Pesak i kamen u bubregu predstavljaju jedan od najčešćih uroloških problema koji nastaje usled nakupljanja mineralnih kristala u mokraći.
U početku, ove naslage mogu biti sitne i prolaziti neprimetno, ali vremenom se mogu uvećati i formirati bubrežne kamence, što dovodi do bolova, problema pri mokrenju i drugih neprijatnih simptoma.
Bubrezi su vitalni organi zaduženi za filtraciju krvi, regulaciju tečnosti i izlučivanje otpadnih materija putem urina.
Kada dođe do poremećaja ravnoteže između minerala i tečnosti, stvaraju se uslovi za taloženje kristala koji se međusobno spajaju i vremenom formiraju pesak ili kamenčiće.
U zavisnosti od veličine i položaja kamena, lečenje može uključivati povećan unos tečnosti, lekove za ublažavanje tegoba, razbijanje kamena ultrazvukom ili hirurško uklanjanje.
U ovom članku objasnićemo šta su pesak i kamen u bubregu, kako nastaju, koji su simptomi i faktori rizika, kako se dijagnostikuju i leče, i koje mere prevencije mogu pomoći u njihovom sprečavanju.
Pesak u bubregu
Pesak u bubregu predstavlja početnu fazu stvaranja kamena u bubregu i podrazumeva nakupljanje sitnih kristala minerala u mokraćnim putevima, prečnika svega nekoliko milimetara ili manje.
Ovi kristali se sastoje od materija prisutnih u urinu, poput kalcijuma, oksalata, fosfata i mokraćne kiseline, koje se u određenim uslovima talože i spajaju u čvrste čestice.
Iako pesak u bubregu često ne izaziva izražene simptome, kod nekih osoba može izazvati osećaj nelagodnosti, peckanje pri mokrenju ili blaže bolove u leđima i donjem stomaku.
Ukoliko se kristali ne eliminišu spontano putem urina, mogu se dalje uvećavati i prelaziti u formu kamena, o čemu će biti reči u nastavku članka.
Rano prepoznavanje i povećan unos tečnosti mogu pomoći da se pesak izbaci iz organizma, čime se sprečava formiranje većih kamenčića i komplikacija.
Simptomi peska u bubregu
U mnogim slučajevima, pesak u bubregu ne izaziva nikakve simptome i otkriva se slučajno, prilikom analize urina ili ultrazvučnog pregleda.
Međutim, kod nekih ljudi mogu se javiti blagi, ali prepoznatljivi znaci koji ukazuju na prisustvo kristala u mokraćnim putevima.
Najčešći simptomi uključuju:
- Blagu nelagodnost ili tup bol u donjem delu leđa, obično sa jedne strane, u predelu bubrega
- Peckanje pri mokrenju usled iritacije mokraćnih kanala kristalima
- Učestalo mokrenje, naročito u manjim količinama
- Mutan urin, ponekad sa vidljivim talogom
- Blag bol u donjem delu stomaka
Simptomi peska su uglavnom blaži u odnosu na one koje izazivaju veći bubrežni kamenci.
Ipak, ukoliko se tegobe pojačavaju ili se javi oštar bol, krv u mokraći ili povišena temperatura, potrebno je obratiti se lekaru radi dodatne dijagnostike.
Kamen u bubregu
Nefrolitijaza je stanje kod kog dolazi kada dođe do fomiranja kamena u bubregu ili bubrežnog kamenca, kako se nekad naziva.
Kamen u bubregu je čvrsta tvorevina koja nastaje daljim rastom i kristalizacijom sitnih čestica mineralnog porekla, odnosno peska u bubregu.
Svaki kamen potiče od sitnog peska koji se nije izlučio iz tela, već je vremenom narastao i očvrsnuo.
Kamen u bubregu može imati različit hemijski sastav, najčešći su kalcijumski, koji se sastoje od kalcijum-oksalata, a ređe od kalcijum-fosfata.
Osim njih, postoje i:
- Struvitni, nastaju usled infekcija urinarnog trakta
- Uratni, nastaju od mokraćne kiseline
- Cistinski, retki, povezani sa naslednim poremećajima metabolizma
Kamen u bubregu može biti različite veličine, od nekoliko milimetara do nekoliko centimetara, i često izazivaju intenzivan bol, naročito kada se kreću iz bubrega ka mokraćnim kanalima.
Lečenje zavisi od veličine, sastava i položaja kamena, a uključuje sve od povećanog unosa tečnosti i lekova za bolove, do postupaka poput litotripsije, odnosno razbijanja kamena ultrazvukom, ili hirurškog uklanjanja.
Simptomi kamena u bubregu
Za razliku od peska, kamen u bubregu češće izaziva izražene i veoma bolne simptome, naročito kada se pokrene iz bubrega ka mokraćovodu.
Intenzitet i vrsta tegoba zavise od veličine kamena, njegove pozicije i brzine kretanja kroz mokraćne puteve.
Najčešći simptomi uključuju:
- Iznenadan, jak bol u bubregu, slabinama ili donjem delu leđa, koji može zračiti ka donjem stomaku, preponama ili genitalijama
- Bol tokom mokrenja
- Učestalo, urgentno mokrenje
- Krv u mokraći, što dovodi do toga da urin bude crvenkast ili braonkast
- Mutan ili taman urin neprijatnog mirisa
- Povišena telesna temperatura i drhtavica, ukoliko je prisutna infekcija
- Mučnina i povraćanje, simptomi koji često prate jake bolove
Napadi bola koji izaziva kamen u bubragu nazivaju se renalne kolike i spadaju u najintenzivnije vrste bola u medicini.
U takvim situacijama, neophodna je što brža dijagnostika i odgovarajuće lečenje.
Kako nastaju pesak i kamen u bubregu?
Formiranje peska i kamena u bubregu počinje kada mokraća postane prezasićena određenim materijama.
Kada je koncentracija minerala i soli u urinu previsoka, oni mogu početi da kristalizuju.
Na primer, pri nedovoljnom unosu tečnosti urin postaje gušći i koncentrovan, što pogoduje taloženju kristala kalcijuma, oksalata ili mokraćne kiseline.
Takođe, pH vrednost mokraće ima ulogu, budući da kisela sredina podstiče nastanak uratnih kamenaca nastalih od soli mokraćne kiseline, dok bazna sredina može doprineti formiranju fosfatnih.
Sitni kristali u početku slobodno plutaju u urinu i ukoliko se izluče mokrenjem na vreme, neće doći do problema.
Međutim, ukoliko se zadržavaju u bubregu ili mokraćnim kanalima, počinju da se skupljaju jedni uz druge i formiraju agregate, isprva pesak, a zatim sve veće kamenčiće.
Odsustvo prirodnih supstanci koje sprečavaju kristalizaciju, poput citrata u mokraći, dodatno olakšava ovo nakupljanje.
Proces formiranja kamenca može trajati nedeljama, mesecima a u nekim slučajevima i godinama, dok se ne stvori dovoljno velika tvorevina da izazove simptome.
Faktori rizika
Određene navike i stanja povećavaju verovatnoću pojave peska i kamena u bubregu.
Prepoznati faktori rizika uključuju:
- Nedovoljan unos tečnosti: Hronična dehidracija dovodi do koncentrisanog urina, što olakšava formiranje kristala. Osobe koje piju znatno manje od oko 2 litra vode dnevno imaju veći rizik od stvaranja kamena u bubregu.
- Nezdrava ishrana: Ishrana bogata solju i proteinima životinjskog porekla, naročito crvenim mesom, može opteretiti bubrege. Takođe, prekomeran unos namirnica sa visokim sadržajem oksalata, poput spanaća i čokolade, doprinosi nastanku kalcijum-oksalatnih kamenaca, posebno ako je unos kalcijuma istovremeno nizak.
- Genetska predispozicija: Sklonost ka razvoju kamena u bubregu može biti nasledna. Ukoliko su bliski članovi porodice imali ovaj problem, veća je verovatnoća da će se javiti sličan problem tokom života.
- Određena medicinska stanja: Bolesti poput hiperparatireoidizma, stanja kod kog se javlja povišen paratireoidni hormon koji povećava kalcijum u krvi i urinu, gihta, odnosno visokog nivoa mokraćne kiseline ili čestih urinarnih infekcija, značajno povećavaju rizik od kamenca.
- Lekovi i suplementi: Dugotrajna upotreba određenih lekova ili dodataka ishrani može uticati na nastanak kamenaca. Na primer, visoke doze vitamina C, prekomerno uzimanje dodataka kalcijuma, neki diuretici ili antacidi bogati kalcijumom mogu povećati rizik.
Dijagnostika
U slučaju iznenadnog, jakog bola u slabinama koji se širi ka donjem delu stomaka ili preponama, uz moguću pojavu krvi u urinu, sumnja obično pada na prisustvu kamena u bubregu.
Dijagnoza se potvrđuje kombinacijom laboratorijskih analiza i dijagnostičkog snimanja.
Analiza urina može ukazati na prisustvo hemoglobina, leukocita, epitelnih ćelija, kristala i eventualno proteina.
Ovi nalazi pomažu u razlikovanju kamena u bubregu od infekcije, dok urinokultura služi za isključivanje ili potvrdu bakterijske infekcije mokraćnih puteva, koja se ponekad javlja kao posledica zastoja urina zbog kamena.
Analizama krvi se proveravaju vrednosti uree, kreatinina i elektrolita kako bi se procenila funkcija bubrega, dok provera nivoa kalcijuma i mokraćne kiseline može ukazati na metaboličke poremećaje koji doprinose formiranju kamena.
Od dijagnostičkih procedura najčešće se koristi ultrazvuk bubrega i mokraćnih puteva, koji omogućava brz i neinvazivan uvid u postojanje kamena i eventualno proširenje bubrežne karlice ili uretera.
Za preciznije određivanje veličine i položaja kamena može se koristi CT skeniranje bez kontrasta, kojim se detektuje prisustvo čak i vrlo malih kamena.
Rendgenski snimak može otkriti kamen koji sadrži kalcijum, dok se uratni kamenci na ovom snimku obično ne vide.
Ukoliko pacijent izbaci kamen spontano ili tokom terapijske intervencije, trebalo bi ga sačuvati, kako bi se sprovela analiza sastava kamena u laboratoriji.
Utvrđivanje da li je kamen kalcijumski, uratni, struvitni ili cistinski omogućava precizniju terapiju i bolju prevenciju ponovnog nastanka.
Lečenje
Lečenje peska i kamenaca u bubregu zavisi od veličine, lokacije i tipa kamena, kao i od težine simptoma.
Često se manje kamenje, do oko 5 mm, može spontano izmokriti uz pojačanu hidrataciju i simptomatsku terapiju.
Veći kamenčići, naročito oni koji izazivaju jak bol, infekciju ili blokadu protoka urina, zahtevaju ozbiljnije lečenje.
Dostupne opcije uključuju konzervativne mera i lekove, minimalno invazivne procedure razbijanja kamena, ali i klasične hirurške zahvate u retkim, veoma ozbiljnim slučajevima.
Konzervativno lečenje
Konzervativno lečenje najčešće se primenjuje u slučajevima kada je u pitanju mali kamen ili pesak u bubregu, odnosno kada postoji realna šansa da se formacije izbace prirodnim putem, bez potrebe za invazivnom intervencijom.
Osnovni cilj ovakvog pristupa je olakšavanje simptoma i podsticanje spontanog prolaska kamena kroz mokraćne puteve.
Povećan unos tečnosti je prvi i najvažniji korak.
Preporučuje se unos najmanje dve do tri litre vode dnevno, ukoliko ne postoji kontraindikacija, kako bi se mokraća razredila, a kamen lakše eliminisao.
Uz tečnost, ključnu ulogu imaju i lekovi protiv bolova i spazmolitici, koji ublažavaju simptome bubrežne kolike.
Analgetici poput ibuprofena ili diklofenaka smanjuju bol i upalu, dok spazmolitici kao što je butilskopolamin pomažu opuštanju mokraćovoda i smanjenju grčeva, olakšavajući time prolazak kamena.
Kod određenih pacijenata uvodi se i terapija alfa-blokatorima, kao što je tamsulozin.
Ovi lekovi deluju na glatku muskulaturu uretera i olakšavaju prolaz kamena, naročito onih koji su zaglavljeni u donjim delovima mokraćovoda.
Ova metoda, poznata kao medikamentozna ekspulzija, može smanjiti trajanje simptoma i povećati šansu za spontano izbacivanje kamenca srednje veličine.
U slučajevima kada se sumnja da je kamen sastavljen od mokraćne kiseline, koriste se preparati koji dovode do alkalizacije urina.
Preparati koji sadrže kalijum-citrat ili soda bikarbona podižu pH vrednost mokraće i time stvaraju uslove za delimično ili potpuno rastvaranje kamena ovog tipa.
Citrati takođe vezuju kalcijum u urinu, što može sprečiti dalje formiranje kalcijum-oksalatnih naslaga.
U slučajevima kada je prisutna i infekcija urinarnog trakta, što nije neuobičajeno kada kamen blokira oticanje urina, terapiji se dodaju i antibiotici.
Pravovremeno lečenje infekcije smanjuje rizik od komplikacija poput pijelonefritisa ili sepse, koje mogu značajno ugroziti zdravlje.
Ovakav konzervativni pristup daje najbolje rezultate kod peska i manjeg kamena, dok veće formacije, posebno one koje izazivaju komplikacije, često zahtevaju dodatne intervencije.
Minimalno invazivne procedure
Kada je kamen prevelik da bi se spontano izbacio, izaziva jake i učestale bolove, ili se nalazi na nezgodnom mestu, pristupa se minimalno invazivnim metodama koje omogućavaju njegovo uklanjanje bez potrebe za klasičnom hirurškom operacijom.
Jedna od najčešće korišćenih metoda je ekstrakorporalna litotripsija, procedura koja se zasniva na upotrebi udarnih talasa koji se sa spoljne strane tela usmeravaju direktno ka kamenu u bubregu.
Dok je pacijent u ležećem položaju, posebnim aparatom se talasi precizno usmeravaju na ciljanu oblast.
Talasi razbijaju kamenac na sitne fragmente, slične pesku, koji se zatim izbacuju prirodnim putem, putem mokraće.
Ova procedura se izvodi ambulantno, bez potrebe za rezom, često bez anestezije ili samo uz blagu sedaciju.
Nakon procedure može doći do blage nelagodnosti, prisustva krvi u urinu i privremenog pojačanja simptoma, ali oporavak je u najvećem broju slučajeva brz.
Druga metoda je ureteroskopija, koja podrazumeva endoskopski zahvat pri kojem se kroz mokraćnu cev i bešiku uvodi tanak, fleksibilan instrument, ureteroskop.
Ureteroskop omogućava lekaru da direktno vidi kamen koji se nalazi u ureteru ili bubregu, i da ga ukloni mehanički ili razbije uz pomoć lasera, koji se potom pažljivo izvlače pomoću posebnog instrumenta u obliku korpice.
Ova procedura se obavlja u anesteziji, ali ne zahteva spoljašnje rezove i omogućava precizno uklanjanje kamena čak i u komplikovanijim slučajevima.
Minimalno invazivne procedure predstavljaju zlatni standard u savremenom pristupu lečenju kamena u bubregu kada konzervativno lečenje nije dovoljno, budući da su izuzetno efikasne, a oporavak je brz.
Hirurški pristupi
U retkim, ali ozbiljnijim slučajevima kada kamen postane prevelik, ima nepravilan oblik ili izaziva komplikacije kao što su opstrukcija mokraćnih puteva i oštećenje bubrega, primenjuju se hirurške metode uklanjanja.
Najčešće korišćeni hirurški pristup je perkutana nefrolitotomija.
Ova metoda podrazumeva uvođenje tankog instrumenta kroz mali rez na leđima, direktno u bubreg.
Kamen se zatim razbija ultrazvučnim ili laserskim sondama, a fragmenti se pažljivo uklanjaju.
Ova procedura se izvodi u opštoj anesteziji i omogućava efikasno uklanjanje velikih kamenaca u jednoj proceduri, uz kraći oporavak nego kod otvorene operacije.
Ipak, kao i svaki invazivni postupak, i nefrolitotomija nosi određene rizike, uključujući mogućnost krvarenja i infekcije, te zahteva bolnički nadzor.
Otvorena hirurška intervencija danas se primenjuje izuzetno retko, kada druge invazivne metode nisu moguće ili su bile neuspešne.
Ova metoda uključuje pravljenje većeg reza na slabinskom delu tela i direktno uklanjanje kamena iz bubrega ili uretera.
Oporavak nakon otvorene operacije je duži i naporniji, te se koristi isključivo kao poslednje rešenje.
Prirodni lekovi za pesak i kamen u bubregu
Prirodni pristupi se najčešće koriste kao dopuna standardnom lečenju, posebno kod peska u bubregu i manjih kamenčića.
Iako ne mogu zameniti medicinsku terapiju kod većih i komplikovanijih kamenaca, određeni biljni preparati i kućni lekovi mogu pomoći u ubrzavanju izbacivanja kristala, smanjenju simptoma i prevenciji ponovnog stvaranja naslaga.
Najčešće se koriste biljni čajevi sa blagim diuretičkim dejstvom.
Uvin čaj tradicionalno se upotrebljava zbog svojih antibakterijskih svojstava i sposobnosti da pojača mokrenje.
Slično deluju i čajevi od peršuna i breze, koji pomažu u ispiranju mokraćnih kanala i mogu olakšati izbacivanje sitnih čestica.
Jedan od poznatih narodnih recepata je i kombinacija limunovog soka sa maslinovim uljem, koja se često pije ujutru na prazan stomak.
Pretpostavlja se da limunska kiselina povećava količinu citrata u mokraći i tako smanjuje kristalizaciju, dok maslinovo ulje olakšava prolazak kamenčića.
Naučni dokazi za ovu metodu su ograničeni, ali mnogi je i dalje koriste.
Sok od nara ponekad se preporučuje za svakodnevnu hidrataciju i kao antioksidantna podrška funkciji bubrega.
Iako konkretan uticaj soka od nara na sprečavanje stvaranja kamenaca nije dovoljno istražen, unos tečnosti i antioksidanasa generalno može imati povoljan efekat na urinarni sistem.
Važno je naglasiti da prirodni lekovi ne mogu zameniti stručnu dijagnozu i terapiju, naročito kod osoba koje već imaju izražene simptome ili sumnju na prisustvo značajnijih bubrežnih kamenaca.
Moguće komplikacije
Posledice nelečenog kamena u bubregu mogu biti ozbiljne i dugotrajne.
Jedna od najčešćih komplikacija je opstrukcija, odnosno zapušenje mokraćnih kanala.
Kada se kamen zaglavi, najčešće u ureteru, protok urina biva otežan ili potpuno zaustavljen, usled čega dolazi do nakupljanja mokraće iznad mesta blokade, što stvara pritisak na bubreg i može izazvati njegovo proširenje, poznato kao hidronefroza.
Kada ovakvo stanje potraje, može doći do postepenog, ali nepovratnog oštećenja bubrežnog tkiva.
Zastoj mokraće takođe stvara idealne uslove za razvoj bakterija, zbog čega su česte infekcije mokraćnog sistema još jedna ozbiljna komplikacija.
Infekcija se može zadržati u bešici ili se proširiti do bubrega, izazivajući pijelonefritis, upalu koja često prati povišena temperatura, bol u slabinama i opšta slabost.
U najtežim slučajevima, bakterije mogu prodrti u krvotok i izazvati sepsu, stanje koje se brzo razvija i opasno je po život.
Dugotrajna izloženost bubrega pritisku, upalama i toksinima može dovesti do njegovog progresivnog oštećenja.
Ako se proces ne zaustavi na vreme, postoji rizik od hronične bubrežne insuficijencije, a u najtežim slučajevima dolazi i do potpunog gubitka funkcije bubrega.
Prevencija
Smanjenje rizika od nastanka peska i kamena u bubregu moguće je uz usvajanje zdravijih navika koje utiču na sastav urina i funkciju bubrega.
Preporuke uključuju:
- Dovoljan unos tečnosti: Optimalna hidratacija tokom dana pomaže da urin ostane razblažen, čime se smanjuje šansa za kristalizaciju. Preporučuje se unos od najmanje 2 do 2.5 litra vode dnevno, uz povećanje količine tokom toplih dana ili pojačanog znojenja. Svetložuta boja urina obično ukazuje na adekvatnu hidrataciju.
- Uravnoteženu ishrana: Ishrana bogata voćem i povrćem, posebno citrusima, može pomoći u sprečavanju formiranja kamena. Istovremeno je važno ograničiti unos kuhinjske soli i proteina životinjskog porekla, naročito crvenog i prerađenog mesa, budući prekomerna količina može povećati izlučivanje kalcijuma i mokraćne kiseline u urin.
- Održavanje zdrave težine: Stabilna telesna masa i redovno vežbanje pozitivno utiču na metaboličku ravnotežu i smanjuju rizik od stanja kao što su dijabetes i metabolički sindrom, koji mogu doprineti nastanku kamena. Pored toga, gojaznost se smatra jednim od faktora rizika za razvoj kamena u bubregu.
- Brzo lečenje infekcija: Nelečene ili često ponavljane urinarne infekcije mogu dovesti do stvaranja struvitnih kamenaca.
- Redovne kontrole: Osobe sa istorijom razvoja kamena u bubregu su pod povećanim rizikom od ponovne pojave. Povremene kontrole, koje uključuju analizu urina i ultrazvuk bubrega, omogućavaju rano otkrivanje peska ili malih kamenaca, čime se sprečava njihovo daljnje uvećanje i komplikacije.
Zaključak
Pesak i kamen u bubregu nastaju kada se u mokraći stvore uslovi za taloženje i kristalizaciju minerala, što može dovesti do neprijatnih i ponekad veoma bolnih simptoma.
U ranoj fazi, pesak se često eliminiše bez komplikacija, ali ukoliko se ne prepozna i ne tretira na vreme, može prerasti u kamen koji zahteva ozbiljniji medicinski pristup.
Dijagnostika obuhvata laboratorijske analize i radiološke preglede, čime se omogućava utvrđivanje postojanja i vrste kamena, dok pristup lečenju zavisi od veličine, sastava i položaja kamena.
Lečenje kamena u bubregu može uključivati povećan unosa tečnosti, upotrebu lekova, minimalno invazivne procedure poput litotripsije i ureteroskopije, ali i hirurške zahvate u težim slučajevima.
Pravovremena dijagnoza, adekvatno lečenje i usvajanje preventivnih navika, kao što su redovna hidratacija, prilagođena ishrana i kontrola hroničnih stanja, izuzetno su važni za sprečavanje stvaranja kamena i očuvanje zdravlja bubrega.
