GLP-1 je hormon koji prirodno nastaje u organizmu, prvenstveno u ćelijama creva nakon uzimanja hrane.
Glavna uloga ovog hormona je da pomogne organizmu da kontroliše nivo glukoze u krvi, ali njegovo dejstvo obuhvata i regulaciju apetita, osećaja sitosti i brzine pražnjenja želuca.
Zahvaljujući ovakvom delovanju, GLP-1 je poslednjih godina postao posebno značajan u lečenju dijabetesa tipa 2 i gojaznosti.
Lekovi koji deluju na GLP-1 sistem ne sadrže nužno sam prirodni hormon, već većina lekova pripada grupi agonista GLP-1 receptora, koji oponašaju dejstvo GLP-1 i mogu da ga produže na način koji omogućava terapijski efekat.
Neki savremeni lekovi deluju i na druge srodne hormonske sisteme, pa se ne mogu strogo svrstati isključivo u GLP-1 terapiju.
U ovom članku objasnićemo šta je GLP-1 i kako deluje, kako i zašto se koriste lekovi iz ove grupe, kao i koji su rizici povezani sa njihovom primenom.
Šta je GLP-1 i kako deluje u organizmu?
GLP-1 je skraćenica za glukagonu sličan peptid 1.
Reč je hormonu iz grupe inkretina, odnosno hormona koji se oslobađaju nakon obroka i pomažu organizmu da odgovori na porast glukoze u krvi.
Jedna od najvažnijih funkcija GLP-1 jeste stimulacija lučenja insulina kada je nivo glukoze u krvi povišen.
Insulin omogućava ćelijama da preuzmu glukozu iz krvi, čime se nivo šećera postepeno smanjuje.
Istovremeno, GLP-1 smanjuje lučenje glukagona, hormona koji inače podstiče jetru da oslobađa glukozu u krv, čime doprinosi boljoj kontroli glikemije nakon obroka.
GLP-1 utiče i na probavni sistem tako što usporava pražnjenje želuca, odnosno usporava prelazak sadržaja iz želuca u tanko crevo.
Zahvaljujući tome, glukoza iz hrane sporije dospeva u krvotok, a osećaj sitosti može trajati duže.
Dejstvo GLP-1 povezano je i sa centrima u mozgu koji učestvuju u regulaciji apetita i unosa hrane.
Kada je GLP-1 signal pojačan, može doći do smanjenja gladi i povećanja osećaja sitosti.
Upravo je ovaj efekat jedan od razloga zbog kojih su lekovi koji aktiviraju GLP-1 receptore dobili značajnu ulogu u lečenju gojaznosti.
Prirodni GLP-1, međutim, ima veoma kratko dejstvo jer se brzo razgrađuje u organizmu, pa sam prirodni hormon nije pogodan za uobičajenu primenu kao lek.
Umesto toga, razvijeni su lekovi koji mogu da aktiviraju GLP-1 receptor mnogo duže, pa njihovo dejstvo traje dovoljno dugo da se koriste u terapiji.
Važno je razlikovati GLP-1 od lekova koji deluju na GLP-1 receptor.
GLP-1 je prirodni hormon, dok su agonisti GLP-1 receptora lekovi napravljeni tako da oponašaju njegovo dejstvo.
U agoniste GLP-1 receptora spadaju, između ostalih, liraglutid, semaglutid i dulaglutid.
Tirzepatid ima nešto drugačiji mehanizam jer aktivira i GLP-1 i GIP receptore, zbog čega se klasifikuje kao dualni GIP/GLP-1 agonista.
Za šta se koriste GLP-1 lekovi?
Agonisti GLP-1 receptora se prvenstveno koriste u lečenju dijabetesa tipa 2 i, kod određenih lekova, u dugoročnom lečenju gojaznosti.
Izbor konkretnog leka zavisi od njegove odobrene indikacije, doze, zdravstvenog stanja i drugih lekova koje osoba koristi.
Kod dijabetesa tipa 2, agonisti GLP-1 receptora mogu da snize nivo glukoze u krvi tako što pojačavaju lučenje insulina kada je glukoza povišena, smanjuju lučenje glukagona i usporavaju pražnjenje želuca.
Istovremeno mogu da smanje apetit i dovedu do smanjenja telesne mase.
Uloga agonista GLP-1 receptora nije ograničena samo na kontrolu šećera u krvi.
Kod nekih GLP-1 lekova dokazano je smanjenje rizika od određenih ozbiljnih kardiovaskularnih događaja kod osoba sa dijabetesom tipa 2 i povećanim kardiovaskularnim rizikom.
Iz ovog razloga savremene smernice preporučuju GLP-1 terapiju određenim pacijentima sa dijabetesom i postojećim kardiovaskularnim bolestima, visokim kardiovaskularnim rizikom ili hroničnom bolešću bubrega, nezavisno od toga da li je dodatno potrebno snižavanje HbA1c.
Kod gojaznosti se GLP-1 terapija koristi zbog sposobnosti da smanji glad i unos hrane, uz istovremeno delovanje na metaboličke faktore povezane sa viškom telesne mase.
Ipak, treba imati u vidu da lekovi za lečenje gojaznosti nisu namenjeni samo kratkotrajnom smanjenju telesne mase.
Gojaznost je hronično stanje, pa se farmakološka terapija, kada je indikovana, posmatra kao deo dugoročnog lečenja.
GLP-1 lekove ne treba posmatrati kao jednostavnu zamenu za promene životnih navika.
U savremenom pristupu lečenju gojaznosti farmakoterapija se razmatra zajedno sa promenama u ishrani, fizičkom aktivnošću i drugim merama koje odgovaraju zdravstvenom stanju.
GLP-1 i mršavljenje
Uticaj agonista GLP-1 receptora na telesnu masu prvenstveno je povezan sa njihovim dejstvom na apetit i unos hrane.
Kada se aktivira GLP-1 receptor, signali povezani sa sitošću postaju izraženiji, što smanjuje osećaj gladi.
Pored toga, usporeno pražnjenje želuca i uticaj na metabolizam glukoze takođe mogu doprineti dužem osećaju sitosti.
Zbog ovih efekata osoba koja koristi odgovarajući GLP-1 lek može spontano unositi manje hrane.
Efekat na telesnu masu razlikuje se među lekovima i zavisi od primenjene terapije, doze i zdravstvenog stanja.
U studijama lekova namenjenih lečenju gojaznosti zabeleženi su znatno veći gubici telesne mase nego kod doza nekih istih ili srodnih lekova koje se koriste prvenstveno za lečenje dijabetesa.
Važno je i da smanjenje telesne mase ne znači automatski da je celokupan gubitak nastao iz masnog tkiva.
Tokom mršavljenja može doći do smanjenja i masne i nemasne telesne mase, pre svega do gubitka mišića, zbog čega su očuvanje adekvatnog unosa proteina, fizička aktivnost i praćenje zdravstvenog stanja važni delovi dugoročnog pristupa.
Kod osoba koje imaju gojaznost, cilj terapije nije samo postizanje željenog izgleda ili telesne mase, već smanjenje telesne mase može biti povezano sa poboljšanjem krvnog pritiska, glikemije i drugih metaboličkih faktora.
Takođe, terapija GLP-1 lekovima ne znači da se nakon postizanja željene telesne mase lek nužno odmah prekida.
Prekid terapije često dovodi do ponovnog povećanja telesne mase i dela metaboličkih rizika, posebno ukoliko tokom terapije nisu usvojene zdrave navike u ishrani i uvedena redovna fizička aktivnost.
Rizici i neželjene reakcije
GLP-1 lekovi mogu biti veoma efikasni, ali kao i drugi lekovi mogu izazvati neželjene reakcije.
Najčešće nuspojave su povezane sa njihovim dejstvom na sistem za varenje, pri čemu se najčešće javljaju mučnina, povraćanje, dijareja, zatvor, bol ili nelagodnost u stomaku, kao i osećaj nadutosti.
Ove tegobe su obično izraženije na početku terapije ili nakon povećanja doze i kod mnogih osoba se vremenom smanjuju.
Smanjen apetit je očekivani deo dejstva GLP-1 lekova, ali kod nekih osoba može biti toliko izražen da otežava dovoljan unos hrane i tečnosti.
Dugotrajnije povraćanje ili dijareja mogu dovesti do dehidratacije i poremećaja elektrolita, a gubitak tečnosti može biti posebno problematičan kod osoba koje već imaju poremećaj funkcije bubrega.
Iako retko, zabeleženi su i slučajevi akutnog oštećenja bubrega povezani sa terapijom, naročito u kontekstu neželjenih reakcija koje dovode do gubitka tečnosti.
Ređe, ali ozbiljnije komplikacije uključuju upalu pankreasa, probleme sa žučnom kesom i teške alergijske reakcije.
Usporeno pražnjenje želuca ima važnu ulogu u terapijskom dejstvu, ali istovremeno može predstavljati problem u određenim slučajevima.
Na primer, mogućnost zadržavanja sadržaja u želucu povećava rizik od aspiracije tokom opšte anestezije ili duboke sedacije, te ukoliko se planira anestezija, lekar mora biti obavešten da pacijent uzima GLP-1 terapiju.
Kod osoba sa dijabetesom rizik od hipoglikemije, odnosno preniskog nivoa glukoze u krvi, može biti veći kada se GLP-1 lek kombinuje sa insulinom ili drugim lekovima koji podstiču lučenje insulina.
Uzimanje samo GLP-1 terapije retko dovodi do hipoglikemije jer njegovo dejstvo na insulin zavisi od nivoa glukoze u krvi, ali kombinacije terapija mogu promeniti taj rizik.
Interakcije sa drugim lekovima
Agonisti GLP-1 receptora mogu uticati na druge terapije na više načina.
Najvažniji je usporavanje pražnjenja želuca, zbog čega se kod nekih oralnih lekova može promeniti brzina njihovog dospevanja i apsorpcije.
Ovo ne znači da će GLP-1 terapija drastično uticati na sve lekove koje se uzimaju oralno, ali je važno da lekar bude upoznat sa svim lekovima koji se uzimaju.
Posebnu pažnju zahtevaju kombinacije sa insulinom i sulfonilurejama, jer se povećava mogućnost pojave hipoglikemije, pa lekar u nekim slučajevima može prilagoditi doze ili terapiju.
Primena tokom trudnoće i dojenja
Lekovi namenjeni kontroli telesne mase uglavnom se ne koriste tokom trudnoće.
Gubitak telesne mase tokom trudnoće nema korist i može predstavljati rizik za fetus.
Podaci o primeni većine GLP-1 lekova tokom trudnoće kod ljudi su ograničeni, dok su ispitivanja na životinjama pokazala moguće štetne efekte na razvoj ploda.
Iz ovog razloga, preporuke za konkretne lekove iz ove grupe se mogu razlikovati.
U svakom slučaju, GLP-1 terapiju ne bi trebalo rutinski uzimati tokom trudnoće ili planiranja trudnoće.
Kod semaglutida je, na primer, zbog dugog zadržavanja leka u organizmu predviđen period od najmanje dva meseca između prekida terapije i planirane trudnoće.
Tokom dojenja, zbog nedostatka dokaza o bezbednosti, upotreba agonista GLP-1 receptora se takođe ne preporučuje.
U izuzetnim slučajevima, lekar može preporučiti uzimanje leka uz pažljivu procenu koristi i mogućih rizika, ili preporučiti prekid dojenja.
GLP-1 i ishrana
GLP-1 terapija ne menja osnovne principe kvalitetne ishrane, iako njen uticaj na apetit može značajno promeniti količinu hrane koju osoba spontano unosi.
Iz ovog razloga je posebno važno obratiti pažnju na kvalitet ishrane, kako gubitak telesne mase i uzimanje leka ne bi doveli do nedovoljnog unosa hranljivih materija.
Posebno je značajan dovoljan unos proteina, jer se tokom mršavljenja ne gubi samo masno tkivo.
Deo izgubljene telesne mase može poticati i iz nemasne telesne mase, odnosno može doći do gubitka mišićne mase.
Adekvatan unos proteina u okviru ukupno kvalitetne ishrane, uz fizičku aktivnost primerenu zdravstvenom stanju, je ključan deo očuvanja mišićne mase tokom smanjenja telesne mase.
Ishrana treba da obezbedi dovoljno povrća, voća, integralnih žitarica, mahunarki, orašastih plodova, semenki i drugih nutritivno vrednih namirnica.
Adekvatan unos vlakana takođe igra značajnu ulogu, iako naglo povećanje njihovog unosa može biti neprijatno kod osoba koje već imaju mučninu, nadutost ili druge gastrointestinalne tegobe.
Zbog usporenog pražnjenja želuca, veoma obilni obroci mogu biti teže podnošljivi, pa izbor hrane treba prilagoditi individualnoj toleranciji, kao i potrebama ukupnog unosa energije i hranjivih materija.
Dovoljan unos tečnosti je posebno važan kada su prisutni povraćanje ili dijareja, jer gubitak tečnosti može dovesti do dehidratacije i dodatno opteretiti bubrege.
S druge strane, žeđ i apetit mogu biti promenjeni tokom terapije, pa smanjen osećaj gladi ne bi trebalo posmatrati kao dovoljan pokazatelj da su sve nutritivne potrebe zadovoljene.
GLP-1 terapija ne treba da bude razlog za prelazak na veoma restriktivne dijete.
Lekovi za kontrolu telesne mase najbolje se uklapaju u dugoročan pristup koji uključuje kvalitetnu ishranu i fizičku aktivnost, a ne u kratkotrajne režime sa velikim ograničenjima.
Važno je razumeti da lekovi za kontrolu telesne mase ne zamenjuju zdrave navike i daju najbolje rezultate kada se koriste kao deo šireg programa promene životnog stila.
Nasuprot tome, bez promena životnih navika, prekid terapije često dovodi do brzog vraćanja izgubljene telesne mase.
Kod osoba kod kojih dođe do značajnog smanjenja apetita ili je dugotrajnije prisutna mučnina, povraćanje i dijareja, potreban je poseban oprez.
U ovim slučajevima postoji rizik od nedovoljnog unosa energije, proteina, vitamina i minerala, što može dovesti do nutritivnih deficita, anemije, problema sa kostima i pothranjenosti.
Zaključak
GLP-1 je prirodni hormon koji ima važnu ulogu u regulaciji glukoze, apetita i varenja.
Lekovi koji oponašaju njegovo dejstvo, agonisti GLP-1 receptora, zato mogu istovremeno uticati na kontrolu šećera u krvi i telesnu masu.
Primena ovih lekova može doneti značajne koristi kod odgovarajuće odabranih pacijenata sa dijabetesom tipa 2 ili gojaznošću, ali efekat ne znači da su ovi lekovi namenjeni svakome ko želi da smrša.
Izbor terapije zavisi od zdravstvenog stanja, drugih lekova, mogućih rizika i konkretne indikacije za svaki preparat.
Ishrana tokom terapije je važan deo ukupnog pristupa zdravlju.
Smanjen apetit može olakšati postizanje kalorijskog deficita, ali kvalitet hrane, dovoljan unos proteina i drugih hranljivih materija, adekvatna hidratacija i očuvanje fizičke aktivnosti su ključni za očuvanje zdravlja tokom smanjenja telesne mase.
