Paroksetin je lek iz grupe selektivnih inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina, poznatih kao SSRI antidepresivi.
Lekovi koji sadrže ovu aktivnu supstancu, Seroxat, Pakston i Arketis, imaju značajno mesto u savremenoj psihijatrijskoj terapiji zbog povoljnog odnosa efikasnosti i bezbednosti u poređenju sa starijim antidepresivima.
Paroksetin se koristi više decenija u lečenju različitih psihijatrijskih poremećaja, pre svega depresije i anksioznih stanja, ali i drugih poremećaja kod kojih je disbalans serotoninskog sistema prepoznat kao važan patofiziološki mehanizam.
Ipak, upotreba ovog leka zahteva pažljivo razmatranje indikacija i prilagođavanje doze uz stalno praćenje pacijenata, naročito u ranim fazama terapije.
U ovom članku objasnićemo šta je paroksetin i kako deluje, kada i kako se koristi, kao i koji su rizici i neželjeni efekti koji se mogu javiti tokom upotrebe ovog leka.
Šta je paroksetin i kako deluje?
Paroksetin je lek koji pripada grupi selektivnih inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina.
Pored paroksetina, u ovu grupu lekova spadaju i sertralin, escitalopram, citalopram, fluoksetin i fluvoksamin.
Delovanje SSRI zasniva se na inhibiciji serotoninskog transportera u centralnom nervnom sistemu, čime se povećava koncentracija serotonina u sinaptičkoj pukotini.
Drugim rečima, SSRI sprečavaju da se serotonin brzo ukloni iz sinapse, pa on duže deluje na nervne ćelije i time poboljšava prenos signala u mozgu.
Serotonin je neurotransmiter koji ima važnu ulogu u regulaciji raspoloženja, anksioznosti, sna, apetita i emocionalne stabilnosti, a povećanjem njegove dostupnosti dolazi do postepenog poboljšanja simptoma depresije i anksioznih poremećaja.
Za razliku od tricikličnih antidepresiva, paroksetin ima visoku selektivnost za serotoninski transporter i minimalno utiče na adrenergičke, histaminske i muskarinske receptore.
Zahvaljujući ovakvoj selektivnosti, lekovi Seroxat, Pakston i Arketis, koji sadrže ovu aktivnu supstancu, imaju manji broj sedativnih i antimuskarinskih neželjenih efekata u poređenju sa starijim lekovima.
Ipak, paroksetin se smatra jednim od jačih SSRI lekova, sa izraženim efektom na serotoninski sistem.
Paroksetin se dobro resorbuje nakon oralne primene, uz značajan efekat prvog prolaska kroz jetru.
U jetri se razlaže pomoću određenih enzima, što je važno jer može da utiče na delovanje drugih lekova ako se uzimaju zajedno.
Kao i kod većine antidepresiva, potrebno je nekoliko nedelja redovnog uzimanja da bi se osetio pun terapijski efekat.
Paroksetin je dostupan pod različitim proizvođačkim nazivima, i to:
- Seroxat, film tablete od 20 mg paroksetina
- Pakston, film tablete od 20 mg paroksetina
- Arketis, tablete od 20 mg paroksetina
Kao što se može videti, svi dostupni lekovi sadrže istu količinu aktivne supstance, što znači da deluju na isti način.
Ipak, određena razlika postoji u njihovom farmaceutskom obliku.
Naime, film-tablete imaju zaštitni sloj koji olakšava gutanje i može smanjiti iritaciju želuca.
Ipak, u slučaju paroksetina ta razlika nije značajna za većinu ljudi, jer se paroksetin iz svih navedenih oblika oslobađa i deluje praktično isto, a generalno ne izaziva značajnu iritaciju sluzokože želuca, naročito ako se uzima nakon obroka.
Za većinu ljudi razlika je neprimetna, ali kod osoba sa izrazito osetljivim želucem ili istorijom gastrointestinalnih tegoba, izbor film-tableta može biti od blage koristi.
Čemu je namenjen i za šta se koristi?
Paroksetin je namenjen lečenju različitih psihijatrijskih poremećaja kod odraslih osoba.
Kao selektivni inhibitor ponovnog preuzimanja serotonina, paroksetin povećava nivo serotonina u mozgu, što dovodi do efikasnog ublažavanja simptoma koji narušavaju kvalitet života i svakodnevno funkcionisanje, kao i poboljšanja raspoloženja i smanjenja anksioznosti.
Najčešće indikacije za primenu paroksetina obuhvataju:
- Veliki depresivni poremećaj
- Opsesivno-kompulzivni poremećaj
- Panični poremećaj sa ili bez agorafobije
- Socijalni anksiozni poremećaj
- Generalizovani anksiozni poremećaj
- Posttraumatski stresni poremećaj
Kod depresije, paroksetin doprinosi smanjenju osećaja tuge, bezvoljnosti, gubitka interesa i emocionalne iscrpljenosti, dok se njegov efekat kod anksioznih poremećaja ogleda u smanjenju intenziteta straha, napetosti i telesnih simptoma anksioznosti.
U terapiji opsesivno-kompulzivnog poremećaja, paroksetin može smanjiti učestalost i intenzitet opsesivnih misli i kompulzivnih radnji.
Ipak, važno je znati da terapijski odgovor može značajno varirati među pojedincima.
Kod nekih osoba poboljšanje se uočava već nakon dve do tri nedelje, dok je kod drugih potrebno više vremena, a obično je za potpuni terapijski efekat potrebno šest do osam nedelja kontinuirane primene.
Takođe, pravilno lečenje depresije ili anksioznih poremećaja je od ključne važnosti kako bi došlo do trajnog poboljšanja simptoma i oporavka.
Ono podrazumeva sveobuhvatan pristup, u kojem farmakoterapija ima važnu, ali ne i jedinu ulogu.
U mnogim slučajevima, optimalni efekti se postižu kombinovanjem farmakološkog lečenja sa psihoterapijskim pristupima, posebno u hroničnim ili složenijim slučajevima.
Način primene
Paroksetin se primenjuje oralno, u obliku tableta. Svi registrovani lekovi koji sadrže aktivnu supstancu paroksetin, odnosno Seroxat, Pakston i Arketis, su iste jačine, i sadrže 20 mg paroksetina, te se koriste na isti način i mogu se koristiti kao ravnopravna zamena.
Lek treba uzimati jednom dnevno sa dovoljno vode, najbolje uz jutarnji obrok, čime se obezbeđuje stabilna koncentracija leka, predvidiviji efekat i niži rizik od neželjenih efekata.
Seroxat, Pakston i Arketis izdaju se isključivo uz lekarski recept, i uvek ih treba uzimati tačno onako kako je lekar propisao.
Dnevna doza zavisi od indikacije i ozbiljnosti stanja. Uobičajen režim primene u zavisnosti od indikacije podrazumeva:
- Velika depresivna epizoda: Terapija se najčešće započinje početnom dozom od 20 mg dnevno, koja ujedno predstavlja i preporučenu dnevnu dozu, dok se po potrebi može postepeno povećavati do maksimalno 50 mg dnevno.
- Opsesivno-kompulzivni poremećaj: Lečenje se započinje početnom dozom od 20 mg dnevno, nakon čega se doza postepeno povećava do preporučene dnevne doze od 40 mg, uz mogućnost daljeg povećanja do maksimalno 60 mg dnevno u zavisnosti od terapijskog odgovora.
- Panični poremećaj: Terapija se započinje nižom početnom dozom od 10 mg dnevno kako bi se smanjio rizik od pogoršanja simptoma na početku lečenja, zatim se doza postepeno povećava do preporučene dnevne doze od 40 mg, uz maksimalnu dnevnu dozu od 60 mg.
- Socijalni anksiozni poremećaj: Preporučena početna doza iznosi 20 mg dnevno, koja je ujedno i standardna dnevna doza, dok se po potrebi može povećavati do maksimalno 50 mg dnevno.
- Posttraumatski stresni poremećaj: Terapija se obično započinje dozom od 20 mg dnevno, koja predstavlja i preporučenu dnevnu dozu, uz mogućnost povećanja do maksimalno 50 mg dnevno u zavisnosti od kliničkog odgovora.
- Generalizovani anksiozni poremećaj: Lečenje se započinje početnom dozom od 20 mg dnevno, koja je ujedno i preporučena dnevna doza, dok se po potrebi može povećati do maksimalno 50 mg dnevno.
Paroksetin je namenjen isključivo za primenu kod odraslih osoba, zbog povećanog rizika od neželjenih efekata kod dece i adolescenata mlađih od 18 godina, kao što su misli o samoubistvu, pokušaji samoubistva, agresivnost i neprijateljsko ponašanje.
Sigurnost i efikasnost dugoročne primene ovog leka u ovoj uzrasnoj grupi nisu dokazane, a u izuzetnim slučajevima kada lekar propiše ovaj lek mlađim osobama, važno je strogo praćenje stanja, a ukoliko dođe do ovakvih simptoma neophodno je javljanje lekaru.
Prekid terapije paroksetinom ne treba sprovoditi naglo.
Iznenadan prekid uzimanja leka može dovesti do simptoma obustave, koji uključuju vrtoglavicu, poremećaje sna, razdražljivost, anksioznost i senzorne smetnje.
Kako bi se ovo izbeglo, terapija se prekida postepenim smanjivanjem doze tokom više nedelja, uz nadzor lekara.
Dužina terapije zavisi od dijagnoze i toka bolesti.
Kod prve epizode depresije terapija se obično nastavlja najmanje šest meseci nakon postizanja remisije, dok kod ponavljanih epizoda ili hroničnih poremećaja može biti potrebna dugotrajnija primena.
Rizici i moguće neželjene reakcije
Kao i svi lekovi, paroksetin može izazvati neželjene reakcije, iako se one ne javljaju kod svih osoba. Većina neželjenih efekata je blagog do umerenog intenziteta i često se povlači nakon prvih nekoliko nedelja terapije.
Najčešće prijavljene neželjene reakcije uključuju mučninu, glavobolju, suva usta, pojačano znojenje, pospanost ili nesanicu, smanjen apetit.
Pored toga, može doći i do povećane vrednosti holesterola u krvi, problema sa koncentracijom, uznemirenosti i problema sa vidom, kao i dijareje ili zatvora.
Ove tegobe su česte u ranoj fazi terapije i obično se spontano smanjuju kako se organizam prilagođava leku.
Pacijenti se često pitaju da li Seroxat goji, odnosno da li paroksetin utiče na telesnu težinu.
Iako nije nužno, kod nekih osoba može doći do promena u telesnoj težini, najčešće blagog povećanja tokom dugotrajne primene.
Još jedan od poznatih neželjenih efekata SSRI lekova, uključujući i paroksetin, može biti smanjena seksualna funkcija, uključujući smanjen libido, odložena ejakulacija ili izostanak orgazma.
Ređe, ali klinički značajne neželjene reakcije mogu uključivati pojavu serotoninskog sindroma, naročito u kombinaciji sa drugim lekovima koji utiču na serotoninski sistem.
Simptomi ovog stanja obuhvataju povišenu telesnu temperaturu, izražen nemir, tremor, znojenje i ubrzan rad srca.
U povremena i retka neželjena dejstva ubrajaju se promene u radu srca, kao što su ubrzan ili usporen srčani ritam, bolovi u zglobovima i mišićima, sindrom nemirnih nogu, osip i koprivnjača, zbunjenost, panični napadi, kao i pogoršanje anksioznosti ili drugih psihičkih tegoba.
Teške neželjene reakcije koje zahtevaju prekid terapije i neodložno javljanje lekaru uključuju neuobičajeno krvarenje ili modrice, povraćanje krvi, krv u stolici, nemogućnost mokrenja, epileptične napade, izražen nemir sa nemogućnošću mirovanja, kao i simptome sniženog nivoa natrijuma u krvi poput slabosti, zbunjenosti i bolova u mišićima.
Hitnu medicinsku pomoć je neophodno potražiti i u slučaju teških alergijskih reakcija, što se manifestuje raširenim osipom, otokom lica ili jezika ili otežanim disanjem, kao i kod pojave jakog bola u očima ili naglog zamućenja vida koji mogu ukazivati na akutni glaukom.
Tokom primene leka važno je posvetiti pažnju praćenju promena u ponašanju, naročito u početnoj fazi terapije ili prilikom promene doze, kada može doći do pogoršanja anksioznosti ili pojave suicidalnih misli, naročito kod mlađih osoba.
Interakcije sa drugim lekovima
Paroksetin može stupati u značajne interakcije sa drugim lekovima jer utiče na način na koji ih organizam razgrađuje.
Ovaj lek usporava rad enzima u jetri pod nazivom CYP2D6 koji je zadužen za razgradnju mnogih često korišćenih lekova, pa se oni mogu zadržavati duže u organizmu i delovati jače nego što je predviđeno.
Takođe, neki lekovi mogu promeniti uobičajen način delovanja paroksetina.
Klinički značajne interakcije mogu se javiti sa sledećim grupama lekova:
- Inhibitori monoaminooksidaze, odnosno MAO inhibitori
- Drugi antidepresivi i lekovi koji utiču na serotonin, uključujući druge SSRI, triciklične antidepresive, triptane i tramadol
- Antipsihotici, naročito oni koji se metabolišu putem CYP2D6
- Određeni antiaritmici i beta-blokatori
- Antikoagulansi i lekovi koji utiču na agregaciju trombocita, kao što su varfarin, acetilsalicilna kiselina i drugi nesteroidni antiinflamatorni lekovi
- Opioidni analgetici, kao što su tramadol i buprenorfin
- Lekovi za epilepsiju, poput fenitoina, karbamazepina, valproata
- Biljni preparati sa serotonergičnim dejstvom, kao što je kantarion
Pomenuta lista interakcija nije konačna, pa je neophodno obavestiti lekara o svim lekovima i dodacima ishrani koji su nedavno uzimani, koji se trenutno uzimaju, ili čija se primena planira.
Ovo uključuje lekove koji se izdaju uz lekarski recept ili bez njega, kao i biljne dodatke.
Upotreba u trudnoći i dojenju
Primena paroksetina tokom trudnoće zahteva pažljivu procenu koristi i rizika.
Postoje podaci o povećanom riziku od urođenih malformacija, naročito srčanih, kod beba čije su majke uzimale paroksetin u ranoj trudnoći.
U opštoj populaciji srčane mane se javljaju kod oko 1 na 100 novorođenčadi, dok je taj rizik kod primene lekova kao što su Seroxat, Pakston i Arketis povećan na oko 2 na 100.
Primena paroksetina u kasnoj trudnoći može povećati rizik od obilnog vaginalnog krvarenja nakon porođaja, posebno kod osoba sa prethodnim poremećajima krvarenja.
Takođe, upotreba ovog leka, naročito u poslednjem trimestru, povezana je sa povećanim rizikom od perzistentne plućne hipertenzije novorođenčadi, stanja koje karakteriše povišen pritisak u krvnim sudovima između srca i pluća.
Odluka o prekidu ili nastavku terapije donosi se individualno, u saradnji sa lekarom, uz uvažavanje zdravstvenog stanja trudnice i mogućih rizika po plod.
U slučaju primene leka tokom trudnoće, važno je da zdravstveni radnici budu o tome obavešteni radi adekvatnog praćenja.
Paroksetin prelazi u majčino mleko u malim količinama.
Iako su koncentracije koje dospevaju do odojčeta relativno niske, ne može se u potpunosti isključiti rizik od neželjenih efekata.
Odluka o primeni tokom dojenja donosi se individualno, uz razmatranje kliničkog stanja majke i potencijalnih rizika za dete.
Takođe, ispitivanja na životinjama pokazala su da paroksetin može negativno uticati na kvalitet sperme.
Ovakva istraživanja do sada nisu sprovedena na ljudima, ali teorijski paroksetin može uticati na plodnost.
Poređenje sa drugim SSRI
Paroksetin se često poredi sa drugim lekovima iz grupe selektivnih inhibitora ponovnog preuzimanja serotonina, jer se ovi lekovi koriste u sličnim indikacijama, ali se razlikuju po jačini dejstva, profilu neželjenih reakcija i individualnoj podnošljivosti.
Paroksetin ili escitalopram
U ovom poređenju razlika se najčešće ogleda u profilu neželjenih efekata i toleranciji.
Paroksetin ima izraženije antidepresivno i anksiolitičko dejstvo, ali je češće povezan sa simptomima prekida terapije, dok se escitalopram u praksi smatra blažim i često bolje podnošljivim.
Kada se porede ovi lekovi, najčešće se govori o dilemi Elicea ili Seroxat, budući da su ovo najčešće korišćeni lekovi koji sadrže pomenute aktivne supstance.
Paroksetin ili sertralin
Sertralin i paroksetin se koriste kod sličnih poremećaja, uključujući depresiju i anksiozne poremećaje.
Paroksetin se često opisuje kao snažniji, naročito kod izražene anksioznosti, dok sertralin ima povoljniji profil kada je reč o interakcijama i dugotrajnoj primeni.
Najčešće se u kliničkoj praksi porede lekovi Zoloft ili Seroxat.
Paroksetin ili citalopram
Poređenje paroksetina i citaloprama uglavnom se odnosi na razlike u jačini dejstva i učestalosti neželjenih reakcija.
Paroksetin ima izraženiji sedativni efekat i veći potencijal za pojavu simptoma pri naglom prekidu terapije, dok se citalopram često bira zbog jednostavnijeg režima primene.
Paroksetin ili fluoksetin
Fluoksetin ima duže poluvreme eliminacije, što smanjuje rizik od simptoma prekida terapije, ali dovodi do sporijeg nestanka neželjenih reakcija. Paroksetin deluje brže kod anksioznih simptoma, ali zahteva opreznije postepeno smanjivanje doze pri završetku lečenja.
U praksi se najčešće porede lekovi Flunisan i Flunirin ili Seroxat.
Zaključak
Paroksetin predstavlja efikasan i široko korišćen SSRI antidepresiv sa izraženim dejstvom na serotoninski sistem, koji se koristi za lečenje depresije, anksioznih poremećaja i drugih psihijatrijskih stanja.
Njegova primena zahteva pažljivo praćenje doze i stanja pacijenta, posebno u ranoj fazi terapije i kod prekida lečenja, kako bi se smanjio rizik od neželjenih efekata.
Terapijski efekti se obično postižu nakon nekoliko nedelja redovnog uzimanja, a optimalni rezultati često zahtevaju kombinaciju farmakološkog tretmana i psihoterapijskih pristupa.
