Urinokultura ili bakteriološka analiza mokraće predstavlja ključan laboratorijski test u dijagnostici infekcija urinarnog trakta.
Urinokultura se koristi za otkrivanje prisustva bakterija u mokraći, određivanje tipa mikroorganizama koji izazivaju infekciju, kao i njihove osetljivosti na antibiotike.
Zahvaljujući ovoj analizi, lekar može precizno usmeriti terapiju, što povećava efikasnost lečenja i smanjuje rizik razvoja rezistencije.
Urinokultura se najčešće radi kada su prisutni simptomi poput učestalog i bolnog mokrenja, peckanja i bola u donjem delu stomaka ili krstima, pa čak i povišene temperature, odnosno kada se sumnja na urinarnu infekciju.
Pored toga, bakteriološka analiza mokraće ne obavlja se samo u slučajevima problema sa mokraćnim putevima, već i u preventivne svrhe kod trudnica i osoba sa hroničnim bolestima, jer su rizici i posledice urinarnih infekcija kod ovih grupa značajno veći.
U ovom članku objasnićemo šta je urinokultura i kada se radi, kako se pravilno uzima uzorak mokraće i kako se tumače rezultati, kao i koji su mogući naredni koraci u zavisnosti od nalaza urinokulture.
Šta je urinokultura?
Urinokultura je posebna vrsta mikrobiološke analize koja se izvodi na uzorku mokraće.
Za razliku od rutinske analize urina, gde se testiraju fizičko-hemijske karakteristike poput boje, pH, prisustva proteina, eritrocita, hemoglobina, epitelnih ćelija, ketona ili leukocita, kod urinokulture je fokus na otkrivanju živih mikroorganizama, a pre svega bakterija.
U normalnim okolnostima, mokraća je proizvod delovanja bubrega tokom procesa filtracije krvi i ne bi trebalo da sadrži bakterije.
Ipak, u slučajevima kada se bakterije nastane u mokraćnom traktu, bilo da je reč o bešici, mokraćovodima ili bubrezima, u mokraći se mogu naći patogene bakterije.
Urinokultura omogućava izolaciju i identifikaciju ovih bakterija, te dalju analizu njihove osetljivosti na različite antibiotike, što omogućava efikasno lečenje urinarne infekcije antibioticima.
Ova analiza najčešće služi za detekciju prisustva bakterija i neće detektovati viruse ili gljivice, osim ako se posebno ne traži analiza.
Ipak, u najvećem broju slučajeva bakterije su uzročnici urinarnih infekcija, zbog čega se ovaj test smatra zlatnim standardom u mikrobiološkoj potvrdi dijagnoze urinarnih infekcija.
Urinokultura pruža jasan dokaz prisustva bakterijske infekcije i omogućava precizno utvrđivanje vrste bakterije, a najčešće su to E. coli, Proteus, Klebsiella, Enterococcus, dok se ređe mogu javiti i Pseudomonas aeruginosa i druge.
Pored toga, urinokultura može dati informacije o rezistenciji, odnosno otpornosti prisutnih bakterija na određene antibiotike, čime se olakšava izbor najadekvatnije terapije.
Kada se radi urinokultura?
Pregled urina sa urinokulturom se radi pre svega kada postoji sumnja na prisustvo bakterijske infekcije urinarnog trakta, kao i za praćenje efekata lečenja infekcije.
Lekar preporučuje da se obavi test urinokulture kada se kod pacijenta jave tegobe poput bolnog i učestalog mokrenja, peckanja, povišene temperature ili bola u lumbalnom delu, što ukazuje na prisustvo urinarne infekcije.
Urinarne infekcije mogu zahvatiti bešiku, mokrećnu cev odnosno uretru, ili bubrege. U zavisnosti od toga koji deo urinarnog trakta je pogođen, mogu se razlikovati i simptomi.
Kod upale bešike ili mokraćne cevi, uobičajeni simptomi uključuju:
- Pečenje ili bol prilikom mokrenja
- Često mokrenje u malim količinama
- Osećaj hitnosti pri mokrenju
- Zamućen urin ili taman urin, ponekad sa neprijatnim mirisom
- Nelagodnost ili bol u donjem delu stomaka
- Blago povišena temperatura
Simptomi upale bubrega mogu biti intenzivniji, kao što su:
- Visoka temperatura i groznica
- Bol u leđima, posebno u predelu bubrega
- Mučnina i povraćanje
- Drhtavica
- Umor i opšta slabost
Urinokulturom je takođe moguće utvrditi prisustvo rezistencija bakterija na određene antibiotike.
Rezistencija bakterija na antibiotike je sve ozbiljniji globalni problem, a zahvaljujući ovoj analizi lekari mogu na vreme otkriti da li je bakterija otporna na standardne antibiotike i time prilagoditi terapiju, čime se značajno povećava efikasnost i smanjuje trajanje lečenja, te smanjuje rizik od komplikacija.
Kad je već utvrđeno da pacijent ima bakterijsku infekciju i kada se završi popisana terapija antibioticima, lekar može ponovo tražiti urinokulturu kako bi se proverilo da su bakterije eliminisane.
Pored toga, kod trudnica se urinokultura radi preventivno, čak i ako nisu prisutne tegobe, jer asimptomatsko prisustvo bakterija bez simptoma može dovesti do komplikacija tokom trudnoće.
Urinokultura se u trudnoći najčešće radi između 12. i 16. nedelje trudnoće, u sklopu prvih prenatalnih analiza.
Takođe, kod osoba s hroničnim bolestima bubrega ili dijabetesom, lakše dolazi do infekcija, pa se ponekad preporučuju redovne provere.
Na kraju, urinokultura ima svoje mesto i nakon ugradnje katetera, stentova, ili nakon uroloških intervencija, kada može doći do infekcije mokraćnih puteva, pa se urinokultura radi kako bi se infekcija otkrila na vreme i otpočelo lečenje.
Kako se uzima uzorak mokraće?
Pravilno uzimanje uzorka mokraće ključno je za tačnost rezultata urinokulture.
Naime, brojne bakterije koje normalno naseljavaju spoljašnjost polnih organa i kožu mogu kontaminirati uzorak i dati lažno pozitivan nalaz.
Iz ovog razloga važno je strogo pratiti smernice o pravilnom uzorkovanju, što počinje upotrebom isključivo sterilnih bočica za urinokulturu, koje se mogu kupiti u svim apotekama.
Bočice za urin su obično napravljene od plastike, sterilne su i hermetički zatvorene i plastičnoj kesici kako bi se izbegla kontaminacija. Ukoliko bočica koja je kupljena nije dobro zapakovana, neophodno je iskoristiti drugu.
Posebna priprema za ovu analizu nije potrebna, ali je pratiti uputstva lekara o tome kada i kako se daje urin na analizu.
Pre davanja urina trebalo bi obaviti jutarnju higijenu genitalija, što podrazumeva pranje otvora uretre i okoline vodom i sapunom, i osušiti čistim peškirom.
Najčešće se za urinokulturu daje prvi jutarnji urin, i to takozvani srednji mlaz. Ukoliko se ne radi o prvom jutarnjem urinu, neophodno je ovu informaciju podeliti sa lekarom ili laborantom koji preuzima uzorak urina.
Ovo znači da se prvi mlaz mokri u WC šolju, čime se ispiraju bakterije iz prednjeg dela mokraćne cevi.
Zatim se, bez prekidanja mlaza urina, srednji mlaz skuplja u sterilnu posudu, oko četvrtine sterilne čašice za urin, nakon čega se mokrenje završava u WC šolji.
Uzorak urina za urinokulturu trebalo bi predati u laboratoriju, što pre, a najviše u roku od dva do tri sata.
Ukoliko to nije moguće, uzorak se mora čuvati u frižideru, na temperaturi od 4 do 8°C, najviše do 24 sata.
Predugo stajanje na sobnoj temperaturi može dovesti do povećanja broja bakterija i lažno visoke kolonizacije.
Kod žena, uzorak može biti kontaminiran sekretom ili krvlju tokom menstruacije, pa je poželjno da se urinokultura ne radi za vreme menstruacije, osim ako lekar ne proceni da je neophodno.
Laboratorijski proces
Iako fokus ovog članka nije na laboratorijskoj proceduri, važno je razumeti kako funkcioniše pregled urina sa urinokulturom, kako bi se rezultati jasnije razumeli.
Nakon prijema uzorka urina i njegovog obeležavanja, laboratorijski tehničar ili mikrobiolog obavlja sejanje mokraće na hranljive podloge, koje su prilagođene rastu uobičajenih urinarnih patogena.
Pločе se stavljaju u termostat, najčešće na 24 sata, na temperaturi između 35 i 37°C, nakon čega se proverava da li i koliko je bakterija izraslo.
Generalno, ako se iz 1 ml urina dobijе broj kolonija ekvivalentan 10^5 CFU/ml, to znači da je verovatno reč o klinički značajnom prisustvu bakterija.
Brojka 10^5 CFU/ml znači da je u 1 ml urina pronađeno najmanje sto hiljada kolonija formirajućih jedinica bakterija.
Ovo je važan prag u dijagnostici urinarne infekcije, jer ukazuje na značajno prisustvo bakterija u količini koja verovatno ukazuje na infekciju, a ne na kontaminaciju uzorka.
Ovaj prag varira, i ponekad se smatra da i niže vrednosti mogu biti značajne, naročito ukoliko su prisutni i simptomi infekcije.
- Vrednosti veće od 10^5 CFU/ml obično se smatraju klinički značajnim i ukazuju na infekciju.
- Vrednosti između 10^3 i 10^4 CFU/ml mogu biti značajne ako pacijent ima simptome, posebno kod muškaraca i kod uzoraka dobijenih kateterizacijom.
- Vrednosti manje od 10^3 CFU/ml: obično se smatraju kontaminacijom, osim u posebnim slučajevima.
Kada se utvrdi značajno prisustvo bakterija, mikrobiolog nastavlja ispitivanje kako bi utvrdio koja je vrsta u pitanju.
Za identifikaciju se koriste se različiti biohemijski testovi koji omogućavaju utvrđivanje baketrijskog soja, kao što su E. coli, Proteus mirabilis, Enterococcus faecalis, Klebsiella pneumoniae, Pseudomonas aeruginosa, Staphylococcus saprophyticus i drugi.
Takođe, može biti obavljen i test osetljivosti na antibiotike. Antibiogram je vrlo značajan deo postupka, koji podrazumeva izlaganje uzgajanih kolonija različitim antibioticima, kako bi se utvrdilo prema kojim lekovima je osetljiva ili rezistentna.
Ukupno trajanje celog procesa od trenutka kada uzorak stigne u laboratoriju do izdavanja rezultata obično iznosi 24 do 48 sati, jer je potrebno vreme da bakterije porastu.
Za dobijanje rezultata osetljivosti i rezistencije na antibiotike ponekad može biti neophodno i više vremena, naročito ako su u pitanju retke ili sporo rastuće bakterije.
Tumačenje rezultata
Po završetku analize, laboratorija izdaje izveštaj koji obuhvata naziv izolovane bakterije ili više njih, vrednost broja kolonija i antibiotikogram.
Negativan rezultat, odnosno zasejane podloge koje su ostale sterilne, najčešće ukazuju da nema značajne infekcije.
Međutim, treba uzeti u obzir mogućnost grešaka u uzimanju uzorka ili nedavno uzimanje antibiotika koje je suzbilo rast bakterija.
Pozitivna urinokultura, sa rezultatom većim od 10^5 CFU/ml, u većini slučajeva ukazuje na postojanje urinarne infekcije, naročito ako su prisutni i simptomi.
Kod pacijenata kod kojih je došlo do razvoja simptoma, i vrednosti između 10^3 i 10^4 CFU/ml ponekad mogu značiti infekciju.
Ovo se češće dešava kod žena ili onih koji su već krenuli s antibiotskom terapijom, ali nisu uspeli da eliminišu sve bakterije.
U nekim slučajevima, u nalazu se može pročitati da postoje dve, tri ili više vrsta bakterija, što se najčešće tumači kao kontaminacija uzorka iz spoljne sredine, naročito ako su u manjem broju.
Ipak, ponekad do mešovite flore dolazi kod hroničnih ili komplikovanih infekcija, a posebno kod pacijenata s dugotrajnim kateterom.
Antibiogram, odnosno osetljivost klinički značajnih bakterija na antibiotike je obično sastavni deo rezultata.
Bakterija može biti:
- Osetljiva (S): Antibiotik deluje i može eliminisati bakteriju kod uobičajene doze.
- Intermedijerna (I): Bakterija je delimično osetljiva, što može zahtevati povećanje doze ili stvaranje optimalnih uslova za efekat antibiotika.
- Rezistentna (R): Bakterija ne reaguje na testirani antibiotik, pa se ne očekuje terapijski uspeh.
Lečenje se prilagođava pre svega kliničkoj slici pacijenta, istoriji bolesti, nivou rezistencije i drugim individualnim parametrima pacijenta.
Dosta bakterija u urinu a urinokultura sterilna
U određenim slučajevima, može doći do zbunjujućih rezultata pregleda urina i urinokulture, koji mogu zvučati kontradiktorni.
Na primer, pregled urina može pokazati prisustvo dosta bakterija u urinu, ali je urinokultura sterilna, odnosno ne pokazuje infekciju.
Ovo može ukazivati na nekoliko mogućih uzroka.
Neke bakterije ne rastu na standardnim laboratorijskim podlogama, što znači da su prisutne, ali ih klasična urinokultura ne može detektovati.
Primeri takvih bakterija su mikoplazma, ureaplazma i Chlamydia trachomatis.
Drugi mogući uzrok je prethodna upotreba antibiotika, koja može smanjiti broj bakterija u uzorku i sprečiti njihov rast, iako su još prisutne u organizmu.
Takođe, bakterije mogu biti brzo eliminisane urinom pre nego što dospeju u uzorak u dovoljnoj količini za detekciju.
Ne treba zanemariti ni mogućnost da uzorak urina može biti kontaminiran bakterijama iz uretre ili kože, što može dati lažno pozitivan rezultat na bakterije prilikom mikroskopskog pregleda, ali negativan nalaz urinokulture.
Postoje i situacije poput intersticijalnog cistitisa, gde simptomi podsećaju na bakterijsku infekciju, ali nema bakterijskog rasta u laboratoriji.
Zaključak
Urinokultura predstavlja ključni dijagnostički alat za identifikaciju bakterijskih infekcija urinarnog trakta, koji precizno otkriva soj i količinu patogena i pomaže prilikom izbora odgovarajuće terapije.
Ova laboratorijska analiza pruža uvid ne samo u prisustvo bakterija, već i u njihovu osetljivost na antibiotike, što povećava efikasnost lečenja i smanjuje rizik od komplikacija.
Pravilan način uzimanja uzorka mokraće je neophodan za dobijanje tačnih rezultata, budući da lako može doći do kontaminacije uzorka i lažno pozitivnih rezultata.
Tumačenje rezultata urinokulture zahteva pažljivu procenu simptoma, broja kolonija i vrste eventualno prisutnih bakterija.
