Gestacijski dijabetes je tip dijabetesa koji se javlja tokom trudnoće i povezan je sa načinom na koji insulin u krvi reguliše nivo šećera.
Insulin je hormon koji omogućava da glukoza iz krvi uđe u ćelije i obezbedi energiju telu.
Tokom trudnoće dolazi do hormonskih promena koje mogu smanjiti dejstvo insulina, što je normalan proces i važno za razvoj bebe, ali kada ovaj mehanizam ne funkcioniše kako treba, nivo šećera u krvi može porasti više nego što je poželjno.
Ovo stanje često nema izražene simptome, ali može izazvati pojačanu žeđ, učestalo mokrenje i umor.
Ipak, ako se ne prepozna i ne prati na vreme, gestacijski dijabetes može povećati rizik od komplikacija u trudnoći i porođaju, kao i od razvoja dijabetesa kasnije u životu kod majke i deteta.
Lečenje se najčešće zasniva na prilagođenoj ishrani, redovnoj fizičkoj aktivnosti i praćenju nivoa šećera u krvi, dok se u određenim slučajevima može uvesti i terapija insulinom, a kod većine žena stanje se povlači spontano nakon porođaja, uz potrebu za daljim praćenjem.
U ovom članku objasnićemo šta je gestacijski dijabetes, kada i zašto se javlja, kako ga prepoznati, kada je potrebno i kako izgleda lečenje, kao i koji su rizici povezani sa ovim stanjem.
Šta je gestacijski dijabetes
Gestacijski dijabetes je poremećaj metabolizma glukoze koji se prvi put dijagnostikuje tokom trudnoće, najčešće u drugom ili trećem trimestru.
Osnovna karakteristika ovog stanja jeste povišen nivo glukoze u krvi usled nedovoljnog efekta insulina, uprkos tome što pankreas često proizvodi povećane količine ovog hormona.
U normalnoj trudnoći dolazi do postepenog porasta insulinske rezistencije, naročito nakon 20. nedelje trudnoće, što je posledica delovanja hormona posteljice, kao što su humani placentarni laktogen, estrogen, progesteron i kortizol.
Kod većine trudnica beta-ćelije pankreasa uspevaju da se prilagode ovim promenama povećanim lučenjem insulina, čime se održava normalan nivo glukoze u krvi.
Gestacijski dijabetes razvija se u situacijama kada ova kompenzacija nije dovoljna, pa koncentracija glukoze u krvi prelazi fiziološke granice.
Iako se u većini slučajeva vrednosti šećera normalizuju nakon porođaja, gestacijski dijabetes se smatra značajnim metaboličkim poremećajem zbog kratkoročnih i dugoročnih posledica po majku i dete.
Insulin u krvi kod gestacijskog dijabetesa može pokazivati različite promene.
U početku organizam često proizvodi više insulina kako bi nadoknadio smanjenu osetljivost tkiva, ali u kasnijim ili težim slučajevima ta količina više nije dovoljna da se održi normalan nivo šećera u krvi.
Ovaj nesklad između potreba organizma za insulinom i njegovog dejstva predstavlja osnovni mehanizam nastanka gestacijskog, odnosno trudničkog dijabetesa.
Razlika između gestacijskog i dijabetesa tipa 1 i 2
Iako se gestacijski dijabetes često poredi sa dijabetesom tipa 1 i tipa 2, između ovih stanja postoje važne razlike u nastanku, trajanju i osnovnim uzrocima poremećaja insulina u krvi.
Dijabetes tipa 1 predstavlja autoimunu bolest kod koje dolazi do destrukcije beta-ćelija pankreasa i gotovo potpunog izostanka lučenja insulina.
U ovom slučaju insulin u krvi je izrazito nizak ili nepostojeći, a stanje zahteva doživotnu terapiju insulinom.
Dijabetes tipa 2 karakteriše kombinacija insulinske rezistencije i relativnog nedostatka insulina, pri čemu pankreas u početnim fazama proizvodi povećane količine insulina, ali tkiva ne odgovaraju adekvatno na njegovo dejstvo.
Tokom vremena dolazi do iscrpljivanja beta-ćelija i smanjenja sekrecije insulina, što dodatno pogoršava kontrolu nivoa šećera u krvi i može dovesti do razvoja hroničnih komplikacija poput oštećenja krvnih sudova, nerava i bubrega.
Ovaj tip dijabetesa najčešće je povezan sa gojaznošću, sedentarnim načinom života i genetskom predispozicijom.
Gestacijski dijabetes se, za razliku od prethodna dva tipa, javlja isključivo tokom trudnoće i direktno je povezan sa hormonskim promenama koje ona nosi.
Insulinska rezistencija u ovom slučaju ima fiziološku osnovu, ali postaje patološka kada pankreas ne uspe da proizvede dovoljno insulina da održi normalan nivo glukoze u krvi.
Za razliku od dijabetesa tipa 1, autoimuni procesi nisu primarni uzrok, a za razliku od tipa 2, gestacijski dijabetes se često povlači nakon porođaja.
Ipak, važno je naglasiti da žene koje su imale gestacijski dijabetes imaju značajno povećan rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 kasnije tokom života, budući da to ukazuje na postojanje latentne insulinske rezistencije i smanjene funkcionalne rezerve beta-ćelija.
Uzroci i faktori rizika
Uzroci gestacijskog dijabetesa usko su povezani sa promenama u nivou i dejstvu insulina u krvi tokom trudnoće.
Glavni razlog za poremećaj je insulinska rezistencija izazvana hormonima placente, koja se postepeno povećava tokom trudnoće.
Hormoni placente smanjuju sposobnost insulina da omogući ulazak glukoze u ćelije mišića i masnog tkiva, čime se povećava koncentracija glukoze u krvi.
Kod žena kod kojih pankreas normalno funkcioniše, povećano lučenje insulina kompenzuje ovaj efekat, dok kod nekih žena šećer u krvi može porasti i razviti se gestacijski dijabetes.
Pored hormonskih faktora, značajnu ulogu imaju i individualne karakteristike organizma.
Genetska predispozicija utiče na sposobnost beta-ćelija da odgovore na povećane zahteve za insulinom, pa postojanje dijabetesa tipa 2 u porodici često ukazuje na naslednu sklonost ka insulinskoj rezistenciji i disfunkciji beta-ćelija, što povećava rizik od gestacijskog dijabetesa.
Faktori rizika koji povećavaju verovatnoću razvoja gestacijskog dijabetesa obuhvataju različite metaboličke i demografske karakteristike, kao što su:
- Gojaznost pre trudnoće: Povećana količina masnog tkiva smanjuje osetljivost ćelija na insulin i dovodi do hronične insulinske rezistencije.
- Starija životna dob trudnice: Sa godinama se prirodno smanjuje insulinska osetljivost i funkcionalna rezerva pankreasa.
- Gestacijski dijabetes u prethodnoj trudnoći: Ukazuje na postojanje trajnih metaboličkih predispozicija.
- Policistični jajnici: Ovo stanje je često praćeno insulinskom rezistencijom i hiperinsulinemijom.
- Brz i izražen porast telesne mase tokom trudnoće: Dodatno povećava insulinsku rezistenciju.
- Prethodno rođenje deteta velike porođajne mase: Može ukazivati na neprepoznat poremećaj glukoze u ranijoj trudnoći.
Insulin u krvi kod žena sa navedenim faktorima rizika često pokazuje povišene bazalne vrednosti još pre trudnoće, što znači da pankreas proizvodi više insulina da bi telo normalno koristilo šećer.
Tokom trudnoće ova kompenzacija može postati nedovoljna, što dovodi do razvoja gestacijskog dijabetesa.
Simptomi gestacijskog dijabetesa
Simptomi gestacijskog dijabetesa često su blagi, nespecifični ili potpuno odsutni, zbog čega se ovo stanje u velikom broju slučajeva otkriva isključivo laboratorijskim testiranjem.
Povišen nivo glukoze u krvi može postojati bez izraženih subjektivnih tegoba, naročito kada su vrednosti umereno povišene.
Budući da često ne izaziva simptome i tegobe, rutinski skrining tokom trudnoće kojim se proverava metabolički status trudnice je od presudnog značaja.
Kada su simptomi prisutni, oni su posledica hiperglikemije i smanjenog efekta insulina.
Glukoza koja ne može efikasno da uđe u ćelije ostaje u krvi, a njen višak se izlučuje putem urina, povlačeći sa sobom vodu i elektrolite, što dovodi do većine simptoma.
Simptomi gestacijskog dijabetesa mogu biti:
- Pojačana žeđ: Nastaje usled gubitka tečnosti putem urina i relativne dehidratacije.
- Učestalo mokrenje: Posledica je osmotske diureze izazvane prisustvom glukoze u urinu.
- Izražen umor: Ćelije ne dobijaju dovoljno glukoze za proizvodnju energije uprkos njenom povišenom nivou u krvi.
- Zamagljen vid: Privremene promene u osmolarnosti očnog sočiva mogu dovesti do poremećaja vida.
- Povećana sklonost ka infekcijama: Povišen nivo glukoze stvara povoljne uslove za rast bakterija i gljivica.
Važno je naglasiti da se navedeni simptomi mogu preklapati sa uobičajenim tegobama trudnoće, kao što su umor ili učestalo mokrenje, zbog čega se često ne prepoznaju kao znak metaboličkog poremećaja.
Insulin u krvi u ovim situacijama može biti povišen, normalan ili relativno snižen u odnosu na potrebe organizma, što dodatno komplikuje kliničku sliku.
Neotkriven i nelečen gestacijski dijabetes može dovesti do niza komplikacija, uključujući prekomeran rast ploda, poremećaje u razvoju metabolizma kod novorođenčeta i povećan rizik od komplikacija tokom porođaja.
Dijagnostika i skrining u trudnoći
Dijagnostika gestacijskog dijabetesa postavlja se na osnovu procene regulacije glukoze u krvi u uslovima povećanih metaboličkih zahteva trudnoće, pri čemu insulin u krvi ima centralnu, ali često indirektnu ulogu.
U svakodnevnoj medicinskoj praksi se ne meri direktno koncentracija insulina, već se procenjuje njegova efikasnost kroz vrednosti glukoze u krvi natašte i nakon opterećenja glukozom.
Razlog za ovakav pristup je činjenica da normalne ili čak povišene vrednosti insulina ne isključuju postojanje insulinske rezistencije, koja je osnovni uzrok gestacijskog dijabetesa.
Skrining na gestacijski dijabetes sprovodi se kod svih trudnica, bez obzira na prisustvo faktora rizika, najčešće između 24. i 28. nedelje trudnoće.
U ovom periodu insulinska rezistencija dostiže klinički značajan nivo, pa je verovatnoća otkrivanja poremećaja najveća.
Kod trudnica sa izraženim faktorima rizika skrining se može sprovesti i ranije, već u prvom trimestru, uz ponavljanje testiranja kasnije u trudnoći ukoliko su početni rezultati uredni.
Zlatni standard za dijagnostiku predstavlja oralni test tolerancije na glukozu, skraćeno OGTT test, kojim se procenjuje sposobnost organizma da reguliše glikemiju nakon unosa precizno određene količine glukoze, najčešće 75 grama.
Tokom OGTT testa meri se nivo glukoze u krvi pre i nakon unosa glukoze kako bi se videlo koliko brzo i efikasno telo snižava šećer u krvi.
Test počinje uzimanjem krvi natašte kako bi se odredio osnovni nivo glukoze, nakon čega se trudnici daje rastvor sa tačno određenom količinom glukoze.
Nakon ispijanja rastvora, krv se uzima u više precizno definisanim intervalima, najčešće nakon 60 i 120 minuta, kako bi se pratilo koliko brzo telo snižava šećer u krvi.
Normalan rezultat znači da nivo glukoze raste umerenim intenzitetom nakon unosa glukoze i brzo se vraća na bazalni nivo, što pokazuje da insulin uspešno reguliše šećer u krvi.
Povišene ili sporo opadajuće vrednosti glukoze tokom testiranja ukazuju na to da insulin nije dovoljan ili ne deluje dovoljno efikasno, što može značiti gestacijski dijabetes ili druge poremećaje metabolizma šećera.
Pored OGTT testa, u pojedinim situacijama se koristi i određivanje glikemije natašte kao inicijalni skrining metod.
Iako jednostavniji, ovaj pristup ima ograničenu osetljivost, jer značajan broj trudnica sa gestacijskim dijabetesom ima normalne vrednosti glukoze natašte, ali patološki odgovor nakon opterećenja glukozom.
Pored toga, HbA1c koji pokazuje prosečnu koncentraciju glukoze u krvi tokom prethodna dva do tri meseca i odražava dugoročnu regulaciju šećera ima ograničenu dijagnostičku vrednost tokom trudnoće.
Razlog za ovo su fiziološke promene u volumenu krvi i ubrzana razmena eritrocita mogu dovesti do nižih vrednosti koje ne odražavaju stvarno stanje glikemije, pa se HbA1c ne koristi kao osnovni test za dijagnostiku gestacijskog dijabetesa.
Ipak,ovaj test može imati pomoćnu ulogu u ranom prvom trimestru, kada povišene vrednosti mogu ukazivati na prethodno postojao poremećaj regulacije glukoze ili nedijagnostikovani dijabetes pre trudnoće.
Iz ovog razloga OGTT se smatra neizostavnim u potpunoj dijagnostičkoj proceni.
Uticaj gestacijskog dijabetesa na majku i bebu
Gestacijski dijabetes ima višestruke efekte na organizam majke i razvoj ploda, a svi oni u osnovi proizilaze iz poremećenog odnosa između glukoze i insulina u krvi.
Povišene vrednosti glukoze kod majke dovode do njenog pojačanog prolaska kroz placentu, dok insulin, kao peptidni hormon, ne prolazi placentarnu barijeru.
Zbog toga fetus stalno dobija više šećera, što može izazvati prilagođavanje tela, ali i potencijalno štetne promene u metabolizmu.
Kod majke, gestacijski dijabetes povećava rizik od različitih komplikacija tokom trudnoće.
Insulinska rezistencija i povišen nivo insulina u krvi često su povezani sa poremećajima metabolizma lipida, uključujući povišen holesterol i trigliceride, povišenim krvnim pritiskom i većim rizikom od preeklampsije.
Takođe, češće se javljaju infekcije urinarnog trakta i produžen oporavak nakon porođaja, a poremećena regulacija glukoze može doprineti i prekomernom dobijanju na telesnoj masi, što dodatno opterećuje metabolički sistem.
Uticaj na fetus i novorođenče predstavlja jedan od najznačajnijih aspekata gestacijskog dijabetesa.
Stalno povišen šećer kod fetusa podstiče njegov pankreas da proizvodi više insulina, što se naziva fetalna hiperinsulinemija.
Insulin tada deluje kao hormon rasta, ubrzavajući razvoj masnog i mišićnog tkiva, te se javljaju povećani rizici od sledećih stanja:
- Makrosomija: Povećana porođajna masa posledica je pojačanog dejstva insulina na rast fetalnih tkiva.
- Hipoglikemija kod novorođenčeta: Nakon rođenja prekida se dotok glukoze od majke, dok hiperinsulinemija može potrajati.
- Respiratorni distres: Insulin može odložiti sazrevanje pluća, posebno u slučajevima loše regulisanog dijabetesa.
- Povećan rizik od povreda na porođaju: Veća telesna masa otežava vaginalni porođaj.
Dugoročno, deca majki sa gestacijskim dijabetesom imaju povećan rizik od razvoja gojaznosti, insulinske rezistencije i dijabetesa tipa 2 u kasnijem životu.
Ovaj fenomen se objašnjava metaboličkim programiranjem tokom intrauterinog razvoja, pri čemu povišen insulin i glukoza ostavljaju trajne posledice na regulaciju metabolizma.
Lečenje
Lečenje gestacijskog dijabetesa za cilj ima postizanje optimalnog nivoa šećera u krvi i očuvanje pravilne ravnoteže između glukoze i insulina u krvi.
Na ovaj način se minimizuje rizik od komplikacija, ali je neophodno voditi računa da se ne izazove hipoglikemija kod majke.
Prvi izbor lečenja podrazumeva nefarmakološke mere odnosno promene u načinu života i aktivno praćenje nivoa šećera u krvi, što u velikom broju slučajeva omogućava adekvatnu regulaciju glikemije.
Ovo uključuje:
- Prilagođenu ishranu: Ishrana kod gestacijskog dijabetesa obuhvata balansiran unos ugljenih hidrata, proteina i zdravih masti, raspoređen u više manjih obroka tokom dana. Fokus je na namirnicama sa niskim glikemijskim indeksom, povrću, integralnim žitaricama, nemasnim proteinima i zdravim mastima, dok se ograničavaju jednostavni šećeri i prerađena hrana.
- Redovnu fizičku aktivnost: Umereno redovno kretanje povećava osetljivost mišićnog tkiva na insulin i predstavlja veoma važan korak u postizanju i očuvanju normalnog šećera u krvi.
- Praćenje glikemije: Samokontrola omogućava pravovremenu korekciju terapijskog pristupa.
Kada nefarmakološke mere nisu dovoljne za postizanje ciljanih vrednosti glukoze, lekar propisuje lekove za gestacijski dijabetes.
Insulin je najčešće korišćen lek za snižavanje šećera u trudnoći, jer ne prelazi placentu i omogućava preciznu kontrolu glikemije.
Doze insulina prilagođavaju se individualno, u skladu sa promenama insulinske rezistencije tokom trudnoće, koja najčešće raste kako se gestacija približava terminu porođaja.
Oralni antidijabetici se generalno izbegavaju zbog mogućih neželjenih efekata po majku i plod, ali u specifičnim slučajevima mogu biti deo terapije.
Ipak, insulin ostaje standard zbog svoje sigurnosti i predvidivog dejstva uz neophodno kontinuirano praćenje, jer se potrebe za insulinom mogu brzo menjati, naročito u trećem trimestru.
Ishrana kod gestacijskog dijabetesa
Pravilna ishrana je osnovni stub lečenja gestacijskog dijabetesa i igra ključnu ulogu u održavanju normalnog nivoa glukoze u krvi, smanjenju insulinske rezistencije i očuvanju optimalnog rasta fetusa.
Ishrana kod gestacijskog dijabetesa treba da obezbedi potrebnu energiju, makronutrijente i mikronutrijente, ali uz istovremeno minimiziranje naglih skokova šećera u krvi.
Ovo pre svega podrazumeva:
- Ravnomeran unos ugljenih hidrata: Ugljeni hidrati treba da budu raspoređeni tokom dana u manjim obrocima i užinama, kako bi se izbegli nagli skokovi glukoze. Preporučuju se ugljeni hidrati sa niskim glikemijskim indeksom, poput integralnih žitarica, povrća i mahunarki.
- Dovoljno proteina: Proteini iz nemasnog mesa, ribe, jaja, mlečnih proizvoda i biljnih izvora pomažu u očuvanju mišićne mase i dugotrajnijem osećaju sitosti, bez naglih promena šećera u krvi.
- Zdrave masti: Orašasti plodovi, semenke, avokado i maslinovo ulje doprinose pravilnom metabolizmu i apsorpciji vitamina, dok se preporučuje izbegavanje zasićenih i trans masti.
- Vitamini i minerali: Povrće, voće sa niskim glikemijskim indeksom i celovite neprerađene namirnice obezbeđuju neophodne vitamine i minerale, uključujući folnu kiselinu, gvožđe i kalcijum. Više o najvažnijim vitaminima i mineralima tokom trudnoće može se pročitati u odvojenom članku.
- Ograničenje prostih šećera: Slatkiši, gazirani napici i industrijski prerađena hrana mogu izazvati nagle skokove šećera i treba ih izbegavati ili potpuno isključiti iz ishrane.
- Hidratacija: Voda je najbolji izbor, uz umerenu konzumaciju nezaslađenih čajeva i kafe, uz izbegavanje sokova.
Kao što je prethodno pomenuto, fizička aktivnost igra značajnu ulogu u kontroli koncentracije glukoze, naročito nakon obroka. Kratka šetnja neposredno nakon obroka bogatog ugljenim hidratima može značajno i brzo spustiti šećer u krvi.
Uz pravilnu ishranu, važno je i redovno praćenje nivoa glukoze u krvi kako bi se pratila efikasnost prilagođenog načina ishrane i pravovremeno uvela eventualna terapija insulinom ili drugim lekovima ukoliko je potrebno.
Porođaj i period nakon porođaja
Planiranje porođaja kod gestacijskog dijabetesa zavisi od uspeha održavanja nivoa šećera u normalnom rasponu, prisustva komplikacija i procene rasta ploda.
Dobro kontrolisan gestacijski dijabetes obično ne zahteva raniji ili operativni porođaj, dok neadekvatno regulisan šećer u krvi povećava rizik od komplikacija i potrebe za intervencijama tokom porođaja.
Tokom porođaja posebna pažnja posvećuje se održavanju stabilnih vrednosti glukoze u krvi majke, jer nagle oscilacije mogu uticati na stanje novorođenčeta.
Insulin u krvi u ovom periodu mora biti pažljivo titriran, s obzirom na promenjen unos hrane i povećan energetski stres.
Nakon porođaja dolazi do naglog pada nivoa placentarnih hormona, što dovodi do brzog smanjenja insulinske rezistencije.
Kod većine žena glikemija se normalizuje u kratkom vremenskom periodu, a potreba za insulinom nestaje.
Ipak, ovo poboljšanje ne znači potpuni oporavak metaboličkog sistema, već ukazuje na povlačenje trudnoćom izazvanog faktora.
Period nakon porođaja predstavlja važan trenutak za reevaluaciju metabolizma glukoze.
Preporučuje se kontrolno testiranje kako bi se utvrdilo da li je regulacija glikemije u potpunosti normalizovana i da li se nivo insulina u krvi vratio na bazalni nivo pre trudnoće.
Dugoročni rizici i prevencija
Gestacijski dijabetes predstavlja važan prediktor budućih metaboličkih poremećaja, čak i kada se glikemija normalizuje nakon porođaja.
Brojne studije ukazuju na to da žene koje su imale ovo stanje imaju višestruko povećan rizik od razvoja dijabetesa tipa 2 u narednim godinama ili decenijama, budući da trudnoća često samo otkriva postojanje trajne insulinske rezistencije i smanjene sposobnosti beta-ćelija pankreasa da luče dovoljno insulina.
Pored dijabetesa tipa 2, povećan je i rizik od metaboličkog sindroma, kardiovaskularnih bolesti i ponovne pojave gestacijskog dijabetesa u narednim trudnoćama.
Iz ovog razloga, prevencija dugoročnih posledica je veoma važna nakon trudnoće i podrazumeva pre svega zdrav način ishrane, redovnu fizičku aktivnost i održavanje zdrave telesne mase, čime se poboljšava insulinska osetljivost i smanjuje rizik od progresije ka trajnom poremećaju regulacije glukoze.
Periodične kontrole nivoa šećera u krvi omogućavaju rano otkrivanje poremećaja i pravovremenu intervenciju.
Da li gestacijski dijabetes prolazi nakon porođaja?
Kod većine žena gestacijski dijabetes nestaje nakon porođaja, jer hormonske promene koje izazivaju insulinsku rezistenciju prestaju.
Ipak, kod nekih žena povišen nivo šećera može ostati i nakon trudnoće, naročito ako postoje faktori rizika poput prekomerne telesne težine, porodične istorije dijabetesa ili prethodnog gestacijskog dijabetesa.
Zbog toga se preporučuje kontrola glikemije nekoliko nedelja nakon porođaja, a u nekim slučajevima i redovni godišnji pregledi kako bi se na vreme otkrile eventualne promene u metabolizmu šećera.
Kako utiče na buduće trudnoće?
Žene koje su imale gestacijski dijabetes imaju veći rizik da se stanje ponovi u narednim trudnoćama, posebno ako su prisutni faktori rizika poput prekomerne telesne težine ili porodične istorije dijabetesa.
Pravilna priprema pre trudnoće, rano praćenje glikemije i zdrav način života, uz upotrebu insulina ili oralnih antidijabetika kada je potrebno, pomažu u smanjenju rizika i komplikacija kako za majku, tako i za bebu.
Zaključak
Gestacijski dijabetes je privremeni poremećaj metabolizma glukoze koji se javlja tokom trudnoće, ali ima značajne kratkoročne i dugoročne posledice po zdravlje majke i deteta.
Pravovremena dijagnostika, pravilna ishrana, fizička aktivnost, praćenje glikemije i po potrebi terapija insulinom omogućavaju kontrolu šećera u krvi i smanjuju rizik od komplikacija tokom trudnoće i porođaja.
Iako se kod većine žena stanje povlači nakon porođaja, praćenje metaboličkog zdravlja nakon porođaja je od velikog značaja, jer gestacijski dijabetes povećava rizik od razvoja dijabetesa tipa 2, metaboličkog sindroma i ponovne pojave gestacijskog dijabetesa u budućim trudnoćama.
Prevencija dugoročnih posledica podrazumeva pre svega zdrav način života, redovnu fizičku aktivnost i redovno praćenje koncentracije glukoze u krvi.
