskim zrakom tretira trabekularnu mrežu, mrežasto tkivo u drenažnom uglu oka, kako bi poboljšao oticanje očne vodice.
Procedura je relativno brza, izvodi se ambulantno u lokalnoj anesteziji i ne zahteva hospitalizaciju.
Nakon laserske trabekuloplastike pritisak se postepeno snižava tokom narednih nekoliko nedelja, a efekat kod mnogih pacijenata može trajati i više godina, iako se kod nekih vremenom pritisak opet može povećati.
Kod glaukoma zatvorenog ugla standardna laserska procedura je periferna iridotomija, kojom se laserom pravi mali otvor na obodu dužice.
Ovaj otvor omogućava protok očne vodice iz zadnje u prednju očnu komoru, što pomaže da se iris pomeri unazad i trajno otvori drenažni ugao.
Glavna prednost laserskih metoda je što su minimalno invazivne, kao i činjenica da mogu odložiti ili smanjiti potrebu za klasičnom hirurgijom.
Ipak, nisu uvek dovoljne, budući da kod nekih pacijenata nakon izvesnog vremena ponovo dođe do rasta pritiska, pa je potrebno nastaviti sa kapima ili planirati operativni zahvat.
Hirurško lečenje
Kada ni kapi ni laserske procedure ne postižu efikasne rezultate u snižavanju očnog pritiska na bezbedan nivo, ili ako glaukom nastavi da napreduje uprkos sprovedenom lečenju, pristupa se klasičnom hirurškom lečenju.
Najčešća operativna tehnika je trabekulektomija, tokom ovog zahvata hirurg stvara mali kanal kroz koji intraokularna tečnost može da otiče iz oka ispod beonjače u prostor ispod spojnice, odakle se postepeno upija u okolna tkiva.
Na ovaj način se formira svojevrsni drenažni ventil koji trajno snižava očni pritisak.
Trabekulektomija se izvodi najčešće u lokalnoj anesteziji i zahteva određeni postoperativni oporavak i kontrole, ali ima visoku efikasnost u dugoročnoj kontroli pritiska.
Pored ove metode, postoje i razne vrste drenažnih implantata, sitne cevčice ili ventili, takozvani glaukomski implanti, koji se hirurški ugrađuju u oko i služe kao dodatni odvodni kanali za tečnost.
U savremenoj oftalmologiji, dostupne su i minimalno invazivne glaukomske operacije koje se izvode manjim rezovima i sa kraćim vremenom oporavka.
Ipak, ovakve procedure su uglavnom pogodne za blaže oblike glaukoma ili se rade u kombinaciji sa operacijom katarakte.
Bez obzira na odabranu tehniku, cilj hirurškog lečenja je da se stvori alternativni put za drenažu tečnosti kako bi se intraokularni pritisak održavao u granicama koje ne oštećuju oko.
Kao i svaki operativni zahvat, i ove operacije nose izvestan rizik, kao što su mogućnost infekcije, prekomerno sniženje pritiska ili stvaranje ožiljaka koji mogu opet zatvoriti drenažu, ali su one relativno retke.
Snižen očni pritisak
Iako je problem povišenog očnog pritiska znatno češći, postoji i suprotna pojava, snižen očni pritisak, odnosno očna hipotonija.
Snižen očni pritisak smatra se stanje kada je intraokularni pritisak znatno ispod normale, a kao prag se često uzima vrednost oko 6 mmHg ili niže.
Kod zdravih osoba ovako niske vrednosti su vrlo retke, a do hipotonije oka najčešće dolazi kao posledica drugih stanja.
Na primer, ovo stanje može se javiti nakon određenih operacija glaukoma ili posle teže povrede oka, ukoliko dođe do curenja očne vodice iz očne jabučice, što drastično smanjuje pritisak.
Takođe, ozbiljne upale u oku, odnosno uveitis, ili odvajanje mrežnjače, odnosno ablacija retine, mogu biti praćeni sniženjem intraokularnog pritiska.
Simptomi sniženog pritiska mogu biti vrlo blagi, kao što su blago zamućen vid i osećaj nelagodnosti u oku.
U nekim slučajevima osoba ne mora primetiti tegobe osim što se vidna oštrina pogoršava.
Ipak, produžena očna hipotonija može uzrokovati oštećenja, budući da ukoliko je očna jabučica premekana, može doći do oticanja rožnjače, oštećenja žute mrlje na mrežnjači, pa čak i razvoja katarakte.
Iz ovog razloga ne treba zanemariti ni prenizak očni pritisak, već je neophodno pristupiti lečenju osnovnog uzroka, što intraokularni pritisak vraća u normalan raspon.
Zaključak
Očni pritisak predstavlja jedan od ključnih parametara zdravlja oka.
Povišen pritisak često neprimetno napreduje bez ikakvih simptoma i vremenom može dovesti do glaukoma i gubitka vida, dok je sniženi pritisak ređi, ali takođe može prouzrokovati ozbiljne komplikacije.
Redovni oftalmološki pregledi su od presudne važnosti, jer omogućavaju da se odstupanja od normalnih vrednosti otkriju na vreme i adekvatno tretiraju.
Pravovremenim lečenjem, bilo kapima, laserskim zahvatima ili operativnim procedurama, povišen očni pritisak se u većini slučajeva može uspešno kontrolisati, čime se sprečava oštećenje očnog živca i čuva vid.
