Insulinska rezistencija: Šta je, simptomi, ishrana, test, lek

Insulinska rezistencija je stanje u kojem ćelije tela postaju manje osetljive na hormon insulin, što dovodi do poremećaja u metabolizmu glukoze i povišenog nivoa šećera u krvi.

Ovo stanje se često naziva i predijabetes, budući da ukoliko se ne leči često dovodi do dijabetesa tipa 2, a povezuje se sa gojaznošću, metaboličkim sindromom, i drugim ozbiljnim zdravstvenim problemima.

Rano prepoznavanje simptoma i dijagnostika insulinske rezistencije su ključni, jer pravovremeno lečenje može značajno smanjiti rizik od razvoja dijabetesa i drugih komplikacija.

U ovom članku objasnićemo šta je insulinska rezistencija, simptome, uzroke, načine dijagnostikovanja, kao i strategije za lečenje i prevenciju.

Šta je insulinska rezistencija?

Insulinska rezistencija je metaboličko stanje u kojem ćelije tela, posebno mišićne, masne i jetrene, postaju manje osetljive na insulin, hormon koji omogućava glukozi da uđe u ćelije i koristi se kao izvor energije.

Kada ćelije postanu otporne na insulin, telo reaguje povećanjem proizvodnje insulina u pankreasu kako bi se održao normalan nivo šećera u krvi.

Međutim, vremenom pankreas može postati iscrpljen i ne može više proizvoditi dovoljno insulina da kompenzuje otpornost ćelija, što dovodi do hronično povišenog nivoa šećera u krvi.

Insulinska rezistencija je ključni faktor u razvoju dijabetesa tipa 2 i metaboličkog sindroma, i povezuje se sa raznim kardiovaskularnim bolestima, gojaznošću, i drugim ozbiljnim zdravstvenim problemima.

Iz ovog razloga je prepoznavanje ovog stanja ključno za prevenciju, lečenje i sprečavanje komplikacija do kojih može doći.

Simptomi

Simptomi insulinske rezistencije mogu se razvijati postepeno i često su blagi, što otežava njihovo rano prepoznavanje.

Ovo stanje može trajati godinama pre nego što se otkrije, obično kroz rutinske krvne testove ili kada se počnu javljati komplikacije.

Iako su simptomi insulinske rezistencije često nespecifični i mogu se pripisati drugim uzrocima, važno je obratiti pažnju na znakove koji mogu ukazivati na to da telo ne reaguje na insulin kako bi trebalo.

Neki od najčešćih simptoma uključuju:

• Povećan osećaj gladi i umor: I pored unosa hrane, osećaj gladi može biti stalno prisutan, a nivo energije nizak, jer ćelije ne uspevaju efikasno da iskoriste glukozu.
• Povećanje telesne težine: Posebno u predelu stomaka, gde se nakupljanje masti može dodatno povećati otpornost na insulin.
• Povišen nivo šećera u krvi: Iako se možda ne primeti odmah, krvni testovi mogu pokazati blago povišene nivoe glukoze u krvi, što može biti znak predijabetesa.
• Tamne mrlje na koži: Ove mrlje se često pojavljuju na pregibima kože, kao što su vrat, pazuh i prepone, i mogu ukazivati na insulinsku rezistenciju.
• Povišeni trigliceridi i nizak HDL holesterol: Analize krvi mogu pokazati dislipidemiju, što je često povezano sa insulinskom rezistencijom.
• Hipertenzija: Povišen krvni pritisak može biti još jedan pokazatelj insulinske rezistencije.

Više o simptomima insulinske rezistencije može se pročitati u odvojenom tekstu.

Uzroci

Insulinska rezistencija je složeno stanje koje se razvija kao rezultat kombinacije genetskih i spoljašnjih faktora.

Razumevanje uzroka ovog stanja je od suštinske važnosti, budući da se na mnoge faktore koji doprinose insulinskoj rezistenciji može uticati promenama u načinu životu.

Iako genetska predispozicija igra značajnu ulogu, faktori kao što su ishrana, fizička aktivnost, stres i drugi aspekti načina života takođe imaju veliki uticaj.

Najznačajniji uzroci i faktori rizika za razvoj insulinske rezistencije uključuju:

• Genetska predispozicija: Porodična istorija dijabetesa tipa 2 ili metaboličkog sindroma može povećati rizik od razvoja insulinske rezistencije.
• Gojaznost: Posebno abdominalna gojaznost je jedan od glavnih faktora rizika, jer masno tkivo, posebno u predelu stomaka, oslobađa hormone i slobodne masne kiseline koje mogu negativno uticati na dejstvo insulina.
• Fizička neaktivnost: Nedostatak fizičke aktivnosti smanjuje sposobnost mišića da efikasno koriste glukozu, što može povećati otpornost na insulin.
• Nezdrava ishrana: Ishrana bogata rafinisanim ugljenim hidratima, zasićenim mastima i šećerima može doprineti razvoju insulinske rezistencije.
• Hronični stres: Dugotrajni stres može dovesti do povećanja nivoa kortizola, hormona koji može doprineti povećanoj otpornosti na insulin.
• Hormonski disbalans: Stanja poput policističnih jajnika i poremećaja hormona štitne žlezde mogu uticati na sposobnost tela da pravilno koristi insulin.
• Upalni procesi: Hronične upale u telu mogu povećati otpornost ćelija na insulin, doprinoseći razvoju ovog stanja.
• Poremećaji spavanja: Nedovoljno ili loš kvalitet sna mogu negativno uticati na metabolizam glukoze i povećati rizik od insulinske rezistencije.

Važno je pomenuti i to da insulinska rezistencija kod dece i adolescenata postaje sve veći zdravstveni problem, posebno u kontekstu porasta gojaznosti i nezdravog načina života među mladima.

Dijagnostika

Postoji nekoliko metoda koje se koriste za procenu insulinske rezistencije, a one uključuju laboratorijske testove i procene kliničkih simptoma.

• Test tolerancije na glukozu (OGTT): Ovaj test meri nivo glukoze u krvi nakon konzumacije glukoznog napitka, kako bi se procenila sposobnost tela da reguliše nivo šećera u krvi. Povišeni rezultati mogu ukazivati na insulinsku rezistenciju.
• HOMA-IR indeks: Ovaj indeks se koristi za procenu insulinske rezistencije i izračunava se na osnovu nivoa glukoze i insulina u krvi natašte. Više vrednosti HOMA-IR indeksa ukazuju na veću insulinsku rezistenciju.
• Testovi na insulin u krvi: Merenje nivoa insulina u krvi može pomoći u proceni insulinske rezistencije, jer visoki nivoi insulina uz normalan ili povišen nivo glukoze mogu ukazivati na otpornost ćelija na insulin.
• HbA1c test: Glikozilirani hemoglobin A1c ili tromesečni šećer, kako se ovaj test još naziva, meri prosečan nivo šećera u krvi tokom poslednja tri meseca i može pomoći u identifikaciji hronično povišenih nivoa glukoze, što može biti znak insulinske rezistencije.
• Procena simptoma: Kombinacija kliničkih simptoma, kao što su umor, glad, povećanje telesne mase i tamne mrlje na koži, može ukazivati na insulinsku rezistenciju i dovesti do daljeg ispitivanja.

Test tolerancije na glukozu

Jedan od najčešćih i najpouzdanijih načina da se postavi dijagnoza insulinske rezistencije je test tolerancije na glukozu, koji se može sresti i drugim imenima, kao što su test opterećenja šećerom, test opterećenja glukozom ili OGTT test.

Pored dijagnostike insulinske rezistencije, OGTT je važan test za otkrivanje dijabetesa tipa 2.

Test opterećenja šećerom se obično izvodi u laboratoriji ili u zdravstvenoj ustanovi i uključuje sledeće korake:

1. Priprema za test: Najmanje 8 sati pre testa, pacijent ne sme da konzumira nikakvu hranu. Tokom ovog perioda, dozvoljeno je piti samo vodu. Ovaj je neophodno kako bi se dobili tačni rezultati, budući da unos hrane utiče na nivo šećera u krvi.
2. Prvo merenje: Nakon posta, pacijentu se uzima uzorak krvi kako bi se izmerio nivo glukoze u krvi na prazan stomak, natašte. Ovo početno merenje daje osnovu za poređenje sa kasnijim rezultatima.
3. Konzumacija glukoze: Nakon prvog uzorka krvi, pacijent pije rastvor glukoze koji sadrži određenu količinu šećera, obično 75 grama za odrasle. Ovaj rastvor je prilično sladak i može biti neprijatan za konzumaciju, ali je ključno za procenu kako telo reaguje na unos glukoze.
4. Dalja merenja: Nakon konzumacije rastvora, uzorci krvi se uzimaju u različitim vremenskim intervalima, obično nakon 30, 60, 90 i 120 minuta. Ova merenja omogućavaju uvid u to kako nivo glukoze u krvi raste i pada tokom vremena.
5. Tumačenje rezultata: Rezultati OGTT-a pokazuju kako telo reaguje na unos glukoze. Ako nivo glukoze ostane povišen duže nego što je normalno, to može ukazivati na insulinsku rezistenciju ili dijabetes.

OGTT je jedan od najpouzdanijih testova za dijagnostikovanje poremećaja u metabolizmu glukoze, jer omogućava detaljan uvid u funkciju insulina i sposobnost tela da reguliše nivo šećera u krvi nakon opterećenja glukozom.

Lečenje

Lečenje insulinske rezistencije zahteva sveobuhvatan pristup koji uključuje promene u načinu života, redovno praćenje zdravstvenog stanja i ponekada upotrebu lekova.

Ključni korak u lečenju je promena ishrane, koja podrazumeva smanjenje unosa rafinisanih ugljenih hidrata i šećera, uz povećanje unosa vlakana, povrća, voća i integralnih žitarica.

Takođe, umeren unos zdravih masti i proteina igra važnu ulogu u kontroli insulinske rezistencije.

Fizička aktivnost je takođe neophodna, jer redovno vežbanje, uključujući aerobne vežbe i trening snage, pomaže u poboljšanju osetljivosti ćelija na insulin.

Preporučuje se najmanje 150 minuta umerenog vežbanja nedeljno, poput brzog hoda, trčanja, vožnje bicikla ili plivanja, uz dva do tri treninga sa opterećenjem.

Smanjenje telesne težine, čak i za 5 do 10%, može značajno poboljšati insulinsku osetljivost i pomoći u kontroli nivoa glukoze u krvi.

Za procenu zdravstvenog stanja telesne težine može se koristiti BMI kalkulator.

U nekim slučajevima, lekar može preporučiti medikamentnu terapiju, uključujući lekove koji pomažu u smanjenju nivoa glukoze u krvi i poboljšanju osetljivosti na insulin.

Kontrola stresa je takođe važan aspekt lečenja, budući hronični stres može negativno uticati na nivo insulina i glukoze u krvi.

Pored toga, kvalitetan san je ključan za zdrav metabolizam, pa se preporučuje najmanje 7 do 8 sati noćnog sna, uz pridržavanje redovnog rasporeda spavanja.

Redovno praćenje zdravstvenog stanja kod lekara, uključujući merenje nivoa glukoze u krvi i drugih ključnih markera, pomaže u pravovremenom prilagođavanju terapije i prevenciji komplikacija povezanih sa insulinskom rezistencijom.

Ishrana

Kao što je već pomenuto ishrana igra ključnu ulogu u lečenju insulinske rezistencije.

Pravilno izbalansirana ishrana može značajno poboljšati osetljivost ćelija na insulin i pomoći u održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi.

Preporučuje se smanjenje unosa rafinisanih ugljenih hidrata, šećera i zasićenih masti, koji mogu doprineti povećanju otpornosti na insulin.

Umesto toga, fokus treba biti na unosu složenih ugljenih hidrata sa niskim glikemijskim indeksom, kao što su integralne žitarice, mahunarke i povrće.

• Primeri prostih ugljeni hidrati: Šećer, beli hleb i peciva od belog brašna, slatkiši, gazirani napici, voćni sokovi, beli pirinač.
• Primeri složenih ugljeni hidrati: Integralne žitarice, kao što su braon pirinač, heljda, raž, ječan, pšenica, ovsene pahuljice, kinoa, mahunarke, kao što su sočivo, pasulj, leblebije, voće i povrće

Složeni izvori ugljenih hidrata se sporije vare, što pomaže u održavanju stabilnog nivoa glukoze u krvi.

Pored toga, unos vlakana treba povećati, jer vlakna pomažu u kontroli nivoa šećera u krvi i mogu smanjiti rizik od razvoja dijabetesa tipa 2.

Vlakna se nalaze u voću, povrću, orašastim plodovima i semenkama, kao i u integralnim žitaricama.

Zdrave, nezasićene masti, poput onih koje se nalaze u avokadu, maslinovom ulju i orašastim plodovima, takođe mogu pomoći u poboljšanju insulinske osetljivosti.

• Primeri nezdravih, zasićenih masti: Puter, mast, punomasni sirevi, crveno meso, pržena hrana, kokosovo ulje, palmino ulje
• Primeri zdravih, nezasićenih masti: Maslinovo ulje, avokado, orašasti plodovi, kao što su bademi i orasi, semenke, lao što su laneno seme ili chia semenke, masne vrste riba, kao što su losos i sardine, masline

Osim toga šta se jede, važno je i kada se jede.

Redovni obroci su važni za održavanje stabilnog nivoa šećera u krvi.

Preporučuje se da se obroci konzumiraju u manjim, ali redovnim intervalima tokom dana, što pomaže u izbegavanju naglih skokova i padova šećera u krvi.

Takođe, treba voditi računa o unosu proteina, jer oni pomažu u održavanju osećaja sitosti i podržavaju stabilan nivo glukoze.

Uključivanje ovih principa u svakodnevnu ishranu može značajno doprineti kontroli insulinske rezistencije i smanjenju rizika od komplikacija povezanih sa ovim stanjem.

Spisak namirnica za insulinsku rezistenciju

Fokusiranje na namirnice koje pomažu u održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi, povećanju osetljivosti na insulin i održavanju zdrave telesne težine može značajno smanjiti rizik od razvoja komplikacija povezanih sa insulinskom rezistencijom.

U nastavku se nalazi spisak preporučenih namirnica, podeljen po grupama, koje su korisne za osobe sa insulinskom rezistencijom.

• Integralne žitarice: Ovas, integralni pirinač, kinoa, ječam, integralni hleb, integralna testenina, heljda, proso.
• Povrće: Gotovo svo povrće, uključujući brokoli, spanać, kelj, tikvice, paradajz, paprika, karfiol, šargarepa, krastavac.
• Voće: Bobičasto voće, kao što su borovnice, jagode i maline, jabuke, kruške, breskve, citrusi i kivi.
• Proteini: Mahunarke kao što su sočivo, leblebije, pasulj i soja su odličan izvor biljnih proteina, riba, piletina, ćuretina, tofu, tempeh, jaja.
• Zdrave masti: Masline i maslinovo ulje, avokado, orašasto voće i semenke.
• Mlečni proizvodi: Grčki jogurt sa niskim procentom masti, kefir, nemasni sir.
• Pića: Voda, zeleni čaj, biljni čajevi, nezaslađena limunada.
• Začini i dodaci: Gotovo svi biljni začini mogu biti korisni, a neki od najboljih uključuju đumbir, kurkumu, cimet, beli luk, crni biber, origano, piskavicuPiskavica: Lekovitost i koristi, način pripreme i upotrebe i bosiljak.

Prednost uvek treba dati svežem u odnosu na sušeno voće, budući da ono sadrži visoku koncentraciju prirodnih šećera i kalorija, što može negativno uticati na nivo šećera u krvi, posebno kod osoba sa insulinskom rezistencijom.

Kada se voće suši, voda se uklanja, ali šećeri i kalorije ostaju koncentrisani, što znači da se u manjoj porciji sušenog voća nalazi više šećera nego u istoj porciji svežeg voća.

Kada se konzumira, porcije sušenog voća trebalo bi da budu male, a samo sušeno voće bez dodatih šećera ili kandirano.

Kombinovanje sušenog voća sa proteinima i zdravim mastima, poput orašastih plodova i semenki, može usporiti apsorpciju šećera u krvi.

Pored toga, trebalo bi izbegavati voćne sokove, koji mogu imati vrlo visok sadržaj šećera.

Omega-3 masne kiseline mogu biti veoma korisne za osobe sa insulinskom rezistencijom, jer mogu pomoći u smanjenju upala, poboljšanju osetljivosti na insulin i smanjenju rizika od kardiovaskularnih bolesti, koje su česte kod osoba sa insulinskom rezistencijom.

Izvori omega-3 masnih kiselina uključuju:

• Ribu i morske plodove: Losos, sardine, skuša, haringa, tunjevina, školjke
• Biljne izvore: Laneno seme, chia semenke, orasi, ulje od lanenog semena, ulje od chia semenki, konopljino ulje, alge
• Suplemente: Riblje ulje i ulje algi

Suplementi za insulinsku rezistenciju

Uloga suplementacije u upravljanju insulinskom rezistencijom može biti značajna, ali suplementi ne mogu zameniti osnovne promene u načinu života, kao što su pravilna ishrana i redovna fizička aktivnost.

Međutim, određeni suplementi mogu dodatno pomoći u poboljšanju osetljivosti na insulin, smanjenju upala i održavanju zdravih nivoa glukoze u krvi.

U nastavku slede neki od suplemenata koji se često koriste i preporučuju osobama sa insulinskom rezistencijom.

Primena bilo kog suplementa mora se obavljati uz prethodnu konsultaciju sa lekarom.

• Omega-3 masne kiseline: Kao što je ranije pomenuto, omega-3 masne kiseline imaju antiinflamatorna svojstva i mogu poboljšati insulinsku osetljivost. Suplementacija ribljim uljem ili uljem algi može biti korisna, posebno za one koji ne konzumiraju dovoljno ribe ili drugih izvora omega-3 kroz ishranu.
• Magnezijum: Magnezijum igra vitalnu ulogu u metabolizmu glukoze i funkciji insulina. Nizak nivo magnezijuma povezan je sa povećanim rizikom od insulinske rezistencije i dijabetesa tipa 2, pa suplementacija magnezijumom može pomoći u poboljšanju osetljivosti na insulin, posebno kod osoba sa nedostatkom ovog minerala.
• Vitamin D: Vitamin D je važan za zdravlje kostiju i imunološku funkciju, ali istraživanja sugerišu da može igrati ulogu i u poboljšanju osetljivosti na insulin.
• Hrom: Hrom je mineral koji pomaže u regulaciji nivoa šećera u krvi tako što poboljšava dejstvo insulina. Suplementacija hromom može biti korisna za osobe sa insulinskom rezistencijom, jer može poboljšati osetljivost na insulin i pomoći u kontroli glukoze u krvi.
• Cimet: Cimet se često koristi kao dodatak ishrani zbog svojih potencijalnih svojstava u poboljšanju insulinske osetljivosti. Neka istraživanja sugerišu da cimet može pomoći u snižavanju nivoa šećera u krvi, ali je potrebno više istraživanja kako bi se potvrdili ovi efekti.
• Probiotici: Probiotici mogu pomoći u održavanju zdrave crevne flore, što može igrati ulogu u metabolizmu glukoze i insulinskoj osetljivosti. Neke studije ukazuju na to da određeni sojevi probiotika mogu smanjiti upale i poboljšati metaboličko zdravlje kod osoba sa insulinskom rezistencijom.
• Berberin: Berberin je prirodni alkaloid, a istraživanja pokazuju da berberin može poboljšati osetljivost na insulin i pomoći u regulaciji nivoa glukoze u krvi, slično efektima koje se koriste u lečenju insulinske rezistencije.

Komplikacije

Insulinska rezistencija, ako se ne prepozna i ne leči na vreme, može dovesti do niza ozbiljnih zdravstvenih komplikacija.

Jedna od najčešćih i najopasnijih komplikacija je razvoj dijabetesa tipa 2.

Kada telo više ne može da proizvede dovoljno insulina ili ćelije postanu previše otporne na insulin, nivo šećera u krvi ostaje hronično povišen, što može dovesti do dijabetesa i brojnih komplikacija koje dijabetes nosi sa sobom.

Pored dijabetesa tipa 2, insulinska rezistencija je usko povezana sa povećanim rizikom od kardiovaskularnih bolesti, uključujući srčani udar, moždani udar i aterosklerozu.

Još jedna komplikacija je metabolički sindrom, koji predstavlja skup stanja koja uključuju povišen krvni pritisak, povećane nivoe triglicerida, nizak nivo HDL, dobrog, holesterola, gojaznost i povišen nivo šećera u krvi.

Metabolički sindrom značajno povećava rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 i kardiovaskularnih bolesti.

Insulinska rezistencija takođe može uticati na funkciju bubrega, što može dovesti do dijabetičke nefropatije, ozbiljnog stanja koje može rezultirati oštećenjem bubrega i bubrežnom insuficijencijom u teškim slučajevima.

Takođe, žene sa insulinskom rezistencijom mogu biti u većem riziku od razvoja sindroma policističnih jajnika, koji može izazvati menstrualne nepravilnosti, neplodnost i druge zdravstvene probleme.

Prevencija

Prevencija insulinske rezistencije igra ključnu ulogu u smanjenju rizika od razvoja dijabetesa tipa 2, kardiovaskularnih bolesti i drugih povezanih zdravstvenih problema.

Postoji nekoliko načina na koje se može smanjiti rizik od razvoja ovog stanja, a one se prvenstveno fokusiraju na održavanje zdravog načina života.

Pravilna ishrana je osnovni stub prevencije.

Preporučuje se konzumacija uravnotežene ishrane bogate vlaknima, povrćem, voćem i integralnim žitaricama, dok treba izbegavati rafinisane ugljene hidrate, zasićene masti i šećere.

Složeni ugljeni hidrati i hrana sa niskim glikemijskim indeksom pomažu u održavanju stabilnog nivoa šećera u krvi, čime se smanjuje rizik od insulinske rezistencije.

Redovna fizička aktivnost je takođe ključna za prevenciju insulinske rezistencije.

Vežbanje pomaže u povećanju osetljivosti ćelija na insulin i poboljšava metabolizam glukoze.

Preporučuje se najmanje 150 minuta umerenog aerobnog vežbanja nedeljno ili 75 minuta intenzivnih fizičkih aktivnosti, uz dodatak treninga snage dva puta nedeljno kako bi se povećala mišićna masa i poboljšala metabolička funkcija.

Održavanje zdrave telesne težine je još jedan važan faktor.

Gubitak čak i male količine težine može značajno smanjiti rizik od razvoja insulinske rezistencije, posebno kod osoba koje su gojazne ili imaju prekomernu telesnu težinu, posebno u abdominalnoj regiji.

Kontrola stresa je takođe važna za prevenciju insulinske rezistencije. Hronični stres može dovesti do povećanja nivoa kortizola, hormona koji može pogoršati insulinsku rezistenciju.

Tehnike opuštanja, meditacija, joga, redovno vežbanje, provođenje vremena u prirodi i sa prijateljima mogu pomoći u smanjenju stresa i poboljšanju ukupnog zdravlja.

Pored toga, kvalitetan san je bitan za prevenciju.

Nedovoljno sna ili loš kvalitet sna mogu negativno uticati na metabolizam glukoze i povećati rizik od insulinske rezistencije.

Preporučuje se spavanje od najmanje 7 do 8 sati tokom noći, uz održavanje redovnog rasporeda spavanja.

Zaključak

Insulinska rezistencija predstavlja ozbiljno stanje koje može imati dalekosežne posledice na zdravlje, uključujući povećan rizik od razvoja dijabetesa tipa 2, kardiovaskularnih bolesti i metaboličkih poremećaja.

Rano prepoznavanje simptoma, redovno praćenje nivoa šećera u krvi i promene u načinu života su neophodni kako bi se ovo stanje lečilo i izbegle komplikacije.

Promena ishrane, redovna fizička aktivnost, održavanje zdrave telesne težine i smanjenje stresa mogu značajno poboljšati osetljivost na insulin i sprečiti razvoj komplikacija.