Alopurinol je lek koji smanjuje proizvodnju mokraćne kiseline u organizmu i koristi se za dugotrajno lečenje stanja povezanih sa povećanim nivoima mokraćne kiseline.
Ovaj lek se primenjuje pre svega sa ciljem prevencije napada gihta, smanjenja rizika od nastanka kamena u bubregu povezanih sa povišenom mokraćnom kiselinom i kontrola hiperurikemije koja se javlja kod određenih malignih i enzimskih bolesti.
Alopurinol je dostupan u obliku tableta od 100 i 200 mg, koji proizvode različiti proizvođači, no budući da se radi o identičnoj aktivnoj supstanci u ovim lekovima, oni se mogu koristiti na istovetan način, uz poštovanje propisane doze.
U ovom članku objasnićemo šta je alopurinol i kako deluje, kada i kako se koristi, kao i koji su rizici, mere opreza i moguće nuspojave povezane sa upotrebom ovog leka.
Šta je alopurinol i kako deluje?
Alopurinol je lek koji deluje tako što inhibira enzim ksantin-oksidazu, ključni enzim u procesu razgradnje purina, supstanci koje su prisutne u hrani i ćelijskim komponentama.
Ksantin-oksidaza normalno katalizuje poslednje korake u sintezi mokraćne kiseline, pretvarajući hipoksantin u ksantin, a zatim ksantin u mokraćnu kiselinu.
Blokadom ovog enzima alopurinol smanjuje proizvodnju mokraćne kiseline u krvi i urinu.
Niži nivo mokraćne kiseline značajno smanjuje rizik od stvaranja kristala u zglobovima i mokraćnim putevima, što dovodi do ređe pojave napada gihta i smanjenja rizika od razvoja kamena u bubregu.
Osim što pomaže u prevenciji akutnih simptoma, dugotrajna upotreba alopurinola omogućava kontrolu hronične hiperurikemije, održava njene stabilne vrednosti u krvi i smanjuje rizik od oštećenja zglobova i bubrega.
Ovaj lek se često koristi kod pacijenata sa ponavljajućim napadima gihta, prisustvom kamena u bubregu ili hroničnom hiperurikemijom koja može ugroziti funkciju bubrega, i predstavlja prvi izbor za dugoročno lečenje i prevenciju komplikacija povezanih sa povišenom mokraćnom kiselinom.
Čemu je namenjen i za šta se koristi?
Alopurinol se koristi za smanjenje prekomerne proizvodnje mokraćne kiseline i kontrolu njenih nivoa u organizmu, što pomaže u prevenciji komplikacija koje nastaju zbog nakupljanja mokraćne kiseline.
Glavne indikacije uključuju:
- Giht i hronična hiperurikemija: Alopurinol se najčešće pominje kao lek za giht, budući da održava niži nivo mokraćne kiseline u krvi, čime se smanjuje učestalost i jačina napada gihta, ali i sprečava taloženje kristala u zglobovima i čuvaju njihove funkcije.
- Prevencija kamena u bubregu: Kod osoba sa sklonošću ka taloženju mokraćne kiseline ovaj lek smanjuje rizik od formiranja kamena u bubrezima, što pomaže u očuvanju funkcije bubrega i smanjenju bola i komplikacija.
- Hiperurikemija povezana sa malignim oboljenjima ili terapijom: Alopurinol može biti važan u smanjenju povišenog nivoa mokraćne kiseline koji se javlja kod nekih malignih bolesti ili nakon citotoksične terapije, kada dolazi do ubrzane razlaganje ćelija i oslobađanja purina. U ovim slučajevima često se preporučuje i pojačan unos tečnosti radi boljeg izlučivanja mokraćne kiseline.
- Neki nasledni enzimatski poremećaji: Ovaj lek koristi se i za lečenje retkih genetskih stanja, kao što je Lesch-Nyhan sindrom, kod kojih telo proizvodi prekomerne količine mokraćne kiseline, čime se smanjuje rizik od oštećenja zglobova i bubrega.
Način primene
Alopurinol se uzima posle obroka kako bi se smanjila mogućnost nelagodnosti u stomaku, uz čašu vode.
Doziranje zavisi od uzroka povišene mokraćne kiseline, jačine simptoma i opšteg zdravstvenog stanja.
Lekari obično počinju sa manjom dozom i zatim je postepeno povećavaju do količine koja drži nivo mokraćne kiseline pod kontrolom.
Postepenim uvođenjem leka smanjuje se rizik od nuspojava i omogućava praćenje reakcije organizma, te primene najniže efektivne doze.
Kod odraslih osoba, terapije se obično započinje sa 100 mg dnevno, a ukoliko je potrebno povećati dozu, preporučuje se da se lek podeli u više manjih unosa tokom dana.
Uobičajene dnevne doze za odrasle osobe zavise od toga koliko je mokraćna kiselina povišena, i to:
- Blaži slučajevi: 100 do 200 mg dnevno
- Umereno teški slučajevi: 300 do 600 mg dnevno
- Teški slučajevi: 700 do 900 mg
U slučaju da se primenjuje doza veća od 300 mg dnevno, lek treba uzimati podeljeno u više manjih doza tokom dana, budući da pojedinačna doza ne sme da preće 300 mg.
Doza kod pacijenata sa smanjenom funkcijom jetre ili bubrega može zahtevati primenu nižih doza, ili povećanje vremenskog intervala između uzimanja doza.
Pacijentima sa teškim bolestima bubrega koji idu na dijalizu dva do tri puta nedeljno, lekar može propisati uzimanje leka odmah nakon dijalize, u pojedinačnoj dozi od 300 ili 400 mg. Između dijaliza, pacijenti ne treba da uzimaju lek.
U slučajevima kada je potrebno da se doza leka odredi prema telesnoj masi, uobičajena preporučena dnevna doza je 2 do 10 mg/kg dnevno.
Primena kod dece i adolescenata zahteva posebno pažljiv pristup i praćenje reakcije organizma.
Maksimalna dnevna doza za decu mlađu od 15 godina iznosi 400 mg dnevno, uz preporučenu dozu od 10 do 20 mg/kg telesne mase.
Alopurinol deluje najbolje kada se uzima redovno, pa terapiju ne treba prekidati samoinicijativno, bez konsultacije sa lekarom.
Rizici i moguće neželjene reakcije
Alopurinol, kao i svi drugi lekovi, može izazvati neželjene efekte, koji se ne javljaju kod svih pacijenata, ali je korisno biti svestan rizika kako bi se eventualne nuspojave prepoznale na vreme.
Česta neželjena dejstva, koja pogađaju do 10% pacijenata su osip i povišen TSH u krvi.
Pored toga, kod nekih pacijenata mogu se javiti mučnina i povraćanje i druge digestivne smetnje, kao i glavobolja, pospanost ili problemi sa vidom.
Promenjene vrednosti enzima jetrei upala jetre, mogu se javiti kod predisponiranih osoba.
Druga, veoma retka neželjena dejstva, uključuju groznicu, pojavu krvi u urinu, povećanje holesterola ili uree u krvi, kao i ozbiljniji problemi sa varenjem, poput povraćanja krvi, masne stolice, dijareje ili zatvora.
Opšta slabost, nestabilnost ili utrnulost delova tela, katarakta i oslabljen vid u središnjem delu vidnog polja, kao i depresija, osećaj peckanja u rukama i nogama, ili problemi sa koordinacijom pokreta mogu se javiti kod veoma malog broja pacijenata.
Kardiolovaskularni problemi, kao što su bol u grudima, hipertenzija ili usporen puls, kao i zadržavanje vode i lakše nastajanje modrica takođe se spadaju u grupu veoma retkih neželjenih efekata leka.
Na kraju, veoma retko može doći do dijabetesa, uvećanja grudi, steriliteta ili problema sa potencijom kod muškaraca, kao i gubitka kose.
Alergijske reakcije na alopurinol su takođe moguće.
Klinički najznačajnija reakcija preosetljivosti na ovaj lek, koja pogađa najviše jednog od sto pacijenata je pojava DRESS sindroma.
DRESS sindrom karakteriše pojava osipa po koži, groznica, oticanje limfnih čvorova i porast eozinofila.
Teške kožne reakcije, kao što su Stivens-Džonsonov sindrom, toksična epidermalna nekroliza i
multiformni eritem, koje prate jak kožni osip, formiranje plikova na koži i sluzokožama, perutanje kože, bol, glavobolja i groznica, spadaju u ozbiljnu, ali retke alergijsku reakciju na lek.
Teške alergijske reakcije, koje uključuju otok lica i grla, probleme sa disanjem i gubitak svesti, su veoma retke ali moguće.
U slučaju da se jave simptomi alergijske reakcije ili bilo kakvi neželjeni efekti koji su intenzvni, ne prestaju ili izazivaju zabrinutost, neophodno je potražiti hitnu medicinsku pomoć.
Interakcije sa drugim lekovima
Alopurinol može stupiti u interakciju sa različitim lekovima, što može promeniti dejstvo terapije ili povećati rizik od neželjenih reakcija.
Iz ovog razloga, važno je da se uzimanje drugih lekova proceni pre početka terapije alopurinolom, naročito kada je reč o dugotrajnom lečenju ili kombinaciji više terapija.
U nastavku slede najznačajnije interakcije:
- Imunosupresivi: 6-merkaptopurin, azatioprin i ciklosporin mogu imati pojačano dejstvo kada se kombinuju sa alopurinolom.
- Vidarabin: Lek koji se koristi kod herpesa i ovčijih boginja može imati produženo dejstvo tokom primene alopurinola.
- Drugi lekovi za giht: Probenecid može uticati na izlučivanje mokraćne kiseline i uticati na efekat terapije.
- Aspirin i salicilati: Ovi lekovi mogu uticati na izlučivanje mokraćne kiseline.
- Hlorpropamid: Lek za dijabetes može imati produženo dejstvo kod osoba sa bolestima bubrega.
- Antikoagulansi: Varfarin može imati pojačano dejstvo, što povećava rizik od krvarenja.
- Lekovi za epilepsiju: Fenitoin može imati izmenjeno dejstvo kada se kombinuje sa alopurinolom.
- Teofilin: Lek za respiratorne bolesti može se sporije razgrađivati u prisustvu alopurinola.
- Antibiotici: Ampicilin i amoksicilin mogu češće izazvati kožne reakcije tokom terapije.
- Lekovi za maligna oboljenja: Citostatici mogu imati izraženiji uticaj na krvnu sliku.
- Didanozin: Lek za HIV infekciju može imati povećanu koncentraciju u organizmu.
- ACE inhibitori i diuretici: Lekovi za srce i pritisak mogu povećati rizik od neželjenih reakcija, posebno na koži i bubrezima.
Terapijski efekat alopurinola može biti oslabljen ako se uzima zajedno sa aluminijum-hidroksidom, koji se koristi za ublažavanje gorušice.
Kako bi se smanjio rizik od negativnog uticaja na efikasnost terapije, preporučuje se vremenski razmak od najmanje tri sata između uzimanja antacida kao što su Altacid i Gastal.
Upotreba tokom trudnoće i dojenja
Primena alopurinola u trudnoći i tokom dojenja zahteva posebnu pažnju.
Lekari alopurinol propisuju samo kada je očekivana korist za majku veća od mogućeg rizika za fetus ili novorođenče.
Tokom trudnoće alopurinol se primenjuje retko i samo pod stalnim nadzorom lekara, uz praćenje nivoa mokraćne kiseline i opšteg stanja.
Tokom dojenja alopurinol prelazi u majčino mleko u malim količinama, i generalno se ne preporučuje.
Ukoliko je primena leka neophodna, često je potrebno prekinuti dojenje.
U svakom slučaju, odluka o upotrebi alopurinola u trudnoći i dojenju uvek se donosi individualno, na osnovu procene koristi i potencijalnog rizika.
Važnost pravilne ishrane za dugoročnu kontrolu mokraćne kiseline
Pravilna ishrana ima ključnu ulogu u održavanju stabilnog nivoa mokraćne kiseline i smanjenju rizika od napada gihta i stvaranja kristala.
Kombinacija alopurinola i ishrane za giht, koja pre svega podrazumeva ograničavanje namirnica bogatih purinima, značajno olakšava dugoročno održavanje nivoa mokraćne kiseline u normalnim vrednostima, a samim tim i rizik od napada gihta i drugih komplikacija.
Purini iz hrane se tokom procesa varenja razlažu u mokraćnu kiselinu, i na taj način direktno utiču na njenu koncentraciju u krvi.
Kod predisponiranih osoba, visok unos purina značajno nivo mokraćne kiseline u krvi raste, do nivoa koji može dovesti do bolnih napada gihta, upale zglobova i rizika od stvaranja kamena u bubregu.
Smanjenjem unosa purina, telo proizvodi manje mokraćne kiseline, što olakšava njeno izlučivanje i pomaže u održavanju stabilnih vrednosti u krvi.
Ishrana kod gihta i povišene mokraćne kiseline podrazumeva sledeće:
- Smanjen unos namirnica bogatih purinima: Izbegavanje većih količina crvenog mesa, iznutrica, nekih vrsta ribe i morskih plodova doprinosi stabilnijim vrednostima mokraćne kiseline.
- Ograničenje alkohola: Alkohol, posebno pivo, može povećati proizvodnju mokraćne kiseline i usporiti njeno izlučivanje.
- Umerena konzumacija fruktoze: Napici i hrana sa dodatim šećerima mogu povećati nivo mokraćne kiseline.
- Povećan unos vode: Redovno unošenje tečnosti podstiče izlučivanje mokraćne kiseline putem bubrega.
- Povećan unos namirnica koje podržavaju stabilne vrednosti: Povrće, integralne žitarice, niskomasni mlečni proizvodi i biljni proteini su posebno korisni.
Ovakav način ishrane dodatno podržava efekte alopurinola i olakšava održavanje dugoročne ravnoteže u metabolizmu mokraćne kiseline.
Zaključak
Alopurinol je ključni lek za dugotrajnu kontrolu povišene mokraćne kiseline i prevenciju komplikacija povezanih sa gihtom, kamenom u bubregu i hroničnom hiperurikemijom.
Njegova primena smanjuje proizvodnju mokraćne kiseline i doprinosi stabilnom nivou u krvi i urinu, čime se smanjuje rizik od taloženja kristala u zglobovima i bubrezima.
Kombinacija leka i pravilnog načina ishrane omogućava smanjenje učestalosti napada gihta, očuvanje funkcije zglobova i bubrega, i doprinosi opštem zdravlju organizma.
