Sepsa: Šta je, simptomi, uzroci, lečenje i oporavak

Sepsa, stanje koje se naziva i trovanje krvi, je potencijalno životno ugrožavajuće stanje koje nastaje kao komplikacija teške infekcije.

Za razliku od lokalizovane infekcije koja je ograničena na jedan deo tela, kod sepse dolazi do celokupne, sistemske upalne reakcije organizma na prisutne patogene.

Ovo znači da odbrambeni mehanizmi tela, koji se inače bore protiv infekcije, postaju prekomerno aktivni i pritom počinju da oštećuju sopstvena tkiva i organe.

Drugim rečima, sepsa se može opisati kao preterana reakcija imunog sistema na infekciju, što može dovesti do disfunkcije organa, pada krvnog pritiska ili otkaza više vitalnih organa.

Ukoliko se ne prepozna i ne leči na vreme, sepsa može da napreduje do stanja poznatog kao septički šok, koje nosi visok rizik od smrtnog ishoda.

Sepsa predstavlja stanje koje zahteva hitno i neodložno lečenje, a prema podacima Svetske zdravstvene organizacije, sepsa je jedan od vodećih uzroka smrtnosti u svetu, sa oko 49 miliona slučajeva i oko 11 miliona smrtnih ishoda godišnje.

U ovom članku objasnićemo šta je sepsa i kako nastaje, koji su simptomi, kako se dobija sepsa, odnosno koji su uzroci i faktori rizika, kao i kako se postavlja dijagnoza i leči ovo ozbiljno stanje.

Šta je sepsa i kako nastaje?

Sepsa najčešće počinje od infekcije u nekom delu tela.

Primarna infekcija može biti upala pluća, infekcija urinarnog trakta, zaražena rana na koži, upala u trbušnoj duplji ili bilo koja druga infekcija.

Infekcije koje dovode do sepse najčešće su uzrokovane bakterijama, a ređe virusima, gljivicama ili parazitima.

Ukoliko se lokalna infekcija ne suzbije na vreme, mikroorganizmi ili njihovi toksini mogu dospeti u krvotok, što čitav organizam čini podložnim infekciji.

Imuni sistem tada snažno reaguje u pokušaju da suzbije infekciju, te dolazi do oslobađanja velikih količina upalnih molekula citokina i drugih medijatora zapaljenja, koji šire signal da se telo bori protiv infekcije.

Međutim, kod sepse ova odbrambena reakcija izmiče kontroli, što za posledicu ima širenje krvnih sudova i povećanu propustljivost kapilara, što dovodi do pada krvnog pritiska i izlaska tečnosti iz krvnih sudova u tkiva.

Takođe, može doći do poremećaja zgrušavanja krvi, što može dodatno ugroziti dotok krvi do organa.

Sve ovo zajedno dovodi do toga da vitalni organi poput bubrega, jetre, pluća, srca i mozga, ne dobijaju dovoljno krvi i kiseonika, što dovodi do nepravilnog funkcionisanja, ili čak potpunog otkazivanja organa.

Na primer, bubrezi mogu prestati da stvaraju mokraću, pluća sve teže razmenjuju gasove, a mozak reaguje konfuzijom.

Važno je razumeti da proces nastanka sepse može biti vrlo brz, zbog toga je rano prepoznavanje i hitno lečenje infekcija neophodno kako se ne bi razvila ovako burna reakcija organizma.

Uzroci i faktori rizika

Sepsu može izazvati gotovo svaka teža infekcija u organizmu.

Najčešće se razvija iz bakterijskih infekcija, ali i teške virusne ili gljivične infekcije takođe mogu dovesti do sepse.

Infekcija koja dovodi do sepse može početi u raznim organima ili delovima tela, uključujući:

• Pluća: Pneumonija, odnosno upala pluća, može preći u sepsu ako se infekcija širi ili ne reaguje na lečenje.
• Urinarni trakt: Nelečene infekcije bubrega ili bešike mogu izazvati sistemsku reakciju.
• Trbušna duplja: Infekcije kao što su upala trbušne maramice, upala slepog creva ili žučne kese mogu dovesti do sepse.
• Koža i meka tkiva: Ozbiljne infekcije rana, opekotina, celulitis, odnosno duboka infekcija kože ili apscesi mogu napredovati u sepsu.
• Cirkulatorni sistem: Prisustvo bakterija u krvotoku, stanje koje se naziva bakterijemija, do kog može doći usled stanja kao što su inficirani kateter ili infekcija srčanih zalistaka, može direktno prouzrokovati sepsu.
• Komplikacije operacije ili porođaja: Infekcije hirurških rana ili postporođajne infekcije poput infekcija materice nakon porođaja ili pobačaja, mogu uznapredovati u sepsu.
• Usna duplja i zubi: Iako retko, duboki karijes, apsces zuba ili komplikacije nakon ekstrakcija zuba, mogu dozvoliti bakterijama da uđu u krvotok i izazovu sistemsku upalnu reakciju. Iako stomatološki problemi i intervencije relativno retko izazivaju sepsu, često se pominju termini kao što su sepsa zuba ili sepsa posle vađenja zuba. Redovne kontrole stomatologa i pravovremeno saniranje svih stomatoloških problema rizik svodi na minimum.

Iako svako ko dobije tešku infekciju može razviti sepsu, određene osobe su pod povećanim rizikom.

Na verovatnoću razvoja sepse utiču sledeći faktori rizika:

• Starosna dob: Bebe i mala deca, kao i starije osobe, su posebno osetljive, budući da njihov imuni sistem može biti slabiji ili nezreo.
• Hronične bolesti: Osobe sa dijabetesom, hroničnom bolešću bubrega, jetre ili pluća, kao i osobe sa bolestima srca, su pod povećanim rizikom od razvoja komplikacija infekcija.
• Oslabljen imunitet: Imunokompromitovani pacijenti, kao što su oboleli od HIV/AIDS-a, osobe na hemoterapiji, primaoci transplantata koji uzimaju imunosupresive, osobe koje dugotrajno koriste kortikosteroide, skloniji su težim infekcijama i sepsi.
• Bolničke infekcije: Hospitalizovani pacijenti, naročito u jedinicama intenzivne nege, izloženi su većem riziku zbog invazivnih procedura, uključujući venske katetere, urinare katetere i respiratore, kao i kontakta sa bolničkim bakterijama koje mogu biti otporne na antibiotike.
• Trudnoća i period nakon porođaja: Trudnice i žene neposredno nakon porođaja ili pobačaja imaju povećan rizik od sepse usled mogućih infekcija u tom periodu, kao što su infekcija plodove vode ili postporođajne infekcije.

Simptomi sepse

Simptomi sepse mogu biti blagi u početku, ali ubrzo postaju sistemski simptomi, budući da infekcija više ne zahvata samo jedno mesto već celo telo.

Neki od najčešćih simptoma koji se javljaju kod sepse uključuju:

• Povišenu telesnu temperaturu: Groznica praćena jakom drhtavicom i jezom je jedan od najčešćih simptoma sepse, iako se u nekim slučajevima umesto groznice javlja neobično niska temperatura tela.
• Ubrzano i otežano disanje: Kod osoba kod koje je došlo od trovanja krvi, može se javiti osećaj nedostatka vazduha i plitko disanje.
• Ubrzan puls: Tahikardija je često praćena slabljenjem pulsa.
• Nizak krvni pritisak: Hipotenzija može izazvati vrtoglavicu, malaksalost ili gubitak svesti.
• Konfuzija, dezorijentisanost i smanjenje kognitivnih sposobnosti: Mogu se javiti pospanost, otežana komunikacija ili zbunjenost.
• Ekstremna slabost i umor: Osećaj izrazite malaksalosti, ponekad do te mere da osoba jedva stoji ili hoda.
• Bleda i hladna koža: Ovaj simptom često prati i pojava mrlja i fleka na koži, ponekad sa plavičastim nijansama, što je znak slabe cirkulacije. Takođe, osoba može imati osećaj da je obliva ledeni znoj.
• Smanjeno mokrenje: Mala količina tamne mokraće ili više časova bez mokrenja ukazuje na to da bubrezi ne funkcionišu dobro.

Treba imati u vidu da se ne moraju javiti svi simptomi kako bi se posumnjalo na sepsu.

Pored toga, kod osobe koja već ima neku infekciju često se javlja više simptoma istovremeno.

Stanje pacijenta se može brzo pogoršati. Na primer, osoba može na početku imati samo povišenu temperaturu i ubrzano disanje, a ubrzo zatim upasti u životno ugrožavajuće stanje sa padom pritiska i konfuzijom.

Kod beba i male dece simptomi sepse mogu biti posebno teški za prepoznavanje.

Dete može biti neuobičajeno mirno ili apatično, odbijati hranu ili tečnost, imati ubrzano disanje, a koža mu može delovati hladno na dodir.

Kod starijih osoba, zbunjenost ili delirijum mogu biti prvi znaci sepse pre nego što se pojave groznica i drugi klasični simptomi.

Dijagnoza

Sepsa se ne dijagnostikuje jednim specifičnim testom, već na osnovu kombinacije kliničkih simptoma i rezultata različitih pretraga.

Lekar na sepsu može da posumnja pre svega kod pacijenta koji imaju potvrđenu ili verovatnu infekciju i istovremeno pokazuje znake sistemske ugroženosti organizma, kao što su poremećeno stanje svesti ili funkcije organa, uz promenjene vrednosti vitalnih parametara.

Drugim rečima, ukoliko se kod osobe sa infekcijom javljaju ranije pomenuti simptomi sepse, poput groznice, pada pritiska, ubrzanog pulsa, ubrzanog disanja i konfuzije, lekar će posumnjati da se lokalna infekcija razvila u sepsu.

Kako bi se potvrdila dijagnoza i identifikovao uzročnik, lekar će sprovesti dodatne dijagnostičke procedure, kao što su:

• Laboratorijski testovi: Krvna slika i biohemijske analize obično pokazuju znake jake upale i poremećenu funkciju pojedinih organa. Na primer, povišen C-reaktivni protein, PCT u krvi, ili povišen kreatinin.
• Mikrobiološke kulture: Uzorak krvi, urina, pljuvačke ili likvora može se koristiti za utvrđivanje uzroka infekcije i određivanje najefikasnijeg tipa leka.
• Radiološka snimanja: Pregledi poput rendgena, ultrazvuka ili skenera često se koriste da lociraju izvor infekcije i procene oštećenja organa. Na primer, snimak pluća može pokazati upalu pluća, dok ultrazvuk abdomena može otkriti apsces u stomaku).

U praksi, dijagnoza sepse postavlja se brzo na osnovu kliničke slike i osnovnih analiza, jer je brza dijagnoza od ključne važnosti.

Precizniji i detaljniji testovi pomažu da se kasnije lečenje precizira, ali se za započinjanje terapije ne čeka konačna potvrda uzročnika, već sama sumnja na sepsu predstavlja dovoljan razlog da se odmah započne intenzivno lečenje.

Lečenje

Sepsa je izuzetno ozbiljno stanje opasno po život, i kako bi se sprečile ozbiljne komplikacije, neophodno je početi lečenje odmah nakon što se posumnja na dijagnozu, čak i pre nego što su gotovi svi rezultati analiza.

Često se postavlja pitanje da li je sepsa izlečiva, a odgovor je da je uz brzu dijagnostiku i pravovremeno sprovedenu intenzivnu terapiju, u velikom broju slučajeva sepsa može biti potpuno izlečiva.

Ipak, ishod zavisi od težine infekcije, opšteg stanja pacijenta i vremena do započinjanja lečenja.

Budući da svaki sat odlaganja terapije može povećati rizik od smrtnog ishoda, savremene smernice i protokoli podrazumevaju započinjanje terapije u roku od prvog sata od prepoznavanja sepse.

U najvećem broju slučajeva sepsu izazivaju bakterije, pa se odmah daju intravenski antibiotici širokog spektra koji deluju na različite bakterije, dok se čeka na rezultate kultura.

Kada se utvrdi tačan uzročnik, terapija se usmerava prema konkretnom patogenu.

Neki od antibiotika širokog spektra za koje se lekar može odlučiti uključuju piperacilin-tazobaktam, meropenem, imipenem, cilastatin, cefepim, vankomicin, levofloksacin ili ciprofloksacin.

Takođe, lekar može propisati i kombinaciju više antibiotika, naročito kod teških oblika sepse i septičkog šoka.

Ukoliko je sepsa posledica gljivične infekcije, primenjuju se antifungalni lekovi, a kod virusnih uzroka antivirusni lekovi.

Pored suzbijanja infekcije, lečenju sepse koriste se i drugi lekovi i terapijske procedure, kao što su:

• Intravenske tečnosti: Pacijent sa sepsom obično ima nizak krvni pritisak zbog širenja krvnih sudova i gubitka tečnosti u tkiva, pa se koriste infuzioni rastvori koji se ubrizgavaju direktno u venu, kako bi se dopunio volumen cirkulacije i održala funkcija organa. Davanje infuzije često se sprovodi brzo i u velikim količinama u prvim satima lečenja.
• Lekovi za povećanje krvnog pritiska: Ako ni posle infuzije tečnosti krvni pritisak ne poraste dovoljno, primenjuju se lekovi koji sužavaju krvne sudove i podižu pritisak, kao što je noradrenalin. Vazopresori se daju kontinuirano putem infuzije uz pažljivo praćenje, obično u intenzivnoj nezi, kako bi se održala cirkulacija ka vitalnim organima.
• Terapija kiseonikom i podrška disanju: Zbog poremećaja razmene gasova i mogućeg oštećenja pluća, mnogim pacijentima sa sepsom je potreban dodatni kiseonik. U blažem slučaju koristi se maska sa kiseonikom, dok kod težih pacijenata može biti neophodna mehanička ventilacija radi održavanja adekvatnog disanja.
• Kontrola izvora infekcije: Pored lekova, važno je ukloniti primarni fokus infekcije. To može zahtevati hiruršku intervenciju ili drugu intervenciju, kao što je drenaža apscesa, odstranjivanje inficiranog tkiva ili uklanjanje zaraženog katetera. Bez sanacije izvora, infekcija i dalje može da održava sepsu uprkos terapiji antibioticima.
• Podrška organima i simptomatska terapija: Tokom lečenja, sprovode se i mere za održavanje funkcije vitalnih organa, što može uključivati nadoknadu bubrežne funkcije dijalizom ako su bubrezi otkazali, transfuziju krvi ukoliko je prisutno krvarenje ili teška anemija, lekove za održavanje srčane funkcije, kao i korekciju poremećaja kao što su promene nivoa šećera u krvi, elektrolita ili kiselosti krvi, kako bi se organizam održao u ravnoteži.

Lečenje sepse obično se odvija u jedinici intenzivne nege uz neprekidan nadzor.

Koliko traje oporavak od sepse?

Oporavak od sepse zavisi od težine početnog stanja, broja i vrste pogođnih organa, starosne dobi i opšteg zdravstvenog stanja pre bolesti.

Akutna faza obično zahteva višenedeljno bolničko lečenje, pri čemu prosečno zadržavanje u jedinici intenzivne nege traje jednu do tri nedelje.

Nakon otpusta iz bolnice sledi period postintenzivne rehabilitacije, koji može potrajati od nekoliko nedelja do nekoliko meseci dok se ne normalizuju funkcija organa, mišićna snaga i kognitivne sposobnosti.

Dugoročno, mnogi preživeli se suočavaju sa postsepsinim sindromom koji se karakteriše umorom, slabom koncentracijom, bolovima u mišićima i depresijom.

Ovi simptomi mogu potrajati od šest meseci do godinu, a kod nekih pacijenata i duže, posebno ako je tokom sepse došlo do trajnog oštećenja vitalnih organa.

Rana fizička rehabilitacija, adekvatan unos kalorija i proteina, kao i multidisciplinarna podrška tokom perioda oporavka, mogu značajno skratiti period oporavka od sepse i unaprediti kvalitet života.

Ovo podrazumeva uključivanje stručnjaka različitih specijalnosti po potrebi, kao što su fizioterapeut, nutricionista ili psiholog.

Komplikacije

Sepsa, a naročito ako se ne leči odmah, može izazvati brojne komplikacije, od kojih je najozbiljnija neposredna komplikacija septički šok.

Septički šok predstavlja stanje kod kog dolazi do teške hipotenzije, odnosno izuzetno niskog krvnog pritiska, i neadekvatnog snabdevanja tkiva krvlju uprkos terapiji tečnostima.

Budući da septički šok podrazumeva da vitalni organi dobijaju nedovoljno kiseonika, rapidno se povećava rizik od smrtnog ishoda.

Osim šoka, česta je pojava otkazivanja više organa odjednom, takozvana multiorganska disfunkcija.

Najčešće pogođeni organi su:

• Pluća, koja mogu postati nesposobna za normalnu razmenu gasova
• Bubrezi, koji mogu akutno otkazati zahtevajući privremenu dijalizu
• Jetra, koja može prestati da prečišćava toksine
• Srce, kod kog može doći do srčane slabosti
• Mozak, kod kog može doći do oštećenja usled nedostatka kiseonika

Otkazivanje jednog organa često povlači za sobom i oštećenje drugih, stvarajući opasan ciklus.

Teška sepsa može poremetiti i sistem zgrušavanja krvi, te mogu nastati brojni ugrušci po telu uz istovremenu sklonost ka krvarenju, što može dovesti do gangrene ekstremiteta ili unutrašnjih krvarenja.

Nažalost, i pored intenzivnog lečenja, sepsa ima visoku stopu smrtnosti.

Procene pokazuju da smrtnost kod najteže sepse, odnosno septičkog šoka, iznosi oko 20 do 50%, što najbolje govori o težini i ozbiljnosti ovog stanja.

Kod pacijenata koji prežive sepsu, mogu se javiti i dugoročne posledice.

Oporavak je često dugotrajan i mogu biti potrebni meseci da se povrati snaga i normalna funkcija organa.

Kod nekih pacijenata može doći i do dugotrajnog umora i slabosti, kognitivnih poteškoća, kao i psiholoških tegoba poput depresije ili posttraumatskog stresa.

Takođe, preležana sepsa može ostaviti trajna oštećenja pojedinih organa.

Prevencija

Osnovni vid prevencije sepse leži u sprečavanju infekcija i njihovom ranom otkrivanju i lečenju, pre nego što se razviju u tešku sistemsku reakciju.

Održavanje lične higijene, koje podrazumeva pravilno pranje ruku sapunom, a naročito posebno posle toaleta i pre jela, je jedna od najefikasnijih mera za sprečavanje širenja infekcija.

Pored toga, adekvatno zbrinjavanje rana i povreda igra veliku ulogu.

Svaku posekotinu, ogrebotinu ili sličnu ranu treba odmah očistiti i dezinfikovati, a veće povrede stručno zbrinuti, dok se infekcije kože moraju lečiti pravovremeno kako se ne bi širile.

Vakcine su efikasna preventivna mera protiv mnogih infekcija koje mogu dovesti do sepse.

Redovno vakcinisanje dece prema kalendaru imunizacije i rizičnih grupa doprinosi smanjenju učestalosti sepse i drugih komplikacija infekcija.

Na kraju, ne treba zanemariti ni važnost vođenja zdravog života i održavanja snažnog imuniteta, što smanjuje verovatnoću teških infekcija.

Uravnotežena ishrana, redovna fizička aktivnost i dovoljno sna pomažu imunom sistemu da se efikasnije bori protiv uzročnika infekcija.

Dojenje beba povoljno utiče na njihov imunitet i štiti od infekcija u najranijem uzrastu.

Zaključak

Sepsa je ozbiljno stanje opasno po život koje nastaje kao prekomerna i nekontrolisana reakcija organizma na infekciju, pri čemu imuni sistem počinje da oštećuje sopstvena tkiva i organe.

Bez pravovremene dijagnoze i lečenja, sepsa može brzo napredovati do septičkog šoka, otkazivanja organa i smrtnog ishoda.

Sepsa najčešće nastaje iz uobičajenih infekcija poput upale pluća, urinarnih infekcija ili zaraženih rana, ali su pojedine grupe pacijenata, poput starijih osoba, hroničnih bolesnika i imunokompromitovanih, pod povećanim rizikom.

Rano prepoznavanje simptoma i brzo započinjanje terapije, koja uključuje antibiotike, infuzione rastvore i podršku vitalnim funkcijama, ključni su za ishod lečenja, pa protokoli lečenja podrazumevaju otpočinjanje terapije unutar sat vremena od postojanja sumnje na ovo stanje.

Najefikasnija prevencija leži u pravovremenom lečenju infekcija, održavanju lične higijene, vakcinaciji i jačanju imunog sistema.