Monociti su jedna podgrupa belih krvnih zrnaca, leukocita, koji čine važan deo imunološkog sistema čoveka.
Vrednost monocita u krvi, zajedno sa ostalim belim krvnim zrncima, odnosno neutrofilima, limfocitima, eozinofilima i bazofilima, daje važan uvid u stanje organizma, prisustvo upale, infekcije, autoimunih procesa ili drugih poremećaja.
Monociti i leukocitarna formula, zajedno sa drugim parametrima krvne slike, može biti izuzetno važna za postavljanje dijagnoze, otkrivanje ili potvrđivanje različitih zdravstvenih stanja.
Iako su monociti ponekad zapostavljeni u odnosu na neutrofile ili limfocite, imaju izuzetno značajnu ulogu u odbrani organizma od patogena.
U ovom članku objasnićemo šta su monociti, koje su normalne vrednosti, kao i šta su uzroci povišenih ili sniženih monocita u krvi.
Šta su monociti?
Monociti su vrsta leukocita koji nastaju u koštanoj srži.
Nakon sazrevanja, monociti prelaze u perifernu krv, gde se zadržavaju kraće vreme, od jednog do tri dana, nakon čega napuštaju krvotok i prelaze u tkiva, gde sazrevaju u makrofage ili dendritske ćelije.
Makrofage su ćelije čistači, koje su sposobne da progutaju oštećene ćelije, mikroorganizme, tumorske ćelije i druge supstance.
Dendritske ćelije, s druge strane, pomažu T-limfocitima da prepoznaju antigene, što je ključno za pokretanje imunskog odgovora.
Monociti su najveća cirkulišuća bela krvna zrnca, koje se nakon što izađu iz koštane srži kratko zadržavaju u krvi, a zatim prelaze u tkiva, gde se diferenciraju u makrofage različitih tipova
Monociti i makrofage su izuzetno važni u borbi protiv patogena budući oblikuju zapaljenski odgovor i koordiniraju druga imunska dejstva.
Treba naglasiti da se monociti po svom poreklu i funkciji svrstavaju u mijeloidnu lozu leukocita, istoj grupi kojoj pripadaju neutrofili, eozinofili i bazofili, za razliku od limfocita koji spadaju u limfoidnu lozu.
Normalne vrednosti monocita
U standardnom nalazu krvne slike i diferencijalne leukocitarne formule, monociti su najčešće predstavljeni procentualno u odnosu na ukupne leukocite.
Osim toga, može biti izražen i apsolutni broj monocita, što pokazuje broj ćelija po litru ili mikrolitru krvi.
- Procentualne vrednosti monocita: Kod zdrave odrasle osobe, monociti obično čine 2 do 10% svih leukocita, a najčešće se kreću u rasponu od 3 do 8%.
- Apsolutne vrednosti: Referentne vrednosti variraju od laboratorije do laboratorije, ali uglavnom se za normalnu apsolutnu koncentraciju monocita oko 0.2 do 0.8 × 10^9/L, što odgovara 200 do 800 monocita/μl.
Razlike u metodologiji, uzrastu i polu mogu blago da utiču na referentne vrednosti.
Beba i deca mogu imati nešto drugačiji raspored leukocitne formule, pa se i procenat monocita može razlikovati, stoga je neophodno proveriti laboratorijske referentne opsege na samom nalazu.
U određenim slučajevima, lekar može staviti naglasak na apsolutni broj više nego na procenat.
Na primer, u stanju kada ukupni leukociti naglo porastu i dođe do leukocitoze, procenat monocita može biti relativno nizak, a da je apsolutni broj zapravo normalan ili čak povišen.
Uloga monocita u imunskom sistemu
Pre nego što objasnimo moguće uzroke visokih i niskih monocita u krvi, važno je razumevanje zašto su monociti uopšte važni, i koja je njihova uloga.
Monociti učestvuju u imunološkom odgovoru na više načina, a pre svega kroz sledeće mehanizme:
Dublje razumevanje funkcije monocita objašnjava zašto su ona toliko bitna:
- Fagocitoza i čišćenje: Kada mikroorganizmi, poput bakterija, gljivica i protozoa, uđu u organizam, monociti se u tkivima pretvaraju u makrofage, koji su sposobni da progutaju ove patogene i razgrade ih unutar ćelije. Osim toga, uklanjaju ostatke nekrotičnog ili apoptoznog tkiva i druge štetne elemente.
- Antigenska prezentacija: Makrofage i dendritske ćelije prikazuju antigene na svojoj površini i aktiviraju T-limfocite, što pokreće imunsku reakciju.
- Lučenje citokina i medijatora zapaljenja: Aktivirani monociti i makrofage luče različite citokine, interferona-gama i hemokine, koji regulišu zapaljenje i regrutuju druge imunske ćelije na mesto infekcije. Ovo je presudno za usklađen i efikasan imunski odgovor.
- Remodeliranje tkiva i zarastanje rana: Tokom regenerativnih procesa, makrofage uklanjaju ostatke tkiva i stimulišu fibroblaste i druge ćelije koje obnavljaju oštećeno tkivo. Takođe su ključni u formiranju granulacionog tkiva i angiogenezi.
- Regulacija imuniteta i tolerancija: Dendritske ćelije i određeni tipovi makrofaga smanjuju preteranu inflamaciju i podstiču imunotoleranciju, što sprečava autoimunske i prekomerne upalne reakcije.
Zbog ovih ključnih uloga, promene u broju i funkciji monocita mogu imati velike posledice po zdravstveno stanje.
S jedne strane, niski monociti mogu smanjiti sposobnost organizma da se brani od patogena i uklanja oštećena tkiva, dok visoki monociti ili prekomerna zastupljenost u odnosu na druga bela krvna zrna može igrati ulogu u hroničnim zapaljenskim ili autoimunim bolestima.
Visoki monociti
Monocitoza je stanje koje se otkriva analizom krvi, a kada su vrednosti iznad referentnih vrednosti.
Može se raditi o procentualnoj monocitozi, kada je procenat monocita povišen, a apsolutni broj ne mora biti visok ukoliko su druge vrste niske, ili apsolutnoj, kada je apsolutni broj monocita visok.
U većini slučajeva je klinički relevantnija apsolutna monocitoza.
Uzroci visokih monocita
Povišene vrednosti monocita u krvi mogu imajuti različite uzroke, a u nastavku slede najčešći.
Infekcije su najčešći uzrok povišenih monocita, budući da kad organizam prepozna prisustvo bakterija, virusa, gljivica ili drugih patogena, koštana srž povećava proizvodnju monocita kako bi se ojačala odbrana.
Vrste infekcija koje dovode do povišenih monocita u krvi mogu biti različite, uključujući:
- Hronične bakterijske infekcije: Kao što su tuberkuloza, subakutni endokarditis, bruceloza.
- Virusne infekcije: Ređe, neke virusne infekcije mogu izazvati povišene monocite. Na primer, mononukleoza uzrokovana Epstein-Barr virusom, mogu izazvati povišen broj monocita, iako češće su povišeni limfociti.
- Gljivične infekcije: Hronične mikoze, naročito kod imunokompromitovanih osoba, mogu za posledicu imati povišene monocite.
U nekim slučajevima, kada se telo polako oslobađa akutne infekcije, na primer poput akutne bakterijska infekcije, broj neutrofila može padati, dok broj monocita raste, što se naziva fazom rekonvalescencije.
Pored toga, autoimune i zapaljenske bolesti, kao što su reumatoidni artritis ili sistemski lupus mogu dovesti do povećanog stvaranja monocita usred hronične inflamacije.
Iz istog razloga, inflamatorne bolesti creva, odnosno Kronova bolest i ulcerozni kolitis, takođe često dovode do izražene upale i povišenih monocita, posebno tokom faza pogoršanja bolesti.
Određene maligne i hematološke bolesti, kao što su mijelomonocitna leukemija ili policitemija vera., kao i limfomi, mogu izazvati povećanje broja monocita.
Kod pojedinih stresnih situacija, trauma ili oporavka od hirurških intervencija, organizam može privremeno povećati proizvodnju monocita, ali su u ovim slučajevima odstupanja obično blaga i prolazna.
Utvđivanje uzroka visokih monocita nije uvek jednostavno, posebno kada su druge vrste leukocita u normalnim granicama.
Iz ovog razloga lekar često može tražiti i dodatne analize, kao što su CRP, sedimentacija eritrocita, fibrinogen ili autoantitela, kako bi stvorio širu sliku.
Lečenje povišenih monocita
Snižavanje monocita se postiže lečenjem osnovne bolesti i uzroka koji dovodi do monocitoze.
Stoga, od ključne je važnosti da se što pre postavi pravilna dijagnoza i utvrdi uzrok, te započne sa adekvatnom terapijom.
Kako bi postavio preciznu dijagnozu, lekar pored dodatnih analiza krvi može tražiti i dodatne dijagnostičke procedure, kao što su rendgen pluća u slučaju sumnje na tuberkulozu, ultrazvuk abdomena, testove na reumatoidni faktor, antinuklearna antitela (ANA), serološke testove, kalprotektin test i druge.
U slučajevima blagog porasta monocita bez drugih simptoma, praćenje stanja može biti dovoljno, uz ponovljene analize krvi za nekoliko nedelja.
Monociti su retko jedina promena u krvnoj slici, što omogućava da se monocitoza posmatra u kontekstu stanja pacijenta, simptoma i drugih laboratorijskih nalaza.
Niski monociti
Monocitopenija, stanje koje karakterišu niski monociti u krvi, je ređe u odnosu na monocitozu, a predstavlja snižene vrednosti monocita u krvi u procentualnom ili apsolutnom broju.
Uzroci niskih monocita
Smanjen broj monocita može biti posledica različitih zdravstvenih stanja, od problema u koštanoj srži do delovanja određenih lekova ili akutnih infekcija.
Aplastična anemija ili druga stanja koja dovode do smanjenog stvaranja krvnih ćelija mogu uzrokovati nizak broj monocita.
Kada je koštana srž oštećena, kao što je slučaj kod aplastične anemije ili mijelodisplastičnog sindroma, dolazi do smanjenja svih loza krvnih ćelija, uključujući i monocite.
Anemija može biti opasna ako se ne leči i značajno narušiti zdravlje i kvalitet života, pa je lečenje osnovog uzroka veoma bitno.
Takođe, određeni lekovi mogu uticati na produkciju ili cirkulaciju monocita, kao što su citostatici, imunosupresivi ili kortikosteroidi koji pri dugotrajnoj upotrebi i mogu smanjiti koncentraciju monocita u krvi.
Ipak je kod akutnih bakterijskih infekcija značajno smanjenje monocita ređe, one mogu dovesti do privremenog opadanja monocita, jer se imunski sistem usmerava na mobilizaciju neutrofila, koji imaju primarnu ulogu u borbi protiv bakterija.
Pored toga, neki retki genetski poremećaji koji utiču na sazrevanje monocita ili njihov prelazak iz koštane srži u krvotok mogu dovesti do trajno niskih vrednosti monocita.
Lečenje niskih monocita
Monocitopenija može ukazati na to da koštana srž ne funkcioniše pravilno, ili da postoji opšti pad leukocita, pa se pacijent nalazi u opasnosti od infekcije.
Međutim, monocitopenija nije uvek prepoznata kao poseban dijagnostički parametar, jer se češće obraća pažnja na nizak broj neutrofila ili limfopeniju, odnosno nizak broj limfocita.
Kao i u slučaju povišenog vrednosti, tumačenje sniženih monocita obavlja se zajedno sa celokupnom krvnom slikom, kliničkom slikom pacijenta i eventualno drugim dijagnostičkim procedurama.
Kako smanjiti monocite?
Povišen broj monocita može biti posledica različitih stanja, uključujući hronične infekcije, autoimune bolesti i inflamatorne procese.
Kako bi se monociti snizili, pre svega je važno identifikovati i lečiti osnovni uzrok.
U zavisnosti od uzroka, razlikuje se i pristup lečenju. Na primer, antibiotici su uobičajen deo terapije kod bakterijskih infekcija, dok se kod autoimunih bolesti često koriste imunosupresivi ili kortikosteroidi.
Za razliku od holesterola ili triglicerida, broj monocita nije nešto na šta se može direktno uticati ishranom.
Ipak, zna se da je zdrava, izbalansirana ishrana bogata antioksidansima, vitaminima, mineralima, sa niskim udelom prerađene hrane i zasićenih i trans masti može doprineti smanjenju inflamatornih procesa u telu.
Smanjenje hronične upale može dovesti do normalizacije belih krvnih zrnaca, pa i monocita, ako je do monocitoze došlo zbog blagog hroničnog zapaljenja ili metaboličkih poremećaja, kao što su gojaznost ili insulinska rezistencija.
Fizička aktivnost, dobar san i redukcija stresa takođe imaju pozitivan uticaj na ceo imunski sistem, pa i na regulaciju broja leukocita.
Zaključak
Monociti su ključna komponenta imunološkog sistema, budući da su izuzetno značajni za odbranu organizma od infekcija, regulaciju zapaljenja i obnovu tkiva.
Promene u broju monocita u krvi mogu ukazivati na različita patološka stanja, uključujući infekcije, autoimune bolesti i poremećaje koštane srži.
Povišeni monociti se javljaju češće nego snižene vrednosti, a najčešće su povezani s hroničnim infekcijama i inflamatornim procesima.
S druge strane, niski monociti mogu biti posledica oštećenja koštane srži, upotrebe određenih lekova ili akutnih infekcija.
Za normalizaciju broja monocita u krvi ključno je lečenje osnovnog uzroka koji izaziva visoke ili niske monocite, dok je zdrav način života važna dodatna podrška.
