Učestalo mokrenje ili peckanje pri mokrenju ne samo da izazivaju nelagodnost i ometaju svakodnevne aktivnosti, već mogu biti i simptomi različitih zdravstvenih problema.
Disurija, odnosno bol pri mokrenju, kao i često mokrenje, može za uzrok imati blagu urinarnu infekciju ili trenutnu iritaciju, a lečenje nije neophodno.
U drugim slučajevima, simptomi mogu biti intenzivni i praćeni i drugim simptomima, kao što su povišena temperatura, bolovi u leđima ili čak pojava krvi u urinu, što zahteva ozbiljniju dijagnostiku i lečenje.
U ovom članku podelićemo najčešće uzroke učestalog mokrenja i osećaja peckanja ili bola.
Za svaki od uzroka biće objašnjeni simptomi, ali i načini lečenja, no samostalno postavljanje dijagnoze i posezanje za lekovima nije preporučljivo.
Naime, simptomi su često netipični, pa je potreban lekarski pregled, a ponekad i dodatne dijagnostičke procedure, kao što su analiza urina ili krvi, ultrazvučni pregled i druge, radi preciznog postavljanja dijagnoze i određivanja terapije.
Mogući uzroci učestalog mokrenja i peckanja
Polakiurija i disurija, odnosno bol i peckanje pri mokrenju, mogu se javiti iz više razloga.
Najčešće su ove tegobe vezane za lokalne infekcije u urinarnom traktu, ali se mogu javiti i kao posledica endokrinoloških poremećaja, anatomskih ili neuroloških problema.
U nastavku slede najčešći uzroci, sa objašnjenjima simptoma i načinima lečenja.
Urinarne infekcije
Infekcija mokraćnih puteva, a naročito cistitis i uretritis, odnosno upale bešike ili mokraćne cevi, predstavlja najčešći razlog za učestalo mokrenje i osećaj peckanja i bola tokom mokrenja.
Upalni proces u oko 80% slučajeva izazivaju bakterije, i to najčešće Escherichia coli, koja se prirodno nalazi u crevima, ali može dospeti u uretru i bešiku i izazivati infekciju.
Iako urinarne infekcije mogu pogoditi osobe oba pola, češće se javljaju kod žena, zbog kraće uretre i anatomske blizine uretralnog i analnog otvora.
Pored toga, povećan rizik od razvoja infekcije predstavlja i smanjen unos tečnosti i neadekvatno održavanje intimne higijene.
Osnovni simptomi urinarnih infekcija kod oba pola uključuju:
- Osećaj peckanja ili bola tokom mokrenja
- Učestalo i hitno mokrenje, često u manjim količinama
- Osećaj nepotpunog pražnjenja bešike
- Zamućen ili taman urin, ponekad sa tragovima krvi
- Urin neprijatnog mirisa
Lečenje urinarnih infekcija
Lečenje infekcija u donjem delu mokraćnih puteva, cistitisa i uretritisa, najčešće uključuje antibiotike koji se izdaju na recept, a koji su ciljano usmereni na najčešće uzročnike.
Antibiotici za urinarne infekcije koji se najčešće propisuju za lečenje upale bešike i mokraćne cevi su nitrofurantoin, fosfomicin i beta-laktamski antibiotici.
Pored toga, kod blagih oblika ili na samom početku infekciju od koristi mogu biti i prirodni lekovi i dodaci ishrani, kao što su D-manoza, uvin čaj ili preparati brusnice, koji pomažu u ispiranju bakterija.
Ipak, ako simptomi ne nestanu u roku od nekoliko dana ili se pojačaju, ili su praćeni drugim simptomima poput povišene telesne temperature, neophodno je posetiti lekara i uraditi urinokulturu.
Antibiotike nikada ne treba uzimati samoinicijativno, budući da neracionalna i nepravilna upotreba može dovesti do odlaganja pravilnog lečenja i produžavanja bolesti, kao i razvoja rezistencije bakterija na antibiotik.
Pored toga, uvek se preporučuju adekvatna hidracija i redovno pražnjenje bešike kako bi se sprečilo duže zadržavanje bakterija.
Infekcije bubrega
Pijelonefritis je ozbiljnija infekcija koja pogađa bubrege.
Ova uporna infekcija najčešće nastaje širenjem bakterija iz donjih delova mokraćnog sistema, najčešće bešike, ka bubrezima.
Za razliku od cistitisa koji se najčešće svodi na učestalo mokrenje i peckanje, kod pijelonefritisa dominiraju i drugi simptomi, poput visoke temperature, bolova u slabinama, uglavnom s jedne strane, i malaksalosti.
Najčešći simptomi koji ukazuju na infekciju bubrega uključuju:
- Bolovi u leđima ili slabinama, često jednostrani
- Visoka temperatura, groznica
- Moguća mučnina ili povraćanje
- Učestalo mokrenje, peckanje i slabiji mlaz
Nelečene ili ponavljajuće infekcije bešike mogu značajno povećati rizik od razvoja infekcije bubrega, kao i različite anatomske anomalije bubrega ili uretera, bilo urođene ili stečene.
Pored toga, infekcije bubrega su nešto češće tokom trudnoće zbog mehaničkih promena i pritiska na bešiku i mokraćne puteve.
Trudnice koje pate od upale bešike ili bubrega, često mogu naći olakšanje i pronaći udobniji položaj za ležanje upotrebom specijalizovanih jastuka za trudnice.
Lečenje
Za razliku od blažih infekcija, pijelonefritis obično zahteva agresivniju antibiotsku terapiju, a u težim slučajevima i intravenske injekcije ili infuzije u bolnici, u zavisnosti od stanja pacijenta.
Lekar može prepisati fluorohinolone, kao što su ciprofloksacin i levofloksacin, cefalosporine ili kombinaciju antibiotika, prilagođavajući dozu i trajanje prema ozbiljnosti simptoma i nalazima urinokulture.
Visok unos tečnosti je od velikog značaja, a u akutnoj fazi preporučuje se mirovanje, kao analgetici za smanjenje bola i lekovi za snižavanje temperature.
Lečenje obično traje duže nego kod obične urinarne infekcije, od jedne do tri nedelje.
Seksualno prenosive infekcije
Mnoge seksualno prenosive infekcije, poput gonoreje, hlamidije i trihomonijaze, mogu izazvati simptome disurije i učestalog mokrenja.
Često se javljaju peckanje, svrab, iscedak neobičnog mirisa ili izgleda iz uretre kod muškaraca, odnosno pojačan vaginalni sekret kod žena.
Herpes simplex virus takođe dovodi do bolnih ranica ili vezikula u genitalnom području, što dovodi do jakog peckanja prilikom mokrenja usled kontakta urina sa osetljivom sluzokožom.
Simptomi seksualno prenosivih infekcija mogu uključivati:
- Peckanje tokom mokrenja
- Sekret iz uretre ili vagine, često gnojni, žućkast, zelenkast ili penušav
- Crvenilo i ranice u genitalnom predelu
- Dispareuniju, odnosno bolne seksualne odnose
Nezaštićeni seksualni kontakti, česta promena partnera, i neredovne kontrole kod ginekologa ili urologa predstavljaju najvažnije faktore rizika od polnih bolesti i nepravovremene dijagnoze.
Lečenje
Lečenje zavisi od vrste seksualno prenosive infekcije.
Gonoreja i hlamidija leče se antibioticima, a čest izbor je kombinacija ceftriaksona i doksiciklina, dok se lečenje trihomonijaze obično prepisuje metronidazol.
S druge strane, herpes je virusna infekcija, koja se leči antivirusnim lekovima kao što su aciklovir ili valaciklovir.
Za određivanje uzroka i najefikasnije terapije neophodana je poseta lekaru i testiranje.
Lečenje polnih bolesti zahteva pravilan izbor leka, odnosno adekvatan izbor antibiotika ili antivirusnih sredstava, kao i lečenje partnera kako bi se sprečilo vraćanje infekcije.
Uzimanje pogrešnog leka ili nepravilno lečenje može izazvati ozbiljne komplikacije po zdravlje.
Prostatitis i benigna hiperplazija prostate
Učestalo mokrenje i peckanje kod muškaraca mogu biti posledica problema sa prostatom, a najčešće su to upala prostate ili njeno uvećanje, odnosno prostatitis i benigna hiperplazija prostate.
Postoje različite vrste prostatitisa, pa se mogu razlikovati akutni ili hronični, kao i bakterijski ili nebakterijski.
Kod akutnog oblika, pacijenti osećaju bol u donjem stomaku ili perineumu, regiji između skrotuma i anusa, a mogu se javiti i učestalo i bolno mokrenje i visoka temperatura.
Benigna hiperplazija prostate nastaje uglavnom kod starijih muškaraca. Uvećanje prostate pritiska mokraćnu cev, otežavajući isticanje urina i dovodeći do potrebe za češćim mokrenjem, uz slab mlaz.
Problemi sa prostatom mogu izazivati sledeće simptome:
- Otežano započinjanje mokrenja i slabiji mlaz
- Učestalo mokrenje, posebno noću
- Peckanje ili bol pri mokrenju, naročito ako je prisutna i infekcija
- Naprezanje i osećaj neispražnjene bešike
Starija životna dob je ključni faktor rizika za uvećanje prostate, dok nepotpuno pražnjenje mokraćne bešike i odlaganje odlaska u toalet mogu povećati rizik od nastanka infekcija-
Pored toga, neki oblici prostatitisa mogu se javiti usled seksualno prenosivih bolesti, kao što su hlamidija, mikoplazma ili ureaplazma ili drugih infekcija.
Lečenje
Bakterijski prostatitis je najčešći oblik upale prostate, i zahteva lečenje antibioticima, kao što su fluorohinoloni, trimetoprim-sulfametoksazol ili kombinacija više vrsta antibiotika.
Upala prostate može biti uporna i dugotrajna, te lečenje može trajati više nedelja, budući da antibiotici teško prodiru u tkivo prostate.
Hronični nebakterijski prostatitis je najčešća vrsta prostatitisa, a uzrok mogu imati različiti intracelularni mikroorganizami, kao što su hlamidija, mikoplazma ili ureaplazma.
Nebakterijski prostatitis obično ostaje neotkrivenog uzroka, a terapija se svodi na smanjenje simptoma.
Ovo stanje pogađa oko 2-6% muškaraca, a terapija može uključivati lekove za opuštanje mišića dna karlice, analgetike, toplotne terapije i promenu načina ishrane.
Kod benigne hiperplazije prostate često se koriste lekovi iz grupe alfa-blokatora, kao što je tamsulozin, ili inhibitori 5-alfa-reduktaze, kao što je finasterid.
U slučajevima značajno uvećane prostate i ozbiljnih simptoma, moguće su i hirurške intervencije.
Poremećaji šećera u krvi
Jedan od tipičnih simptoma dijabetesa, naročito ako je glikemija visoka i nedovoljno kontrolisana, jeste učestalo mokrenje, a ovo takođe može biti i jedan od simptoma insulinske rezistencije.
Organizam čoveka višak glukoze iz krvi izlučuje kroz urin, što sa sobom dovodi do povećanog osećaja žeđi, i česte potrebe za mokrenjem.
Peckanje i bol nisu glavni simptomi, ali se u nekim slučajevima mogu javiti, budući da povećana količina glukoze u urinu može uticati na pH i prirodnu floru mokraćnih puteva, što pacijenta čini podložnijim blažim infekcijama i iritacijama koje mogu izazvati osećaj peckanja.
Simptomi dijabetesa podrazumevaju:
- Povećanu žeđ i glad
- Učestalo mokrenje, naročito noću
- Gubitak telesne mase kod nekih tipova dijabetesa
- Umor i malaksalost usled nestabilnog nivoa šećera u krvi
Genetska predispozicija igra važnu ulogu u riziku od razvoja dijabetesa. Pored toga, gojaznost i fizička neaktivnost su prepoznati kao najveći faktori rizika od insulinske rezistencije i dijabetesa tipa 2.
Oba stanja češće pogađaju osobe starije životne dobi, ali mogu se javiti kod osoba svih uzrasta.
Lečenje
Upravljanje dijabetesom uključuje kontrolu glikemije, što uključuje promene u ishrani, povećanje fizičke aktivnosti, upotrebu antidijabetika ili insulina.
Lekovi koji se mogu koristiti za održavanje nivoa šećera u krvi u prihvatljivim granicama, između ostalih su metmorfin, SGLT2 inhibitori i Ozempic.
Pored toga, redovne kontrole endokrinologa i praćenje parametara kao što su HbA1c, odnosno takozvani tromesečni šećer, i vrednosti glukoze u krvi na prazan stomak ili posle obroka, ključno je za prilagođavanje terapije.
Održavanje stabilnog nivoa šećera pomaže i u smanjenju rizika od infekcija mokraćnih puteva.
Hiperaktivna bešika
Prekomerno aktivna bešika odnosi se na stanje u kojem dolazi do nevoljnih, preteranih kontrakcija mišića detruzora, što vodi do učestale potrebe za mokrenjem, preko 8 puta dnevno, ali i noću.
Hiperaktivna bešika ne izaziva nužno peckanje u klasičnom smislu kao kod infekcije, može postojati osećaj iritacije sluzokože od prevelikog broja kontrakcija i čestih mokrenja.
Ključni simptomi hiperaktivne bešike:
- Nagli osećaj hitnosti, praćen osećajem da se urin ne može zadržati
- Učestalo mokrenje u malim količinama
- Izostanak drugih znakova infekcije, poput povišene temperature, i uredni nalazi analize urina, iako pacijent oseća konstantnu potrebu za mokrenjem
Starija dob, neurološki problemi poput multipla skleroze ili povreda kičmene moždine, poremećaji mišića dna karlice i ginekološke operacije kod žena povećavaju šansu za razvoj hiperaktivne bešike.
Lečenje
Terapija prekomerno aktivne bešike prvenstveno podrazumeva promenu životnog stila, kao što je smanjenje unosa kofeina, gaziranih i kiselih napitaka, Kegelove vežbe dno karlice.
U slučajevima kada to nije dovoljno, pacijentima su dostupni različiti lekovi. Od koristi mogu biti antimuskarinici, kao što su solifenacin i tolterodin, ili beta-3 agonisti poput mirabegrona, koji smanjuju kontrakcije bešike.
Usporavanjem nenamernih kontrakcija smanjuje se broj naglih i učestalih nagona za mokrenje.
U teškim slučajevima mogu se koristiti i neuromodulacione procedure ili botoks injekcije u mišić bešike.
Kamen u bubregu ili mokraćnim putevima
Kamen u bubregu ili mokraćovodu dovodi do mehaničke iritacije sluzokože, što može izazvati pojačanu učestalost mokrenja i osećaj peckanja, naročito ako se kamen pomera i prolazi kroz ureter ka bešici.
Karakterističan je intenzivan bol u slabinama, koji se širi ka donjem abdomenu ili preponi.
Najčešći simptomi kamena u bubregu ili mokraćnim putevima su:
- Intenzivan, prolazni bol u talasima
- Moguća pojava krvi u urinu
- Učestalo mokrenje, naročito ako se kamen spusti ka bešici i grebe zid
- Mučnina i povraćanje usled jakog bola
Nedovoljan unos teškosti, kao i ishrana sa visokim udelom proteina, soli ili oksalata, može povećati rizik od razvoja kamena u bubregu.
Pored toga, genetska predispozicija i stanja koja uzrokuju povećano izlučivanje kalcijuma ili drugih minerala mogu biti značajan faktor rizika.
Lečenje
Lečenje kamena u bubregu zavisi od njegove veličine, lokacije i sastava.
Kamen u bubregu ili mokraćnim kanalima manje veličine, često se izbacuju spontano uz obilnu hidraciju i upotrebu analgetike, dok veći konkremetni mogu zahtevati razbijanje udarnim talasima ili endoskopske procedure za njihovo uklanjanje.
U slučaju infekcije, standardni deo terapije predstavljaju i antibiotici.
Sprečavanje nastanka novih konkremenata podrazumeva adekvatnu hidriranost, promenu ishrane i lečenje metaboličkih poremećaja ukoliko su prisutni.
Korišćenje određenih lekova i sredstava za higijenu
Upotreba nekih vrsta lekova, poput diuretika, pojačavaju produkciju urina i time dovode do učestalijeg mokrenja.
Diuretici pomažu u izlučivanju viška vode i natrijuma, što je veoma korisno u terapiji hipertenzije, ali učestala potreba za odlaskom u toalet može biti neprijatna za neke ljude.
Upotreba diuretika obično ne uključuje peckanje i druge tegobe, ali se ponekad kao posledica učestalosti može doći do blage iritacije.
Takođe, neke kozmetičke linije za intimnu negu, sapuni s jakim mirisom i slično mogu poremetiti pH intimne regije, izazivajući blagu inflamaciju uretre ili okolnih tkiva.
Lečenje
Ako su simptomima doprinele hemikalije ili agresivna kozmetika, jednostavan prestanak korišćenja i zamena blažim sredstvima za intimnu higijenu, neutralne pH vrednosti, obično su dovoljni.
U slučaju čestog mokrenja usled upotrebe diuretika koji je neophodan za lečenje visokog pritiska ili srčane insuficijencije, lekar može prilagoditi dozu ili vreme uzimanja kako bi pacijent imao bolji raspored mokrenja tokom dana i manje noću.
Ukoliko su tegobe veoma izražene, zamena lek drugom vrstom leka za pritisak, poput ACE ihbibitora na bazi ramiprila, kao što su Tritace, Prilinda i Ampril, ili na bazi kaptoprila, kao što su Katopil i Zorkaptip, može rešiti problem.
Dijagnostika
Utvrđivanje uzroka učestalog mokrenja, peckanja i drugih simptoma mokraćnog sistema počinje razgovorom s lekarom i kliničkim pregledom.
Na osnovu simptoma i faktora rizika, mogu biti potrebne dodatne dijagnostičke procedure:
- Rutinski pregled urina: Analiza boje, pH vrednosti, prisustva leukocita, nitrita, proteina i glukoze. Povišeni nitriti i leukociti u urinu ukazuju na bakterijsku infekciju, dok proteini u urinu mogu signalizirati na probleme sa bubrezima.
- Urinokultura: Urino kultura smatra se zlatnim standardom za potvrdu bakterijske infekcije. Ova analiza identifikuje prisutne bakterije i njihovu osetljivost na antibiotike, omogućavajući precizno ciljanje terapije.
- Analize krvi: Kod jačih simptoma ili sumnje na komplikacije, analize poput kompletne krvne slike, CRP-a, uree, kreatinina i elektrolita pomažu u proceni jačine infekcije i mogućeg oštećenja bubrega.
- Ultrazvuk i radiološki pregledi: Ultrazvuk bubrega i bešike otkriva kamenje, proširenja mokraćnih puteva i druge anatomske abnormalnosti. U složenijim slučajevima mogu biti potrebne i rendgen, CT skener ili magnetna rezonanca.
- Testovi na seksualno prenosive infekcije: Kod sumnje na polne bolesti, uzimaju se brisevi cerviksa kod žena ili uretre kod muškaraca, kao i uzorci krvi kojima se može postaviti dijagnoza hlamidije, gonoreje, herpesa i drugih infekcija.
- Urodinamsko ispitivanje: Urodinamskim ispitivanjem procenjuje se funkcija bešike kod problema s kontrolom mokrenja, prekomerno aktivne bešike ili neuroloških stanja, mereći pritisak i protok urina tokom mokrenja.
- Cistoskopija: Ovim endoskopskim pregledom obavlja se vizuelni pregled unutrašnjosti bešike i uretre pomoću tankog optičkog instrumenta, koristan za otkrivanje lezija, tumora, suženja ili hroničnih infekcija.
Zaključak
Učestalo mokrenje i peckanje pri mokrenju mogu biti znakovi različitih stanja, od prolaznih iritacija do ozbiljnih infekcija ili hroničnih bolesti.
Iako su urinarne infekcije najčešći uzrok, simptomi mogu ukazivati i na probleme sa bubrezima, polno prenosive bolesti, dijabetes, hiperaktivnu bešiku ili kamen u mokraćnim putevima.
Pravilna dijagnostika je ključna za adekvatno lečenje i sprečavanje komplikacija, a može uključivati analize urina i krvi, urinokulturu, krvni testovi i ultrazvučni pregled.
Lečenje zavisi od uzroka, pa tako bakterijske infekcije zahtevaju upotrebu antibiotika, dok se drugi poremećaji tretiraju prilagođenim pristupom koji može uključivati promene u načinu života, lekove ili medicinske procedure.
