Lorazepam je lek iz grupe benzodiazepina koji se najčešće koristi za ublažavanje anksioznosti, nesanice i drugih psihosomatskih tegoba koje se javljaju kao posledica anksioznog poremećaja.
Ovaj lek deluje kao sedativ i relaksant koji pruža smirenje i olakšanje pacijentima koji pate od pojačane nervoze, napetosti ili problema sa spavanjem.
Budući da ima veoma snažan efekat i nosi moguće rizike, lorazepam se izdaje isključivo na lekarski recept, a njegova primena je ograničena na kraći vremenski period uz strogi nadzor lekara.
U ovom članku objasnićemo šta je lorazepam i kako deluje, kako i za šta se koristi, kao i koji su potencijalni rizici koje upotreba leka nosi.
Šta je lorazepam i kako deluje?
Lorazepam je aktivna supstanca koja pripada klasi lekova poznatih kao benzodiazepini.
Kao i ostali benzodiazepini, poput diazepama, bromazepama i alprazolama, lorazepam deluje na centralni nervni sistem pojačavajući dejstvo neurotransmitera GABA, prirodne hemijske supstance u mozgu koja ima umirujući efekat.
Pojačavanjem GABA signala, lorazepam usporava prekomernu moždanu aktivnost, što dovodi do smanjenja anksioznosti, osećaja smirenosti i pospanosti.
Ovaj mehanizam dovodi i do mišićne relaksacije, kao i do delimičnih antikonvulzivnih svojstava, odnosno sposobnosti da sprečava ili ublažava epileptične napade.
Zahvaljujući ovakvom delovanju lorazepam efikasno ublažava simptome nervne napetosti i olakšava uspavljivanje kod nesanice.
Ipak, važno je naglasiti da lorazepam deluje simptomatski, te da iako privremeno olakšava tegobe poput straha, nemira ili nesanice, ne otklanja uzrok anksioznosti ili drugih poremećaja.
Samim tim, lorazepam se najčešće koristi kao kratkoročno rešenje ili kao pomoćna terapija dok se ne sprovede odgovarajuće lečenje osnovnog stanja.
Delovanje lorazepama obično počinje unutar 30 do 60 minuta nakon uzimanja, a efekat traje između šest i osam sati, u zavisnosti od doze i individualne reakcije organizma.
Čemu je namenjen i za šta se koristi?
Lorazepam je prvenstveno namenjen za kratkotrajno lečenje anksioznih poremećaja i stanja pojačane psihičke napetosti, straha i napetosti kod odraslih osoba.
Ovaj lek koristi se samo kada su tegobe toliko intenzivne da ometaju normalno funkcionisanje i san, i ne predstavlja lek koji se koristi za blage i prolazne probleme.
Lorazepam se takođe koristi i kod nesanice koja je povezana sa anksioznošću, kada pacijentu omogućava da se opusti i lakše zaspi.
Pored lečenja teškog anksioznog poremećaja koji dovodi do onesposobljenosti ili dovodi osobu do stanja neprihvatljivog stresa, lorazepam se koristi i kao priprema za operacije ili veće hirurške procedure u stomatologiji, posebno kada je prisutan izrađen strah od zubara koji je nemoguće držati pod kontrolom.
U ovu svrhu lek se može koristiti i kod dece starije od pet godina, sa ciljem smirivanja i opuštanja pred hiruršku intervenciju.
S druge strane, lorazepam se zbog rizika od razvoja zavisnosti i tolerancije ne koristi za dugotrajno lečenje, već je njegova uloga da pruži kratkoročno olakšanje kod akutnih stanja.
Za lečenje dugotrajne anksioznosti ili drugih poremećaja obično se primenjuju druge metode, kao što su psihoterapija ili antidepresivi, dok lorazepam može biti od koristi da olakša period do postizanja bržeg poboljšanja stanja pacijenta.
Način primene
Lorazepam se najčešće koristi u obliku tableta, koje su dostupne u jačini od 1 mg i 2.5 mg.
Pored toga, lorazepam je dostupan i u obliku rastvora za injekciju, koji se primenjuje u hitnim medicinskim situacijama, kao što su produženi epileptični napadi, teška akutna anksioznost ili preoperativna sedacija kada je potrebna brza i efikasna kontrola simptoma.
Lorazepam tablete se uzimaju oralno, gutanjem cele tablete sa malo vode, bez žvakanja, a doziranje određuje lekar, i ono zavisi od zdravstvenog stanja pacijenta, vrste tegoba i individualnog odgovora na terapiju.
Kako bi se izbegli ozbiljni neželjeni efekti, lek treba uzimati isključivo kako je to propisano od strane lekara, na tačno propisan način.
Samoinicijatvno uzimanje lorazepama, promena doze ili nagli prekid terapije može izazvati ozbiljne posledice.
Uobičajene preporučene doze lorozepama kod odraslih osoba:
- Za anksioznost i napetost: Ukupno od 1 mg do 4 mg dnevno, podeljeno u nekoliko manjih doza tokom dana. Doza se prilagođava prema potrebama i odgovoru pacijenta.
- Za nesanicu povezanu sa anksioznošću: Najčešće se uzima jedna doza od 1 do 2 mg uveče, neposredno pre odlaska na spavanje, nakon čega je veoma važno osigurati period neprekidnog sna od sedam do osam sati.
- Premedikacija pre operacije ili stomatološke intervencije: Uobičajena preporuka je 2 do 3 mg lorazepama noć pre planirane operacije, a zatim još 2 do 4 mg jedan do dva sata pre samog zahvata.
Lorazepam se kod dece primenjuje isključivo kao premedikacija u sklopu pripreme za hiruršku intervenciju, kada se daje 0.05 mg po kilogramu telesne mase, do najbliže vrednosti od 0.5, najmanje jedan sat pre operacije.
Kod starijih osoba, kao i osoba sa teškim oštećenjem bubrega, obično se propisuju manje doze, najčešće upola manje u odnosu na uobičajene.
Osobe sa teškim oštećenjem jetre ne smeju uzimati ovaj lek.
Trajanje terapije lorazepamom treba da bude što kraće, najviše četiri nedelje, uključujući i period postepenog smanjivanja doze.
Dugotrajna kontinuirana primena može dovesti do razvoja tolerancije, odnosno slabljenja efekta iste doze, i zavisnosti od leka, pa se zato lorazepam ne sme koristiti duže od pomenutog perioda.
Prekid terapije treba sprovesti oprezno i postepeno smanjujući dozu, prema objašnjenju lekara.
Naglo prestajanje uzimanja leka može izazvati apstinencijalne simptome, o čemu će više reči nešto kasnije u ovom članku.
Prilikom uzimanja lorazepama veoma važno je pridržavati se uputstava lekara.
Neophodno je uzimati tačno propisanu dozu u predviđenim razmacima, bez samoinicijativnog povećavanja doze niti češćeg uzimanja leka.
Takođe, tokom terapije treba izbegavati alkoholna pića, jer alkohol može pojačati dejstvo lorazepama na centralni nervni sistem, te dovesti do izražene sedacije, usporenih refleksa i potencijalno opasnog pada disajne funkcije.
Rizici i moguće neželjene reakcije
Kao i svi lekovi, i lorazepam može izazvati neželjena dejstva, pa je važno upoznati se sa rizicima pre početka terapije.
Većina čestih neželjenih reakcija povezana je sa sedativnim svojstvima lorazepama i njegovim delovanjem na centralni nervni sistem.
Najčešće nuspojave uključuju pospanost, sedaciju, osećaj umora i iscrpljenosti, vrtoglavicu i nestabilnost pri hodu, slabost u mišićima i gubitak snage, kao i probleme sa koncentracijom.
Kod nekih pacijenata mogu se javiti konfuzija ili usporen govor i reakcije.
Ovi efekti su obično najizraženiji na početku terapije ili pri povećanju doze, i obično prolaze kako se organizam privikava na lek.
U slučaju ozbiljnih tegoba, neophodno je javiti se lekaru radi prilagođavanja doze.
Pored ovih čestih pojava, moguće su i druge neželjene reakcije.
Neki pacijenti mogu osetiti glavobolju, mučninu ili zatvor, kao i probleme sa vidom, kao što su zamagljen vid ili pojava duplih slika.
Moguće su promene raspoloženja, kao što su osećaj depresije ili emocionalna ravnodušnost, posebno kod osoba koje su i pre imale depresivna stanja.
U retkim slučajevima zabeležene su paradoksalne reakcije, kada se umesto smirenja, kod pojedinih ljudi mogu javiti uznemirenost, razdražljivost, pa čak i agresivno ponašanje, kao i košmarni snovi, halucinacije ili izražene promene u ponašanju.
Ukoliko dođe do ovakvih paradoksnih reakcija, potrebno je javiti se lekaru bez odlaganja.
Lorazepam, kao snažan sedativ, može uticati i na disanje, posebno u visokim dozama ili u kombinaciji sa drugim depresorima centralnog nervnog sistema.
Kod osetljivih pacijenata, uključujući one sa hroničnim bolestima pluća, nekontrolisanom astmom ili opstruktivnom apnejom u snu, upotreba lorazepama povećava rizik od pogoršanja disajnih tegoba.
Takođe, postoje i druga stanja u kojima se lorazepam ne sme koristiti ili njegova primena zahteva poseban oprez.
Osobe koje boluju od miastenije gravis ne treba da uzimaju lorazepam, budući da ovaj lek dodatno opušta mišiće i može pogoršati stanje.
Pacijenti sa teškom insuficijencijom jetre takođe ne smeju koristiti lorazepam, jer oštećena jetra ne može pravilno metabolisati lek, što dovodi do njegovog nagomilavanja i povećanog rizika od toksičnosti.
Jedan od značajnih rizika pri upotrebi lorazepama jeste razvoj zavisnosti.
Ovaj lek može stvoriti i fizičku i psihičku zavisnost ako se uzima redovno tokom dužeg perioda.
Rizik od zavisnosti veći je kod pacijenata koji uzimaju visoke doze ili ga koriste duže nego što je preporučeno, kao i kod osoba koje su ranije imale probleme sa zloupotrebom alkohola ili drugih supstanci.
Kako bi se smanjio rizik od razvoja zavisnosti, lekari propisuju lorazepamu minimalnoj efektivnoj dozi i kratkoročno uz obavezno praćenje.
U slučaju dugotrajnije primene, nakon izvesnog vremena organizam se može navići na prisustvo leka i lek može postati manje efikasan, što nikako ne treba rešavati samoinicijativnim povećanjem doze.
Takođe, ukoliko se terapija lorazepamom naglo prekine, posebno nakon višenedeljne upotrebe, mogu nastati simptomi ustezanja usled naglog prestanka delovanja leka na nervni sistem.
Ovi simptomi mogu uključivati pojačanu anksioznost, nervozu, nesanicu, glavobolju, drhtavicu, znojenje, mučninu, povraćanje, bolove u mišićima, pa čak i teže reakcije poput konfuzije, razdražljivosti, ubrzanog rada srca, privremenih poremećaja percepcije ili, u retkim slučajevima, napada.
Kako bi se ovakve tegobe izbegle, prekid terapije sprovodi se postepeno, smanjivanjem doze umesto naglog prekida, čime se organizmu daje vremena da se prilagodi na odsustvo leka.
Interakcije sa drugim lekovima
Lorazepam može stupati u interakcije sa brojnim drugim lekovima, što znači da istovremeno uzimanje određenih lekova može pojačati ili oslabiti dejstvo lorazepama ili povećati rizik od neželjenih efekata.
Posebno je važno obratiti pažnju na lekove i supstance koje deluju depresorno na centralni nervni sistem, jer se njihovi efekti mogu sabrati sa dejstvom lorazepama.
Među značajnim interakcijama izdvajaju se:
- Drugi sedativi i sredstva za smirenje: Istovremena upotreba drugih benzodiazepina, sedativa ili opštih sredstava za smirenje može dovesti do prekomerne sedacije, jake pospanosti i izraženijeg pada krvnog pritiska ili usporenog disanja.
- Lekovi protiv anksioznosti i depresije: Mnogi antidepresivi i anksiolitici, kao što su selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina, triciklični antidepresivi ili drugi lekovi za lečenje anksioznih poremećaja, mogu imati sedativna svojstva, koja u kombinaciji sa lorazepamom mogu biti pojačana.
- Opioidni analgetici: Jaki lekovi protiv bolova, poput morfina, oksikodona, tramadola i sličnih, usporavaju rad nervnog sistema. Kombinacija opioida i lorazepama može dovesti do izraženog uspavljivanja, depresije disanja, pa čak i rizika od kome.
- Lekovi protiv epilepsije: Određeni antiepileptici, kao što je natrijum-valproat, mogu uticati na metabolizam lorazepama u jetri i dovesti do sporijeg razgrađivanja leka, što dovodi do viših nivoa lorazepama u krvi i pojačanog delovanja. S druge strane, i sam lorazepam ima antikonvulzivna svojstva, pa se ponekad koristi u terapiji epileptičkih napada, no takva upotreba je specifična i obično u obliku injekcije u hitnim slučajevima, ne u formi tableta.
- Antihistaminici: Mnogi lekovi protiv alergije, naročito oni starije generacije poput difenhidramina ili klemastina, imaju izraženo sedativno dejstvo, pa u kombinaciji sa lorazepamom mogu izazvati pojačanu pospanost, omamljenost i usporene reakcije.
- Lekovi za lečenje mentalnih poremećaja: Određeni antipsihotični lekovi, kao što su klozapin, haloperidol ili hlorpromazin, mogu u kombinaciji sa lorazepamom porekomerno usporiti rad centralnog nervnog sistema. Ovo može izazvati veću omamljenost, a kod klozapina i sličnih sredstava i rizik od teške sedacije i poremećaja disanja.
- Anestetici: Opšta anestetička sredstva ili sedativi koji se daju pre operacije mogu imati aditivno dejstvo sa lorazepamom. Ako pacijent već uzima lorazepam, anesteziolog treba da bude upoznat s tim, kako bi mogao da prilagodi dozu anestetika sa ciljem izbegavanja prekomerne sedacije ili produženog buđenja iz anestezije.
- Određeni lekovi za astmu: Lekovi kao što su teofilin ili aminofilin koji se koriste za širenje disajnih puteva kod astme, mogu donekle umanjiti sedativno dejstvo benzodiazepina. Iako ovaj efekat ne dovodi nužno do opasnosti, treba biti svestan da prisustvo teofilina može učiniti da lorazepam bude nešto manje efikasan u smislu sedacije.
- Probenecid: Lek koji se koristi za terapiju gihta, probenecid, može usporiti eliminaciju lorazepama iz organizma. To znači da lorazepam duže ostaje u krvi, produžavajući svoje dejstvo, što može zahtevati smanjenje doze lorazepama.
- Mišićni relaksansi: Lekovi kao što su baklofen i tizanidin, koji se koriste za opuštanje mišića, mogu pojačati sedativno i depresivno delovanje lorazepama na centralni nervni sistem.
- Antimikotici: Lekovi za lečenje gljivičnih infekcija, uključujući itrakonazol, ketokonazol, flukonazol i vorikonazol, mogu uticati na metabolizam lorazepama, produžiti njegovo dejstvo i pojačati sedaciju.
- Antibiotici: Neki antibiotici, kao što su eritromicin i rifampicin, mogu uticati na razgradnju lorazepama u jetri. Eritromicin može usporiti njegovu razgradnju, dok rifampicin može ubrzati eliminaciju, što smanjuje efikasnost leka.
- Inhibitori protonske pumpe i antacidi: Lekovi kao što su omeprazol i esomeprazol mogu uticati na apsorpciju i dejstvo lorazepama, iako su klinički značajni efekti retki. Uzimanje antacida, kao što je Rupurut, može usporiti početak delovanja lorazepama.
- Antihipertenzivi i lekovi za hipertenziju: ACE-inhibitori, alfa-blokatori, antagonisti angiotenzin II receptora, blokatori kalcijumskih kanala, beta-blokatori, kao i vazodilatatori i diuretici poput moksonidina, nitrata, hidralazina, minoksidila i natrijum-nitroprusida, mogu imati aditivno dejstvo sa lorazepamom na sniženje krvnog pritiska, što povećava rizik od hipotenzije i vrtoglavice.
Lista mogućih interakcija nije konačna, a zbog svih navedenih interakcija, pre započinjanja terapije lorazepamom neophodno je obavestiti lekara o svim drugim lekovima i suplementima koji se koriste.
Lekar će proceniti moguće interakcije i po potrebi prilagoditi doziranje ili preporučiti koje kombinacije treba izbegavati.
Alkohol je, kako je već pomenuto, strogo zabranjeno kombinovati sa lorazepamom zbog rizika od pojačane sedacije i depresije disanja.
Takođe, treba biti oprezan i sa drugim supstancama koje usporavaju rad mozga, poput nekih biljnih preparata za smirenje ili opojnih droga, jer i one mogu imati slična neželjena dejstva kada se uzimaju zajedno sa lorazepamom.
Upotreba u trudnoći i dojenju
Lorazepam se ne preporučuje tokom trudnoće, posebno u prvom tromesečju, jer može povećati rizik od urođenih mana.
Ako je neophodan, koristi se samo kada je korist za majku veća od potencijalne štete po plod.
U kasnijoj trudnoći i pred porođaj, lorazepam može izazvati probleme kod novorođenčeta, uključujući slab mišićni tonus, pospanost, poteškoće s disanjem, hranjenjem i simptome ustezanja ako je lek uziman duže vreme.
Iz ovog razloga, primena u kasnoj trudnoći se izbegava kad god je moguće.
Tokom dojenja, lorazepam prelazi u mleko i može izazvati pospanost i slabije sisanje kod bebe, pa se njegova primena ne preporučuje.
U slučajevima kada je neophodna upotreba ovog leka, obično se savetuje privremeni prekid dojenja.
Zaključak
Lorazepam je efikasan lek za kratkotrajno ublažavanje anksioznosti i napetosti, kao i nesanice izazvane anksioznošću.
Ipak, njegova primena zahteva poseban oprez zbog mogućih neželjenih dejstava, rizika od zavisnosti i brojnih interakcija sa drugim lekovima.
Lorazepam se izdaje isključivo uz lekarski recept, a praćenje propisanog režima uzimanja, kao i postepen prekid terapije, od suštinskog je značaja za smanjenje rizika od nuspojava.
Ovaj lek deluje brzo i snažno, ali ne leči uzrok tegoba, pa se koristi isključivo kao privremeno rešenje, dok drugi, dugoročni pristupi lečenju, ne počnu da daju rezultate.
