Moždani udar ili šlog predstavlja ozbiljno akutno stanje koje pogađa mozak i jedan je od vodećih uzroka smrtnosti i invaliditeta kako u svetu, tako i u Srbiji.
Prema podacima i procenama Svetske organizacije za moždani udar, svaka četvrta odrasla osoba će doživeti moždani udar tokom života, a svake godine u našoj zemlji moždani udar pogađa preko 25 hiljada ljudi.
Ishod moždanog udara, nažalost, često je težak i procenjuje se da oko trećine obolelih ne preživi, dok mnogi od preživelih ostaju sa trajnim posledicama.
Moždani udar obično nastupa iznenada i predstavlja hitno medicinsko stanje, a brzo prepoznavanje simptoma i pravovremena intervencija mogu spasiti život i smanjiti posledice.
Uzroci moždanog udara su brojni, ali srećom, smatra se da je preko 90% svih moždanih udara povezano sa deset faktora rizika na koje se može uticati i smanjiti rizik od ovog ozbiljnog stanja ili ponovnog moždanog udara i komplikacija kod osoba koje su ga preživele.
U ovom članku objasnićemo šta je moždani udar i koje vrste postoje, koji su simptomi, kako izgleda dijagnostika i lečenje, kao i kako se može smanjiti rizik.
Pored toga, biće reči o kritičnim danima nakon moždanog udara, oporavku i životnom veku osoba koje prežive šlog.
Šta je moždani udar?
Moždani udar ili šlog nastaje usled poremećaja moždane cirkulacije, tokom kog dolazi do naglog prekida dotoka krvi u deo mozga ili do pucanja krvnog suda sa krvarenjem u mozgu.
Zbog prekida krvotoka, nervne ćelije u zahvaćenom području ostaju bez kiseonika i hranljivih materija i počinju da odumiru već nakon nekoliko minuta.
Ovo dovodi do gubitka funkcije dela mozga koji je pogođen, i manifestuje se neurološkim ispadima kao što su oduzetost dela tela, gubitak govora, vida ili drugih funkcija.
Moždani udar je događaj koji zahteva hitnu medicinsku pomoć, brzu dijagnozu i lečenje kako bi se ograničilo oštećenje mozga.
Vrste moždanog udara
Postoje dve glavne vrste moždanog udara, koje se razlikuju po mehanizmu nastanka, ishemijski i hemoragijski moždani udar.
Ishemijski moždani udar nastaje kada krvni ugrušak ili suženje krvnog suda onemogući dotok krvi u mozak, dok hemoragijski moždani udar nastaje kada dođe do pucanja krvnog suda i krvarenja u mozgu.
Ishemijski moždani udar
Ishemijski moždani udar je najčešći oblik i čini oko 80% svih slučajeva. Nastaje kada krvni ugrušak, odnosno tromb, ili embolus zapuši arteriju koja snabdeva mozak krvlju.
Zatvorena arterija onemogućava dotok krvi u određeni deo mozga, što dovodi do odumiranja moždanog tkiva zbog nedostatka kiseonika.
Najčešći uzrok tromboze arterija su aterosklerotske naslage, odnosno nakupljeni plak koji sužava krvne sudove.
Embolus je čestica, najčešće krvni ugrušak, koja nastaje na drugom mestu u telu i putem krvotoka dospeva do mozga, gde može zapušiti arteriju.
On često potiče iz srca ili velikih krvnih sudova vrata, na primer, kod atrijalne fibrilacije kada se ugrušak formira u srcu i zatim otputuje u mozak.
Ishemijski udar može varirati po težini u zavisnosti od veličine začepljene arterije, od slabijih moždanih udara do velikih oštećenja.
Takođe postoji i prolazni ishemijski napad, koji se naziva TIA ili mini moždani udar, kod kog dolazi do privremenog prekida cirkulacije u mozgu.
TIA izaziva simptome slične moždanom udaru, ali se oni povlače u roku od nekoliko minuta ili sati i najčešće ne ostavljaju trajna oštećenja.
Ipak, TIA je važan znak upozorenja koji ukazuje na visok rizik od nastanka pravog moždanog udara, te zahteva hitnu lekarsku procenu i primenu preventivnih mera.
Hemoragijski moždani udar
Hemoragijski moždani udar nastaje kada dođe do pucanja krvnog suda u mozgu, što dovodi do krvarenja u samom moždanom tkivu ili u prostorima oko mozga.
Ovaj tip je ređi i čini oko 20% slučajeva moždanog udara, ali obično ima težu kliničku sliku, jer krv koja izlazi iz puknutog suda oštećuje okolne neurone i stvara pritisak u lobanji.
Najčešći uzrok hemoragijskog šloga je visok krvni pritisak koji se ne leči, budući da dugotrajna nekontrolisana hipertenzija slabi zidove moždanih arterija i može dovesti do njihovog pucanja.
Takođe, uzroci mogu biti urođena ili stečena aneurizma, odnosno proširenje na zidu krvnog suda koje može popucati, arterijsko-venska malformacija, trauma glave, kao i predoziranje lekovima za razređivanje krvi.
Hemoragijski udar može nastati na dva glavna načina.
Kada dođe do pucanja krvnog suda unutar samog moždanog tkiva, reč je o intracerebralnom krvarenju, pri čemu se krv izliva direktno među moždane ćelije i oštećuje ih.
Drugi oblik je subarahnoidalno krvarenje, koje nastaje kada krv dospe u prostor između mozga i moždanih ovojnica ispunjen moždanim likvorom, što se najčešće dešava usled pucanja aneurizme, odnosno proširenog i oslabljenog dela zida krvnog suda.
Obe vrste hemoragijskog udara dovode do naglog povećanja pritiska u lobanji i ozbiljnog oštećenja moždanog tkiva, zbog čega zahtevaju hitnu medicinsku intervenciju.
Simptomi
Manifestacije moždanog udara nastupaju naglo i mogu biti različite, u zavisnosti od dela mozga koji je pogođen.
Važno je napomenuti da ne moraju svi simptomi biti prisutni odjednom, čak i jedan od njih može ukazivati na šlog.
Najčešći simptomi moždanog udara uključuju:
- Iznenadna slabost ili utrnulost jedne strane tela: Najčešće zahvata lice, ruku ili nogu, a karakteristično je opuštanje jednog dela lica, iskošen osmeh i nemogućnost podizanja jedne ruke.
- Poteškoće s govorom: Govor postaje nejasan i nerazumljiv, često nalik mrmljanju, ili može doći do potpune nemogućnosti govora. Osoba može imati i problem da razume ono što drugi govore, što se ispoljava kao naglo nastala konfuzija.
- Problemi s vidom: Mogu se javiti zamagljen ili dupli vid, kao i gubitak vida na jednom oku, a ređe i na oba oka. U nekim slučajevima osoba vidi duplo ili ima takozvani tunelski vid.
- Iznenadna jaka glavobolja bez jasnog uzroka: Češće se javlja kod hemoragijskog moždanog udara i može biti praćena mučninom, povraćanjem i gubitkom svesti.
- Vrtoglavica, gubitak ravnoteže i koordinacije: Pojavljuje se iznenadna nesigurnost u hodu, teturanje, pad ili nemogućnost održavanja ravnoteže, a kao prateći simptomi često se javljaju glavobolja i povraćanje.
- Oduzetost ili slabost polovine tela: Dolazi do paralize jedne ruke ili noge, a često se istovremeno spušta ugao usana na istoj strani lica. Ovi simptomi mogu pogoditi levu ili desnu stranu tela, u zavisnosti od toga koja je hemisfera mozga zahvaćena moždanim udarom.
Prisustvo jednog ili više pomenutih simptoma zahteva hitnu reakciju.
Za brzo prepoznavanje simptoma moždanog udara koristi se jednostavna tehnika poznata pod akronimom FAST.
Slovo F označava lice i ukazuje na opuštenost ili iskošen osmeh, slovo A se odnosi na ruku i nemogućnost njenog podizanja, slovo S označava govor koji postaje nejasan ili se gubi, dok slovo T naglašava važnost vremena i potrebu da se odmah potraži hitna medicinska pomoć.
Svaki minut odlaganja povećava rizik od trajnog oštećenja mozga ili smrtnog ishoda.
Kod lakšeg moždanog udara simptomi mogu biti blaži i prolazni, poput slabosti ruke ili kratkotrajnog poremećaja govora, ali i takvi oblici zahtevaju hitnu medicinsku procenu jer mogu prethoditi težem udaru.
Uzroci i faktori rizika
Neposredni uzrok moždanog udara je ili zatvaranje moždane arterije ugruškom, što dovodi do ishemije, ili pucanje krvnog suda, što dovodi do krvarenja.
Do ovih događaja obično dovode različiti predisponirajući faktori rizika, zdravstvena stanja ili navike koje vremenom oštećuju krvne sudove i povećavaju verovatnoću nastanka šloga.
Ključni faktori rizika za moždani udar su:
- Povišen krvni pritisak
- Dijabetes
- Povišen nivo holesterola i masnoća u krvi, odnosno visok indeks ateroskleroze
- Pušenje
- Gojaznost i nedostatak fizičke aktivnosti
- Prekomerno konzumiranje alkohola
- Srčane bolesti, a naročito atrijalna fibrilacija, koronarna bolest srca i srčana insuficijencija
- Porodična istorija moždanog udara ili infarkta miokarda
- Starija životna dob, budući da rizik značajno raste posle 55. godine života
- Raniji moždani udar ili prolazni ishemijski napad, TIA
Većina navedenih faktora rizika deluje udruženo, na primer, osobe sa dijabetesom često imaju i povišen pritisak i holesterol.
Najvažniji pojedinačni faktor rizika je hipertenzija, budući da dugogodišnji visok pritisak oštećuje krvne sudove i čini moždani udar verovatnijim.
Srećom, na mnoge faktore rizika se može uticati promenom životnih navika ili lekovima, iako postoje faktori na koje nije moguće uticati, kao što su genetika, godine i pol.
Ipak, pravilnim merama prevencije može se značajno umanjiti rizik, a što ranije se sa preventivnim merama krene, rizik od moždanog udara je niži.
Dijagnoza i lečenje
Moždani udar se mora prepoznati, dijagnostikovati i lečiti u najkraćem mogućem roku.
Proces zbrinjavanja podrazumeva paralelno postavljanje dijagnoze, odnosno utvrđivanje tipa i lokacije udara, i sprovođenje hitnih terapijskih mera.
Multidisciplinarni tim lekara, koji mogu da čine neurolog, radiolog, neurohirurg, anesteziolog i doktori drugih specijalizacija, je uključen u lečenje, a cilj je da se ponovo uspostavi cirkulacija u mozgu, ograniči oštećenje nervnog tkiva i spreče dalje komplikacije.
Hitno medicinsko zbrinjavanje
Ako se posumnja na moždani udar, ključno je odmah pozvati hitnu pomoć i što pre transportovati pacijenta u bolnicu.
Na terenu se započinje stabilizacija osnovnih životnih funkcija, odnosno prohodnost disajnih puteva, disanje i puls, a definitivno zbrinjavanje nastavlja se u bolničkim uslovima.
Po prijemu u bolnicu, lekarski tim odmah obavlja klinički pregled i hitnu dijagnostiku, što podrazumeva pre svega snimanje mozga CT skeniranjem ili magnetnom rezonancom.
Ove dijagnostičke procedure koriste se kako bi se utvrdilo da li je moždani udar posledica ugruška u arteriji ili krvarenja, odnosno da li je u pitanju ishemijski ili hemoragijski moždani udar, što je presudno za dalji tok lečenja.
Istovremeno se mere i stabilizuju vitalni parametri, kao što su puls, krvni pritisak, nivo kiseonika, i započinje zaštita ugroženih funkcija.
Pravilo „zlatnog sata“ ukazuje na važnost brze primene terapije, budući da terapija započeta u prvih 60 minuta od početka simptoma daje najbolje šanse za oporavak.
Ukoliko je dijagnostikom potvrđeno da se radi o ishemijskom moždanom udaru, primenjuju se hitne mere za što brže otvaranje arterije i ponovno uspostavljanje protoka krvi kroz mozak, proces koji se naziva reperfuzija.
Reperfuzija je vraćanje cirkulacije u deo mozga koji je bio lišen kiseonika i hranljivih materija, čime se sprečava dalje odumiranje moždanog tkiva i smanjuju trajne posledice udara.
Kod hemoragijskog moždanog udara, pristup je drugačiji, jer je neophodno zaustaviti krvarenje i smanjiti pritisak na mozak.
U oba slučaja pacijent se smešta u jedinicu intenzivne nege, gde je pod stalnim nadzorom i gde se kontinuirano prate neurološki status i vitalne funkcije, kako bi se odmah reagovalo na promene ili komplikacije.
Brza i pravilna hitna intervencija direktno utiče na ishod, a svaki minut kašnjenja znači veće oštećenje mozga, pa je efikasna organizacija zbrinjavanja od ključnog značaja.
Kritični sati i dani nakon moždanog udara
Prvi sati nakon moždanog udara smatraju se presudnim za ishod bolesti.
U tom periodu potrebno je što pre uspostaviti protok krvi u mozgu kod ishemijskog udara ili zaustaviti krvarenje kod hemoragijskog udara, jer svaki minut odlaganja povećava trajno oštećenje nervnih ćelija.
Osim samog trenutka nastanka udara, posebno je rizičan period od prvih sedam dana, kada postoji povećan rizik od komplikacija kao što su ponovni moždani udar, širenje moždanog oštećenja, otok mozga, epileptični napadi, infekcije i poremećaji rada srca.
Iz ovog razloga, pacijenti se u ovom periodu nalaze pod stalnim nadzorom u jedinici intenzivne nege, gde se kontinuirano prate vitalni parametri i neurološki status.
Preživljavanje i kasniji oporavak u velikoj meri zavise od brzine pružene pomoći, adekvatnog lečenja u bolnici i komplikacija tokom kritičnih dana.
Nakon stabilizacije stanja započinje faza rehabilitacije, koja ima ključnu ulogu u vraćanju izgubljenih funkcija i kvalitetu života.
Lekovi
Vrsta i redosled primene lekova zavise od tipa moždanog udara.
Kod ishemijskog moždanog udara osnovni cilj je razgraditi ili ukloniti krvni ugrušak koji blokira arteriju.
Najvažniji lek u akutnoj fazi je trombolitik, lek koji rastvara ugrušak.
Standardna terapija je primena aktivatora plazminogena intravenski, u proceduri koja se naziva tromboliza.
Kako bi tromboliza bila efikasna i bezbedna, mora se započeti što pre, optimalno u roku od tri do četiri i po sata od pojave prvih simptoma.
Pre davanja trombolitika, lekari osiguravaju da pacijent ispunjava kriterijume, odnosno da nema kontraindikacija kao što je aktivno krvarenje.
Uspešno sprovedena trombolitička terapija može otkloniti ugrušak, ponovo uspostaviti protok krvi i značajno poboljšati ishod, ali nosi i određene rizike, pre svega rizik od krvarenja.
Pored trombolize, u lečenju ishemijskog moždanog udara koriste se i drugi lekovi.
Već u ranoj fazi, čim rizik od krvarenja to dozvoli, uvodi se antiagregaciona terapija, koja sprečava dalje zgrušavanje krvi i smanjuje rizik od formiranja novih ugrušaka.
U slučajevima kada je uzrok udara srčana aritmija kao što je atrijalna fibrilacija, ili ako pacijent ima druge indikacije, kao što je ugrušak u srcu ili trombofiliju, u narednim danima ili nedeljama prelazi se na antikoagulantnu terapiju.
Ovi lekovi koji razređuju krv, poput heparina, varfarina ili savremenih oralnih antikoagulanasa, sprečavaju ponovni moždani udar.
Važan deo terapije su i lekovi za neuroprotekciju i podršku moždanom metabolizmu, održavanje optimalnog nivoa šećera u krvi, tretman povišene temperature i slično, budući da i ovi faktori utiču na ishod.
Kod hemoragijskog moždanog udara primenjuju se drugačiji lekovi, s obzirom na to da tromboliza nije opcija, te da bi efekat bio suprotan, odnosno došlo bi do pojačanog krvarenja.
Umesto toga, terapija je usmerena na kontrolu krvarenja i minimiziranje oštećenja.
Pre svega, agresivno se snižava povišen krvni pritisak intravenoznim antihipertenzivima, sa ciljem da se održi pritisak u opsegu koji neće izazvati novo krvarenje, ali koji je istovremeno dovoljan za perfuziju mozga.
Ako je pacijent uzimao antikoagulantne lekove pre moždanog udara, daju se antidoti sa ciljem poništavanja dejstva antikoagulansa i ubrzava se zgrušavanje kako bi se krvarenje zaustavilo.
U jedinici intenzivne nege pacijent može dobiti i osmotske diuretike poput manitola, kao i hipertonični rastvor, u cilju smanjenja otoka mozga koji prati krvarenje.
Kod subarahnoidalnog krvarenja, na primer nakon pucanja aneurizme, često se primenjuje i lek koji sprečava spazam drugih krvnih sudova u mozgu.
Takođe, po potrebi se daju lekovi za kontrolu bola, sedativi ili antiepileptici ako dođe do napada.
Celokupna medicinska nega kod hemoragijskog udara ima za cilj da stabilizuje pacijenta dok se ne odluči o eventualnom hirurškom zahvatu i da spreči komplikacije poput povećanog pritiska u lobanji.
Nezavisno od vrste moždanog udara, nakon akutne faze sledi dugoročna terapija usmerena na sprečavanje ponovnog udara i rehabilitacija.
Od lekova za sekundarnu prevenciju, najvažniji su antihipertenzivi, statini, antidiabetici ako je prisutan dijabetes, kao i dugoročna antiagregaciona ili antikoagulantna terapija, u zavisnosti od uzroka.
Naravno, terapija se individualno prilagođava svakom pacijentu i najčešće se nastavlja doživotno uz redovne kontrole.
Hirurško lečenje
Osim lekovima, neke situacije zahtevaju i hirurške zahvate kako bi se otklonio uzrok moždanog udara ili sprečilo njegovo pogoršanje.
Kod ishemijskog moždanog udara, ako je u pitanju zapušenje velike arterije, na primer glavne moždane arterije, većim trombom, može se sprovesti procedura koja se naziva mehanička trombektomija.
U pitanju je minimalno invazivan zahvat koji izvodi interventni radiolog ili neurohirurg kroz krvni sud, obično preko prepone, uvodi se kateter do mesta gde je arterija u mozgu začepljena, te se specijalnim instrumentom ugrušak izvlači ili usisava, čime se uspostavlja protok krvi.
Trombektomija je najefikasnija ako se obavi u prvih šest sati od početka moždanog udara, u nekim slučajevima i do 24 sata, ukoliko su ispunjeni određeni uslovi.
Ova metoda značajno povećava šansu za oporavak kod pacijenata sa okluzijom velikih krvnih sudova mozga, pogotovo kada se kombinuje sa trombolitičkom terapijom.
Kod hemoragijskog moždanog udara, u zavisnosti od težine krvarenja i stanja pacijenta, može biti potrebna neurohirurška intervencija.
Ukoliko se radi o obimnom intracerebralnom krvarenju koje stvara veliki pritisak na okolno tkivo, hirurg može otvoriti lobanju i odstraniti nakupljenu krv, čime se smanjuje pritisak i sprečava dalje oštećenje.
U situacijama kada je uzrok šloga puknuće aneurizme, obavlja se zahvat kojim se zatvara aneurizma i sprečava ponovno krvarenje.
Dve glavne metode uključuju hirurško klipsovanje aneurizme, što podrazumeva postavljanje male štipaljke od metala na vrat aneurizme tokom klasične operacije, ili endovaskularno zatvaranje aneurizme ugradnjom spirala, pri čemu se kroz arteriju uvodi žičana spirala u samu aneurizmu kako bi se ona ispunila i isključila iz krvotoka.
Pored toga, kod pojedinih pacijenata sa masivnim moždanim udarom može nastati ozbiljan otok mozga unutar zatvorene lobanje.
U takvim slučajevima izvodi se dekompresivna kraniektomija, procedura koja podrazumeva hirurško uklanjanje dela kosti lobanje na određeno vreme, kako bi se smanjio pritisak i omogućilo oticanje naduvenog tkiva, čime se sprečava dodatno oštećenje mozga usled pritiska.
Osim ovih hitnih intervencija, postoje i hirurške procedure koje služe za prevenciju budućih moždanih udara.
Kod pacijenata koji su pretrpeli ishemijski moždani udar zbog suženja karotidne arterije na vratu usled ateroskleroze, često se nakon inicijalnog oporavka obavlja karotidna endarterektomija, operacija kojom se uklanja aterosklerotski plak sa zida arterije, čime se poboljšava protok krvi ka mozgu i smanjuje rizik od ponovnog moždanog udara.
Pored toga, u nekim slučajevima može se uraditi angioplastika sa ugradnjom stenta u karotidnoj arteriji.
Rehabilitacija
Nakon što se akutno lečenje završi i život pacijenta spase, sledi faza rehabilitacije koja je od ključnog značaja za povratak što većeg stepena funkcionalnosti.
Oporavak posle moždanog udara je često dug i zahteva strpljenje, intenzivan rad i podršku okoline.
Rehabilitacija počinje veoma rano, već tokom bolničkog lečenja, čim se stanje pacijenta stabilizuje.
Najpre se uvode prvi fizikalni tretmani kako bi se sprečile komplikacije nepokretnosti i očuvala funkcija mišića i zglobova.
Nakon otpusta iz bolnice, nastavak rehabilitacije se sprovodi u specijalizovanim rehabilitacionim ustanovama ili ambulantno, u zavisnosti od težine zaostalih posledica.
U proces su uključeni stručnjaci različitih profila, kao što su fizijatri, fizioterapeuti, radni terapeuti i logopedi.
Takođe, vrlo važnu ulogu imaju psiholog ili psihijatar, jer mnogi pacijenti prolaze kroz faze depresije, anksioznosti ili gubitka motivacije usled promenjene životne situacije.
Cilj rehabilitacije je da se ponovno uspostave izgubljene funkcije koliko god je to moguće i da se pacijent osposobi za samostalniji život.
Program vežbi i vreme oporavka varira i prilagođava se svakom pojedincu, u zavisnosti od posledica moždanog udara.
Neki pacijenti uz blag šlog povrate skoro sve funkcije u roku od nekoliko nedelja, dok kod težih udara rehabilitacija može trajati mesecima uz trajne posledice.
Najveći napredak obično se postiže u prvih tri do šest meseci, ali poboljšanja su moguća i posle dužeg vremena uz uporan rad.
Podrška porodice i negovatelja veoma je važna, budući da pacijentima treba podsticaj da vežbaju, ali i razumevanje i pomoć u svakodnevnim izazovima.
Rehabilitacija ne podrazumeva samo fizički oporavak, već i prilagođavanje na nove okolnosti i učenje načina da se živi kvalitetno uprkos eventualno preostalim deficitima.
Dužina života posle moždanog udara
Dužina života nakon moždanog udara je izuzuzetno individualna i varira od osobe do osobe, a zavisi od više faktora, među kojima su najvažniji tip i težina udara, brzina pružene medicinske pomoći, prisustvo hroničnih bolesti i uspeh rehabilitacije.
Velika studija sprovedena 2022. godine u Australiji i Novom Zelandu pokazala je da moždani udar prosečno skraćuje životni vek za oko 5.5 godina.
Kod osoba koje su imale hemoragijski moždani udar taj gubitak bio je još veći, u proseku 7.4 godine.
Što se tiče dugoročnog preživljavanja, podaci iz švedske studije iz 2019. godine pokazuju da je petogodišnja stopa preživljavanja kod osoba koje su imale ishemijski moždani udar oko 49%, dok je kod intracerebralnog krvarenja ta stopa niža i iznosi 37.8%.
Slični rezultati dobijeni su i u nemačkoj studiji, gde je utvrđeno da otprilike jedna od jedanaest osoba umire u prvih 90 dana nakon udara, a svaka šesta u roku od godinu dana.
Kod mlađih osoba, iako su neposredni ishodi često povoljniji, rizik na duži rok i dalje postoji.
Holandska studija iz 2019. godine pokazala je da odrasli mlađi od 50 godina, koji prežive moždani udar i najmanje 30 dana nakon njega, imaju čak 5.5 puta veći rizik od smrti u narednih 15 godina u poređenju sa opštom populacijom istog uzrasta.
Ovi podaci pokazuju da moždani udar ne znači nužno kratak životni vek, ali statistički smanjuje prosečnu dužinu života i povećava rizik od komplikacija i smrtnog ishoda u narednim godinama.
Ipak, uz pravovremenu terapiju, doslednu rehabilitaciju i promene životnih navika, moguće je smanjiti rizik od ponovnog udara i značajno poboljšati kvalitet i dužinu života nakon šloga.
Moguće komplikacije
Moždani udar može ostaviti ozbiljne posledice po zdravlje i kvalitet života, a rizik od komplikacija zavisi od težine udara, brzine pružanja pomoći i uspeha rehabilitacije.
Komplikacije mogu nastati neposredno tokom akutnog udara ili u danima i nedeljama nakon njega, ali i kao dugotrajne posledice koje pacijenta prate doživotno.
Neke od najčešćih komplikacija i posledica moždanog udara su:
- Trajna slabost ili paraliza jednog dela tela: Najčešće jedne strane, što se naziva hemipareza ili hemiplegija, a koja dovodi do smanjene pokretljivosti, otežanog hodanja i u nekim slučajevima zavisnosti od tuđe pomoći za obavljanje svakodnevnih aktivnosti.
- Poremećaji govora i jezika: Moždani udar u govornim centrima može prouzrokovati afaziju, odnosno gubitak ili otežano razumevanje i formiranje reči, ili disartriju, otežan, neartikulisan govor zbog slabosti mišića lica i usta.
- Problemi sa gutanjem: Oštećenje moždanih centara za gutanje dovodi do toga da se bolesnik lako zagrcne tokom jela. Pored toga, disfagija povećava rizik od aspiracione upale pluća, do koje dolazi usled ulaska hrane ili tečnosti u disajne puteve i izazivanja infekcije pluća.
- Kognitivni i psihički poremećaji: Moždani udar može izazvati oštećenja pamćenja, pažnje, sposobnosti rasuđivanja i drugih kognitivnih funkcija. Takođe su česte emocionalne promene, na primer, depresija je vrlo česta među preživelima moždanog udara, kao i anksioznost i razdražljivost. Neki pacijenti ispoljavaju i pseudobulbarni afekt, koji karakteriše nekontrolisano naizmenično plakanje i smejanje.
- Spastičnost i bol: Nakon šloga, paralizovani mišići mogu preći u stanje pojačanog tonusa, gde su ruke ili noge ukočene i savijene, što otežava pokrete i može izazvati bol. Takođe, neki pacijenti razviju centralni neuropatski bol, osećaj pečenja, trnjenja ili bola u delovima tela koji su bili oduzeti, usled samog oštećenja mozga.
- Komplikacije dugotrajne nepokretnosti: Osobe sa težim moždanim udarom koje su vezane za postelju podložne su nizu problema. Tu spadaju dekubitne rane, odnosno oštećenja kože od ležanja, infekcije urinarnog trakta, tromboza dubokih vena u nogama zbog slabe cirkulacije, što može dovesti do plućne embolije, kao i respiratorne infekcije poput upale pluća zbog slabosti mišića za disanje i kašljanje.
Mnoge od ovih komplikacija mogu se ublažiti ili sprečiti adekvatnom negom i terapijom.
Na primer, rana rehabilitacija i fizikalna terapija smanjuju rizik od kontraktura i tromboza, pravilna nega kože sprečava dekubituse, dok logopedske vežbe mogu poboljšati govor i gutanje.
Ipak, uprkos najboljem lečenju, deo bolesnika ostaje sa trajnim posledicama koje zahtevaju dugoročnu rehabilitaciju i podršku.
Stepen invaliditeta posle moždanog udara varira, od blagih smetnji koje jedva utiču na svakodnevni život, do potpune zavisnosti od tuđe pomoći.
Prevencija
Istraživanja Svetske organizacije za moždani udar pokazuju da je deset faktora rizika na koje se može uticati odgovorno za oko 90% svih moždanih udara.
Budući da na neke faktore rizika, kao što su uzrast, genetika i pol, nije moguće uticati, fokusiranje na sledećih deset faktora rizika može u velikoj meri smanjiti rizik od moždanog udara ili ponovnog moždanog udara.
- Povišen sistolni krvni pritisak, 56%: Najvažniji faktor rizika za moždani udar, jer stalno opterećuje krvne sudove i povećava šansu za njihovo pucanje ili začepljenje. Prevencija podrazumeva redovno merenje pritiska, smanjen unos soli i alkohola, održavanje zdrave telesne mase i, po potrebi, lekove koje propisuje lekar. Izolovana sistolna hipertenzija je takođe faktor rizika.
- Nezdrava ishrana, 31%: Ishrana bogata zasićenim i trans mastima, šećerom i prerađenim namirnicama povećava rizik od povišenog pritiska, gojaznosti i visokog holesterola. Prevencija uključuje uvođenje voća, povrća, integralnih žitarica, mahunarki i zdravih masti poput maslinovog ulja i orašastih plodova.
- Visok indeks telesne mase, 24%: Gojaznost dodatno opterećuje srce i krvne sudove, podiže krvni pritisak i šećer u krvi. Prevencija se zasniva na uravnoteženoj ishrani, redovnoj fizičkoj aktivnosti i praćenju telesne težine. Za procenu zdravstvenog statusa telesne mase koristi se BMI kalkulator.
- Povišen šećer u krvi, 20%: Dugotrajno povišen šećer oštećuje krvne sudove i ubrzava aterosklerozu. Prevencija uključuje zdravu ishranu sa smanjenim unosom rafinisanih šećera, redovno kretanje i kontrolu šećera u krvi, naročito kod osoba sa dijabetesom ili insulinskom rezistencijom.
- Zagađenje vazduha, 20%: Štetne čestice iz vazduha povećavaju rizik od oštećenja krvnih sudova i srčanih oboljenja. Prevencija podrazumeva smanjenje izlaganja zagađenju kada je moguće, korišćenje maski u danima visoke zagađenosti i podržavanje mera koje unapređuju kvalitet vazduha.
- Pušenje, 18%: Nikotin i druge hemikalije iz duvanskog dima oštećuju krvne sudove i ubrzavaju stvaranje ugrušaka. Prestanak pušenja i izbegavanje pasivnog pušenja predstavlja efikasnu prevenciju šloga.
- Visok LDL holesterol, 10%: Loš holesterol doprinosi stvaranju naslaga u arterijama, što povećava rizik od njihovog suženja i začepljenja. Prevencija se postiže zdravom ishranom, fizičkom aktivnošću i, po potrebi, lekovima za snižavanje holesterola.
- Oboljenje bubrega, 8%: Hronična oboljenja bubrega povećavaju rizik od hipertenzije i ateroskleroze. Prevencija uključuje kontrolu krvnog pritiska i šećera, redovne laboratorijske provere funkcije bubrega i zdrave životne navike.
- Konzumiranje alkohola, 6%: Prekomerno konzumiranje alkohola podiže krvni pritisak i povećava rizik od srčanih i moždanih bolesti. Prevencija podrazumeva umerenu upotrebu ili potpunu apstinenciju, u skladu sa zdravstvenim stanjem i preporukama lekara.
- Niska fizička aktivnost, 2%: Nedostatak kretanja povećava rizik od gojaznosti, povišenog pritiska, šećera i holesterola. Preporučuje se redovno bavljenje fizičkom aktivnošću, poput brzog hoda, trčanja, plivanja ili vožnje bicikla, barem 150 minuta nedeljno.
Zbir procenata ovih faktora rizika prelazi 100% zato što se njihovi efekti preklapaju i međusobno utiču jedni na druge.
Na primer, gojaznost povećava verovatnoću pojave povišenog krvnog pritiska, dijabetesa i visokog holesterola, dok pušenje dodatno pogoršava sve te faktore.
Dakle, ista osoba može imati više različitih faktora rizika u isto vreme, pa se njihov doprinos ukupnom riziku sabira i prelazi granicu od 100%.
Ovi procenti ne predstavljaju proste delove jedne celine, već ukazuju na to koliki deo tereta bolesti moždanog udara se može povezati sa svakim pojedinačnim faktorom.
Zaključak
Moždani udar je akutno oboljenje mozga koje nastaje kada dotok krvi do moždanog tkiva naglo prestane zbog začepljenja arterije ili pucanja krvnog suda sa krvarenjem.
Posledica je nedostatak kiseonika i hranljivih materija, zbog čega moždane ćelije počinju da odumiru u roku od nekoliko minuta.
Simptomi se javljaju naglo i uključuju slabost ili utrnulost jedne strane tela, poteškoće u govoru i razumevanju, poremećaje vida, jaku glavobolju i gubitak ravnoteže.
Ishod zavisi od tipa i težine udara, brzine pružene medicinske pomoći i mogućih komplikacija, a posledice mogu biti vrlo blage ili gotovo nikakve, ali i ozbiljne, gde preživeli ostaju sa trajnim posledicama poput poremećaja govora, kognitivnih smetnji ili delimične ili potpune oduzetosti.
Prevencija je zasnovana na kontroli krvnog pritiska, zdravoj ishrani, redovnoj fizičkoj aktivnosti i prestanku pušenja, čime se rizik od moždanog udara može značajno smanjiti.
