Parkinsonova bolest je hronično, progresivno neurološko oboljenje koje prvenstveno pogađa delove mozga odgovorne za kontrolu pokreta.
Kako bolest napreduje, može uticati i na mnoge druge funkcije organizma, uključujući raspoloženje, san, govor, varenje i sposobnost obavljanja svakodnevnih aktivnosti.
Parkinsonova bolest se najčešće javlja kod starijih osoba, ali nije isključivo povezana sa starenjem, te kod manjeg broja ljudi razvija i pre 50. godine života.
Zahvaljujući savremenoj dijagnostici, lekovima i rehabilitacionim metodama, mnogi oboleli danas mogu godinama održavati dobar kvalitet života, naročito ako se bolest prepozna na vreme i lečenje započne u ranoj fazi.
U ovom članku objasnićemo šta je Parkinsonova bolest, koji su simptomi, uzroci, kao i kako se postavlja dijagnoza i leči ovo stanje.
Šta je Parkinsonova bolest?
Parkinsonova bolest je neurodegenerativno oboljenje, što znači da dolazi do postepenog propadanja određenih nervnih ćelija u mozgu.
Kod ovog stanja najviše su pogođeni neuroni u delu srednjeg mozga koji se naziva supstancija nigra.
Ove ćelije proizvode dopamin, neurotransmiter koji omogućava pravilnu koordinaciju pokreta i prenos signala između različitih delova mozga.
Kako broj ćelija koje proizvode dopamin postepeno opada, mozak sve teže kontroliše pokrete, zbog čega se razvijaju karakteristični simptomi poput usporenosti pokreta, ukočenosti mišića i tremora.
Simptomi se obično pojavljuju tek kada je izgubljeno više od polovine neurona koji proizvode dopamin, pa bolest može biti prisutna godinama pre nego što počne da izaziva simptome.
Pored nedostatka dopamina, važnu ulogu u nastanku bolesti ima i nakupljanje abnormalnog proteina alfa-sinukleina u nervnim ćelijama.
Ove nakupine, poznate kao Levijeva tela, smatraju se jednim od karakterističnih obeležja Parkinsonove bolesti, a njihovo prisustvo remeti normalno funkcionisanje neurona i doprinosi njihovom postepenom odumiranju.
Parkinsonova bolest najčešće se povezuje sa poremećajem pokreta, no danas je poznato da predstavlja mnogo složenije oboljenje.
Brojni nemotorički simptomi mogu se javiti godinama pre pojave tremora ili ukočenosti.
Gubitak čula mirisa, poremećaji sna, zatvor, depresija i anksioznost kod pojedinih osoba predstavljaju prve znake bolesti, iako se u tom trenutku Parkinsonova bolest još ne prepoznaje.
Bolest napreduje različitom brzinom kod različitih ljudi.
Kod nekih osoba promene se razvijaju veoma sporo tokom više decenija, dok kod drugih simptomi postaju izraženiji u kraćem vremenskom periodu.
Na tok bolesti utiču starost u trenutku postavljanja dijagnoze, opšte zdravstveno stanje, prisustvo drugih bolesti i odgovor na terapiju.
Na kraju, važno je naglasiti da Parkinsonova bolest nije zarazna i ne prenosi se sa osobe na osobu.
Takođe, u pitanju je bolest, a ne posledica normalnog procesa starenja, iako se učestalost značajno povećava sa godinama života.
Simptomi
Simptomi Parkinsonove bolesti razlikuju se od osobe do osobe, a kod većine pacijenata prvi znaci počinju postepeno i u početku zahvataju samo jednu stranu tela.
Čak i kada bolest napreduje, simptomi često ostaju izraženiji na strani na kojoj su se prvi put pojavili.
Najčešći i najpoznatiji simptomi Parkinsonove bolesti nazivaju se motoričkim simptomima jer utiču na pokrete tela, i mogu uključivati:
- Tremor u mirovanju: Drhtanje šake, prstiju, stopala ili brade javlja se kada mišići miruju, a često se smanjuje ili nestaje tokom izvođenja pokreta. Tremor obično počinje na jednoj strani tela i jedan je od najprepoznatljivijih znakova Parkinsonove bolesti.
- Usporeni pokreti: Pokreti postaju sporiji i zahtevaju više napora, pa jednostavne aktivnosti poput ustajanja iz stolice, zakopčavanja dugmadi ili hodanja mogu trajati znatno duže nego ranije.
- Ukočenost mišića: Povećana napetost mišića može izazvati osećaj zategnutosti, bolove i smanjenu pokretljivost zglobova. Ukočenost često zahvata vrat, ramena i ekstremitete.
- Poremećaj ravnoteže i držanja: Kako bolest napreduje, održavanje ravnoteže postaje sve teže, što povećava rizik od padova i povreda.
Promene u hodu su takođe jedan od karakterističnih znakova bolesti.
Koraci postaju kraći i sporiji, ruke se manje njišu tokom hodanja, a pojedine osobe imaju osećaj kao da su im stopala zalepljena za pod.
Ova pojava poznata je kao zamrzavanje hoda i najčešće se javlja prilikom skretanja ili prolaska kroz uske prolaze.
Pored toga, kod mnogih obolelih dolazi do promena u izrazu lica, pri čemu mimika postaje oskudnija, a treptanje ređe, pa lice može delovati ozbiljno ili bezizražajno iako raspoloženje nije promenjeno.
Glas postaje tiši, monotoniji i manje razgovetan, što može otežati komunikaciju.
Još jedan od čestih i izraženih simptoma je promena rukopisa.
Slova postaju sitnija i zbijenija, a pisanje zahteva više vremena i napora, što se naziva mikrografija i često predstavlja jedan od ranijih znakova bolesti.
Pored poremećaja pokreta, Parkinsonova bolest izaziva brojne nemotoričke simptome koji mogu značajno uticati na kvalitet života, a ponekad su čak izraženiji od motoričkih tegoba.
Ovakvi simptomi uključuju:
- Gubitak ili slabljenje čula mirisa
- Poremećaje sna
- Zatvor
- Depresiju i anksioznost
- Umor
- Kognitivne promene
Kod nekih osoba mogu se javiti i poremećaji mokrenja, pad krvnog pritiska pri naglom ustajanju, pojačano lučenje pljuvačke, otežano gutanje i promene telesne težine.
Do ovih simptoma dolazi zato što Parkinsonova bolest ne zahvata samo centre za kontrolu pokreta, već i delove nervnog sistema koji regulišu rad unutrašnjih organa.
Intenzitet simptoma ne mora biti isti kod svih obolelih.
Neke osobe godinama imaju samo blagi tremor uz očuvanu pokretljivost, dok se kod drugih već u ranoj fazi razvijaju izražena usporenost pokreta ili problemi sa ravnotežom.
Upravo zbog velike raznovrsnosti simptoma, dijagnoza se postavlja na osnovu detaljnog neurološkog pregleda, razgovora o simptomima i praćenja njihovog razvoja tokom vremena.
Uzroci
Tačan uzrok Parkinsonove bolesti još uvek nije u potpunosti razjašnjen.
Veruje se da bolest nastaje kao rezultat kombinacije genetskih faktora, procesa starenja i uticaja spoljašnje sredine, koji zajedno dovode do postepenog propadanja nervnih ćelija odgovornih za proizvodnju dopamina.
Kod manjeg broja obolelih bolest je povezana sa naslednim promenama u određenim genima, dok se kod većine javlja bez jasne porodične istorije.
Iako je starenje jedan od najznačajnijih faktora rizika, Parkinsonova bolest nije normalna posledica starenja.
Istraživanja ukazuju da dugotrajna izloženost pojedinim pesticidima, herbicidima i industrijskim hemikalijama može povećati rizik od razvoja bolesti kod osoba koje imaju genetsku predispoziciju.
Takođe se smatra da oksidativni stres, hronična upala nervnog sistema i nakupljanje abnormalnog proteina alfa-sinukleina u nervnim ćelijama doprinose njihovom postepenom odumiranju.
Kod većine obolelih Parkinsonova bolest razvija se godinama pre pojave prvih simptoma.
Tokom ovog perioda propadanje neurona već traje, ali još uvek nije dovoljno izraženo da izazove karakteristične poremećaje pokreta.
Faze Parkinsonove bolesti
Parkinsonova bolest napreduje postepeno, a brzina napredovanja značajno varira od osobe do osobe, te kod nekih ljudi promene ostaju blage tokom više godina, dok se kod drugih simptomi razvijaju brže.
Iz ovog razloga nije moguće sa sigurnošću predvideti tok bolesti kod svakog pojedinca.
Za procenu napredovanja bolesti najčešće se koristi Hoehn i Yahr klasifikacija, koja deli Parkinsonovu bolest na pet faza prema težini simptoma i njihovom uticaju na svakodnevno funkcionisanje.
Faze Parkinsonove bolesti čine:
- Prva faza: Simptomi zahvataju samo jednu stranu tela. Tremor, ukočenost ili usporeni pokreti uglavnom su blagi i ne ometaju značajnije svakodnevne aktivnosti. Mnoge osobe u ovoj fazi nastavljaju da rade i vode uobičajen način života.
- Druga faza: Simptomi postaju prisutni na obe strane tela, ali ravnoteža je uglavnom očuvana. Pokreti su sporiji, ukočenost je izraženija, a svakodnevni poslovi zahtevaju više vremena nego ranije.
- Treća faza: Dolazi do razvoja poremećaja ravnoteže i povećanog rizika od padova. Osoba je i dalje sposobna za samostalno funkcionisanje, ali mnoge aktivnosti postaju znatno zahtevnije.
- Četvrta faza: Simptomi su izraženi i značajno ograničavaju svakodnevni život. Hodanje je i dalje moguće, ali je često potrebna pomoć druge osobe ili upotreba pomagala poput hodalice.
- Peta faza: Krajnji stadijum Parkinsonove bolesti, odnosno poslednja faza, predstavlja najteži stadijum bolesti, gde je pokretljivost veoma ograničena, a mnoge osobe više nisu u mogućnosti da samostalno hodaju ili obavljaju osnovne životne aktivnosti bez pomoći.
Faze Parkinsonove bolesti prvenstveno opisuju promene u pokretljivosti i ne obuhvataju u potpunosti nemotoričke simptome.
Neke osobe mogu imati izražene poremećaje sna, depresiju ili kognitivne promene iako se prema motoričkim simptomima još uvek nalaze u ranijoj fazi bolesti.
Savremena terapija može značajno usporiti razvoj funkcionalnih ograničenja i omogućiti dugogodišnje očuvanje samostalnosti.
Kombinacija lekova, fizikalne i radne terapije, logopedskih vežbi i redovne fizičke aktivnosti ima važnu ulogu u održavanju pokretljivosti i kvaliteta života.
Uticaj na dužinu života
Parkinsonova bolest sama po sebi ne znači da će životni vek biti značajno skraćen.
Zahvaljujući napretku u dijagnostici i lečenju, mnogi pacijenti žive decenijama nakon postavljanja dijagnoze i dugo zadržavaju visok stepen samostalnosti.
Na očekivano trajanje života više utiču starost u trenutku postavljanja dijagnoze, opšte zdravstveno stanje, prisustvo drugih hroničnih bolesti i razvoj komplikacija nego sama Parkinsonova bolest.
Osobe kod kojih se bolest razvije u mlađem životnom dobu često žive veoma dugo, iako tokom godina mogu razviti izraženija ograničenja u pokretljivosti.
Najčešći uzroci ozbiljnih komplikacija nisu direktno posledica propadanja nervnih ćelija, već problema koji se razvijaju tokom uznapredovale bolesti.
Ovo uključuje padove i prelome, otežano gutanje sa povećanim rizikom od aspiracione upale pluća, infekcije, pothranjenost i smanjenu pokretljivost koja povećava verovatnoću drugih zdravstvenih komplikacija.
Redovne kontrole kod neurologa, pravilno prilagođena terapija, fizička aktivnost, vežbe ravnoteže, adekvatna ishrana i blagovremeno lečenje pratećih zdravstvenih problema mogu značajno doprineti očuvanju funkcionalnosti i smanjenju rizika od komplikacija.
Zahvaljujući ovakvom pristupu, životni vek kod Parkinsonove bolesti često se ne razlikuje značajno od životnog veka osoba koje nemaju ovu bolest.
Iz ovog razloga, Parkinsonova bolest danas se posmatra kao hronično stanje sa kojim je moguće dugo živeti uz odgovarajuću medicinsku negu i multidisciplinarni pristup lečenju.
Dijagnoza
Ne postoji jedan test koji može sa sigurnošću potvrditi Parkinsonovu bolest, već se dijagnoza postavlja na osnovu kliničke slike, neurološkog pregleda i praćenja razvoja simptoma kroz vreme.
Iskusan neurolog može prepoznati bolest na osnovu tipičnih simptoma, a pregledom i dodatnim dijagnostičkim procedurama isključuju se druge moguće bolesti koje mogu izazvati slične simptome.
Tokom pregleda procenjuju se bradikinezija, odnosno usporenost i otežano izvođenje pokreta, tremor, ukočenost, ravnoteža, hod i držanje tela, kao i prisustvo nemotoričkih simptoma poput poremećaja sna, zatvora ili gubitka čula mirisa.
Posebno važan deo procene predstavlja analiza brzine i preciznosti pokreta.
Laboratorijski testovi ne mogu potvrditi bolest, ali pomažu u isključivanju drugih uzroka sličnih simptoma, uključujući poremećaje štitne žlezde, metaboličke poremećaje ili nedostatke vitamina.
Magnetna rezonanca mozga se najčešće koristi za isključivanje moždanog udara, tumora ili drugih neuroloških bolesti.
U nejasnim slučajevima može se primeniti DaTSCAN, dijagnostička procedura kojom se procenjuje funkcija dopaminskog sistema u mozgu.
Dodatno, odgovor na terapiju levodopom često predstavlja važan dijagnostički pokazatelj, jer značajno poboljšanje simptoma podržava dijagnozu Parkinsonove bolesti.
U ranoj fazi bolest može biti teže prepoznatljiva jer su simptomi blagi i nespecifični, pa je često potrebno praćenje tokom vremena pre konačne dijagnoze.
Lečenje
Dostupni lekovi za Parkinsonovu bolest ne mogu u potpunosti izlečiti ovu bolest, ali savremene metode lečenja mogu značajno ublažiti simptome, usporiti razvoj funkcionalnih ograničenja i poboljšati kvalitet života.
Terapija se prilagođava svakom pacijentu u zavisnosti od starosti, težine simptoma, prisustva drugih bolesti i načina života.
Osnovu lečenja čine lekovi koji povećavaju količinu dopamina u mozgu ili oponašaju njegovo dejstvo, što za cilj ima ne samo smanjenje tremora, već i poboljšanje pokretljivosti, smanjenje ukočenosti i olakšavanje obavljanja svakodnevnih aktivnosti.
Najčešće korišćeni lek je levodopa, koji se nakon ulaska u mozak pretvara u dopamin i nadoknađuje njegov nedostatak.
Ovaj lek se gotovo uvek kombinuje sa karbidopom ili benzerazidom, supstancama koje omogućavaju da veća količina levodope stigne do mozga i smanjuju rizik od neželjenih efekata.
Lek levodopa dostupan je u dve kombinacije u Srbiji:
- Levodopa i benzerazid: Madopar je lek koji sadrži i benzerazid, koji se dodaje kako bi sprečio razgradnju levodope pre nego što dospe do mozga, čime se povećava efikasnost terapije i smanjuju neželjeni efekti.
- Levodopa, karbidopa i entakapon: Cardoma i Stalevo pored levodope sadrže i karbidopu i entakapon, koji produžavaju dejstvo levodope i omogućavaju da veća količina leka stigne do mozga, čime se poboljšava kontrola simptoma i smanjuju oscilacije u delovanju terapije.
Pored levodope, u lečenju se koriste i agonisti dopamina, inhibitori monoaminooksidaze tipa B, inhibitori katehol-O-metiltransferaze i drugi lekovi koji produžavaju dejstvo dopamina ili poboljšavaju kontrolu simptoma.
Izbor terapije zavisi od stadijuma bolesti i individualnih potreba pacijenta.
Kako bolest napreduje, efekat pojedinih lekova može postati kraći nego ranije.
Kod nekih osoba javljaju se periodi kada terapija dobro deluje, nakon kojih ponovo dolazi do izraženijih simptoma.
Ove promene nazivaju se motoričkim fluktuacijama i predstavljaju očekivanu posledicu dugotrajnog toka bolesti, a ne znak da je lečenje neuspešno.
U ovim slučajevima neurolog može prilagoditi dozu, raspored uzimanja lekova ili uvesti dodatnu terapiju.
Kod manjeg broja pacijenata, posebno onih sa izraženim motoričkim komplikacijama koje se više ne mogu adekvatno kontrolisati lekovima, može se razmotriti duboka moždana stimulacija, DBS.
Tokom ovog hirurškog zahvata ugrađuju se tanke elektrode u određene delove mozga, koje pomoću električnih impulsa regulišu aktivnost nervnih struktura odgovornih za pokrete.
Ova metoda nije pogodna za svakog pacijenta, ali kod pažljivo odabranih osoba može značajno poboljšati kontrolu simptoma.
Lečenje Parkinsonove bolesti ne podrazumeva samo primenu lekova.
Veoma važnu ulogu imaju fizikalna terapija, radna terapija i logopedski tretmani.
Fizioterapeuti pomažu u očuvanju pokretljivosti, ravnoteže i snage mišića, dok logopedi rade na poboljšanju govora i gutanja kada se pojave poteškoće.
Psihološka podrška i lečenje depresije, anksioznosti ili poremećaja spavanja takođe predstavljaju važan deo sveobuhvatnog pristupa.
Ishrana i fizička aktivnost
Pravilna ishrana ne može sprečiti niti izlečiti Parkinsonovu bolest, ali može pomoći u održavanju opšteg zdravlja, smanjenju pojedinih simptoma i očuvanju telesne mase i mišićne snage.
Preporučuje se raznovrsna ishrana zasnovana na povrću, voću, integralnim žitaricama, mahunarkama, orašastim plodovima, zdravim izvorima masti i kvalitetnim izvorima proteina.
Ovakav način ishrane obezbeđuje dovoljan unos vitamina, minerala, antioksidanasa i vlakana koji doprinose normalnom funkcionisanju organizma.
Zatvor predstavlja jednu od najčešćih nemotoričkih tegoba kod Parkinsonove bolesti.
Adekvatan unos vlakana i tečnosti može doprineti redovnijem radu creva i smanjiti ovu neprijatnost.
Kod osoba koje koriste levodopu, velike količine proteina u obroku mogu usporiti apsorpciju leka i privremeno smanjiti njegov efekat.
Iz ovog razloga neurolog ili nutricionista kod pojedinih pacijenata može preporučiti drugačiji raspored obroka i uzimanja terapije, no ovakve promene ne treba uvoditi samostalno, već isključivo prema savetu lekara.
Održavanje odgovarajuće telesne težine takođe ima veliki značaj.
Uznapredovala Parkinsonova bolest može izazvati otežano žvakanje, gutanje ili povećanu potrošnju energije usled nekontrolisanih pokreta, što može dovesti do gubitka telesne mase i pothranjenosti.
Redovna fizička aktivnost predstavlja jedan od najvažnijih delova nefarmakološkog lečenja.
Vežbanje ne zaustavlja napredovanje bolesti, ali može značajno poboljšati pokretljivost, ravnotežu, fleksibilnost, snagu mišića i kvalitet života.
Različiti vidovi fizičke aktivnosti mogu biti od koristi, i to:
- Vežbe snage: Doprinose očuvanju mišićne mase, stabilnosti i sposobnosti obavljanja svakodnevnih aktivnosti.
- Vežbe ravnoteže: Smanjuju rizik od padova i poboljšavaju sigurnost prilikom hodanja.
- Istezanje: Može ublažiti ukočenost mišića i povećati obim pokreta u zglobovima.
- Aerobne aktivnosti: Hodanje, vožnja sobnog bicikla, plivanje ili druge aktivnosti umerenog intenziteta doprinose očuvanju kondicije i zdravlja srca i krvnih sudova.
Program fizičke aktivnosti treba prilagoditi stepenu bolesti, opštem zdravstvenom stanju i fizičkim mogućnostima svake osobe.
Takođe, treba znati da je kontinuitet vežbanja ključan, i da donosi veće koristi od povremenih intenzivnih treninga.
Moguće komplikacije
Kako Parkinsonova bolest napreduje, povećava se verovatnoća razvoja različitih komplikacija.
Učestalost i težina komplikacija razlikuju se od osobe do osobe, a mnoge se mogu ublažiti pravovremenim lečenjem i redovnim praćenjem.
Najčešće komplikacije uključuju padove zbog poremećaja ravnoteže, otežano gutanje koje može povećati rizik od aspiracione upale pluća, poremećaje govora, hronični zatvor, gubitak telesne mase i probleme sa mokrenjem.
Kod dela obolelih razvijaju se izraženije kognitivne promene, uključujući demenciju povezanu sa Parkinsonovom bolešću.
Takođe se mogu javiti depresija, anksioznost, halucinacije i drugi psihijatrijski simptomi, naročito u uznapredovalim stadijumima bolesti ili kao neželjeni efekti pojedinih lekova.
Dugotrajno smanjena pokretljivost povećava rizik od gubitka mišićne mase, osteoporoze, preloma i drugih komplikacija povezanih sa fizičkom neaktivnošću.
Iz ovog razloga su redovno kretanje, rehabilitacija i prilagođavanje životnog prostora važni za očuvanje samostalnosti i sprečavanje povreda.
Zaključak
Parkinsonova bolest je složeno hronično neurodegenerativno oboljenje koje zahvata mnogo više od same kontrole pokreta.
Iako je tremor osnovni simptom Parkinsonove bolesti, ova bolest može izazvati usporenost i ukočenost, ali takođe i uticati na san, raspoloženje, varenje, govor, pamćenje i brojne druge funkcije organizma.
Trenutno ne postoji terapija koja može potpuno izlečiti Parkinsonovu bolest, ali savremeni lekovi, rehabilitacija, pravilna ishrana i redovna fizička aktivnost omogućavaju mnogim pacijentima da godinama održe visok stepen samostalnosti i dobar kvalitet života.
Rano prepoznavanje simptoma i postavljanje dijagnoze, kao i individualno prilagođen plan lečenja imaju ključnu ulogu u usporavanju funkcionalnog pogoršanja i smanjenju rizika od komplikacija.
