MCHC u krvi: Šta je, smanjen i povišen, uzroci i lečenje

MCHC u krvi je parametar kompletne krvne slike koji označava srednju koncentraciju hemoglobina u eritrocitima, odnosno pokazuje odnos količine hemoglobina prema zapremini crvenih krvnih zrnaca.

Ovaj pokazatelj daje uvid u to koliko su eritrociti ispunjeni hemoglobinom i time koliko efikasno mogu da prenose kiseonik do tkiva.

Vrednost MCHC u krvi određuje se rutinski u sklopu kompletne krvne slike i zauzima važno mesto u proceni osobina eritrocita i otkrivanju poremećaja hematološkog sistema.

MCHC se uvek posmatra zajedno sa drugim eritrocitnim indeksima, poput MCV i MCH, jer tek u kombinaciji omogućava razlikovanje različitih tipova anemija, kao što su hipohromne ili makrocitne anemije.

Značajne promene vrednosti ovog parametra najčešće ukazuju na poremećaje u stvaranju ili razgradnji hemoglobina i predstavljaju važan signal za dalje ispitivanje.

U ovom članku objasnićemo šta je MCHC u krvi, kako se meri i koje su normalne vrednosti, kao i koji su simptomi, uzroci i lečenje poremećaja nivoa MCHC u krvi, odnosno stanja smanjenog ili povišenog MCHC-a.

Šta je MCHC u krvi

MCHC označava srednju koncentraciju korpuskularnog hemoglobina i predstavlja prosečnu količinu hemoglobina u odnosu na zapreminu eritrocita.

Računa se tako što se ukupna vrednost hemoglobina podeli sa vrednošću hematokrita, a dobijeni rezultat izražava se u gramima po litru eritrocita.

Normalne vrednosti MCHC kod odraslih osoba kreću se od 320 do 360 g/L, odnosno od 32 do 36 g/dL.

Referentni opseg može blago varirati u zavisnosti od laboratorije i korišćene metode analize, no vrednost u ovom rasponu pokazuje da eritrociti sadrže očekivanu koncentraciju hemoglobina i da krv uobičajeno prenosi kiseonik.

Snižene vrednosti MCHC obično prate hipohromne anemije, kod kojih eritrociti imaju manju količinu hemoglobina nego što je potrebno.

Povišene vrednosti se ređe sreću, ali se mogu javiti u stanjima sa relativnim povećanjem koncentracije hemoglobina unutar eritrocita.

Važno je naglasiti da se MCHC nikada ne posmatra izdvojeno.

Ovaj parametar se uvek tumači zajedno sa drugim pokazateljima krvne slike, kao što su broj eritrocita, MCV, MCH i RDW, jer samo u kombinaciji daje precizne informacije neophodne za postavljanje dijagnoze.

Normalne vrednosti MCHC

MCHC se određuje automatskim hematološkim analizatorom na osnovu izmerenih vrednosti hemoglobina i hematokrita.

Referentne vrednosti kod odraslih obično se kreću između 320 i 360 g/L, što odgovara 32 do 36 g/dL.

Vrednosti ispod 320 g/L smatraju se sniženim, dok one iznad 360 g/L ukazuju na povišen MCHC.

Fiziološki, MCHC retko prelazi oko 370 g/L, jer eritrociti ne mogu sadržati veći procenat hemoglobina.

Kod novorođenčadi su normalne vrednosti nešto više zbog specifičnosti njihovog metabolizma, ali se tokom odrastanja postepeno približavaju standardnom opsegu za odrasle.

Pored MCHC-a, analizator istovremeno izračunava i vrednost MCH, koja predstavlja prosečnu količinu hemoglobina u jednom eritrocitu.

Dok MCHC govori o koncentraciji hemoglobina u odnosu na zapreminu ćelije, MCH prikazuje apsolutnu masu hemoglobina po eritrocitu.

Normalne vrednosti MCH-a najčešće se kreću od 27 do 33 pg i, zajedno sa MCV i MCHC, imaju važnu ulogu u razvrstavanju različitih tipova anemija.

Snižen MCHC

Snižen MCHC, stanje koje se naziva i hipohromija, znači da crvena krvna zrnca sadrže manje hemoglobina nego što je uobičajeno u odnosu na svoju zapreminu.

Nizak MCHC se znatno češće sreće u praksi u odnosu na visoke vrednosti.

Kada eritrociti sadrže manje hemoglobina, oni imaju slabiju boju i izgledaju svetlije nego normalno. Upravo ta bledunjavost ćelija daje osnov za naziv hipohromija, što doslovno znači manjak boje, budući da naziv ovog stanja dolazi od grčke reči „hromo“, što znači boja.

Snižene vrednosti MCHC se najčešće javljaju kod hipohromnih anemija, gde dolazi do opadanja ukupne količine hemoglobina u krvi.

Ovakav nalaz zahteva dodatna ispitivanja uzroka anemije i stanja koja utiču na smanjenu koncentraciju hemoglobina u eritrocitima.

Snižen MCHC se često javlja zajedno sa smanjenim MCV, što ukazuje na mikrocitnu anemiju, i povećanim RDW, što znači da postoji veća raznolikost u veličini crvenih krvnih zrnaca.

Uzroci

Najčešći uzroci sniženog MCHC-a povezani su sa nedovoljnim unosom i stanjima koja smanjuju dostupnost ili iskorišćenje gvožđa, kao i sa genetskim poremećajima sinteze hemoglobina.

Potencijalni uzroci niskog MCHC-a uključuju sledeća stanja:

• Anemija usled nedostatka gvožđa: Najčešći uzrok sniženog MCHC-a je hronični manjak gvožđa. Gvožđe je ključni sastojak hemoglobina, pa njegov nedostatak, bilo zbog lošeg unosa hranom, slabog iskorišćavanja u crevima ili gubitka krvi, dovodi do anemije u kojoj eritrociti sadrže manje hemoglobina.
• Talasemije: Nasledni poremećaji u sintezi hemoglobina, poznati kao talasemije, dovode do stvaranja abnormalnog hemoglobina u manjim količinama. U ovim slučajevima eritrociti su blediji i imaju sniženu koncentraciju hemoglobina.
• Sideroblastična anemija: Kod ovog poremećaja gvožđe se ne ugrađuje pravilno u hemoglobin, već se nakuplja u ćelijama koštane srži. Do ovoga može doći zbog nedostatka vitamina B6, pa eritrociti ostaju siromašni hemoglobinom i imaju niži MCHC.
• Anemija hroničnih bolesti: Dugotrajne upale, infekcije ili maligna oboljenja mogu ometati pravilno korišćenje gvožđa u organizmu. Iako rezerve gvožđa mogu biti dovoljne, telo ga ne koristi za sintezu hemoglobina, pa se razvija anemija sa niskim MCHC-om.
• Hronični gubitak krvi: Dugotrajna krvarenja, kao što su obilne menstruacije, čir na želucu ili krvarenje iz creva, smanjuju rezerve gvožđa u telu. Kao posledica toga, koštana srž proizvodi eritrocite sa smanjenom količinom hemoglobina, što dovodi do sniženog MCHC-a.
• Trovanje olovom: Hronično izlaganje olovu oštećuje enzime potrebne za stvaranje hemoglobina, što može izazvati hipohromnu anemiju sa sniženim vrednostima MCHC-a.

Sniženi MCHC uvek je signal da u organizmu postoji poremećaj koji treba otkriti i lečiti, a precizna dijagnoza se postavlja na osnovu kombinacije laboratorijskih nalaza i kliničke slike.

Simptomi

Snižene vrednosti MCHC dovode do smanjene sposobnosti krvi da prenosi kiseonik, pa se javljaju različiti simptomi karakteristični za anemiju.

Njihova jačina zavisi od stepena nedostatka hemoglobina i opšteg zdravstvenog stanja osobe, a mogu da uključuju:

• Slabost i umor: Nedostatak hemoglobina i smanjena isporuka kiseonika tkivima izazivaju malaksalost, hronični umor i pad energije.
• Bleda koža i sluzokoža: Manjak hemoglobina čini kožu, usne i dlanove bledunjavim, što je posebno izraženo kod hipohromnih anemija.
• Vrtoglavica i glavobolja: Smanjen dotok kiseonika u mozak može izazvati povremene vrtoglavice, glavobolje i probleme sa koncentracijom.
• Otežano disanje: Tokom fizičkog napora javlja se ubrzano i otežano disanje, jer organizam pokušava da nadoknadi manjak kiseonika.
• Lupanje srca: Srce ubrzava rad kako bi pumpalo više krvi i povećalo snabdevanje tkiva kiseonikom, što stvara osećaj neprijatnog lupanja ili preskakanja srca.
• Hladni ekstremiteti: Nedovoljna cirkulacija krvi može izazvati osećaj hladnoće u prstima ruku i nogu.

Lečenje

Lečenje niskog MCHC-a zavisi od uzroka koji dovodi do smanjenja vrednosti MCHC u krvi.

Terapija se obično usmerava na nadoknadu nedostajućih nutrijenata i lečenje stanja koja ometaju normalnu sintezu hemoglobina.

Ovo može da podrazumeva:

• Povećanje unosa gvožđa: Najčešće se koriste preparati gvožđa u obliku tableta, no u slučaju teških anemija i nedostatka gvožđa ono se može davati i intravenozno. Istovremeno se preporučuje ishrana bogata gvožđem, kao što su crveno meso, riba, semenke i tamnozeleno lisnato povrće. Takođe, savetuje se konzumacija namirnica bogatih vitaminom C uz obrok, ili upotreba suplemenata, budući da ovaj vitamin poboljšava apsorpciju gvožđa, posebno iz biljnih izvora.
• Vitamin B6: Kod sideroblastične anemije nadoknada vitamina B6 može biti od koristi, budući da je ovaj vitamin važan za pravilno iskorišćavanje gvožđa u koštanoj srži.
• Sanacija krvarenja: Ako je anemija posledica hroničnog gubitka krvi, potrebno je otkriti i ukloniti uzrok, na primer lečiti čir na dvanaestopalačnom crevu ili želucu, polipe u crevima ili miome kod žena.
• Lečenje hroničnih oboljenja: Kod anemija koje nastaju zbog dugotrajnih bolesti i upala sprovodi se terapija osnovnog stanja, čime se poboljšava iskorišćenje gvožđa u organizmu.
• Dodatak folata i vitamina B12: Kada je anemija udružena sa nedostatkom folne kiseline ili vitamina B12, ovi vitamini se moraju nadoknaditi suplementima.

Pravilnim lečenjem i obnovom zaliha gvožđa, kao i terapijom osnovnih poremećaja, vrednosti MCHC se postepeno vraćaju u normalu, a simptomi se smanjuju tokom nekoliko meseci.

Povišen MCHC

Povišen MCHC, odnosno hiperhromija, se javlja ređe u odnosu na snižene vrednosti.

Visok MCHC znači da eritrociti sadrže neuobičajeno visok procenat hemoglobina u odnosu na svoju zapreminu.

Ovakav nalaz ne ukazuje na pojačanu proizvodnju hemoglobina, već najčešće na smanjen volumen eritrocita ili njihovu ubrzanu razgradnju.

Povišen MCHC može biti znak određenih hemolitičkih anemija, naslednih poremećaja građe eritrocita ili drugih ozbiljnijih hematoloških stanja.

Uzroci

Povišen MCHC najčešće nastaje u situacijama kada se menja oblik eritrocita ili kada dolazi do njihovog ubrzanog propadanja.

Neki od glavnih uzroka su:

• Autoimuna hemolitička anemija: Imuni sistem greškom napada i razgrađuje sopstvene eritrocite, što se može javiti kod bolesti kao što su sistemski eritematozni lupus ili limfomi. Kako se eritrociti brže uništavaju, preostale ćelije imaju relativno veću koncentraciju hemoglobina.
• Nasledna sferocitoza: Reč je o genetskom poremećaju u kojem eritrociti gube svoj uobičajeni bikonkavni oblik i postaju sferični. Takve ćelije su manjeg volumena, ali zadržavaju skoro istu količinu hemoglobina, što povećava vrednost MCHC.
• Makrocitne anemije: Kod anemija izazvanih nedostatkom vitamina B12 ili folata eritrociti postaju uvećani. U nekim slučajevima analiza može prikazati povišene vrednosti MCHC zbog promenjenih osobina ovih ćelija.
• Bolesti jetre i bubrega: Hronične bolesti jetre i bubrega mogu skratiti životni vek eritrocita i promeniti količinu tečnosti u krvi. Kod smanjenog protoka krvi ili poremećaja ravnoteže tečnosti može doći do relativnog porasta MCHC-a.
• Dehidracija: Gubitak većih količina tečnosti usled povraćanja, dijareje ili nedovoljnog unosa vode smanjuje volumen plazme, zbog čega eritrociti zauzimaju veći udeo u zapremini krvi, pa se registruje povišen odnos hemoglobina.
• Teške opekotine i traume: Ovakva stanja dovode do gubitka plazme i razgradnje eritrocita. Kao posledica, u laboratorijskim nalazima može privremeno biti zabeležen povišen MCHC.

Simptomi

Simptomi povišenog MCHC-a najčešće nastaju zbog hemolize eritrocita i pratećih poremećaja, koji mogu biti blagi ili izraženiji, u zavisnosti od osnovne bolesti.

Mogući simptomi uključuju:

• Žuticu: Pojačana razgradnja eritrocita povećava nivo bilirubina u krvi, pa koža i beonjače poprimaju žućkastu boju.
• Umor i slabost: Zbog povezanosti sa anemijom javljaju se malaksalost, gubitak energije i smanjena izdržljivost.
• Uvećanu slezinu: Kod poremećaja poput sferocitoze slezina se uvećava jer pojačano razgrađuje deformisane ćelije, što može izazvati osećaj punoće ili bola u gornjem levom delu stomaka.
• Bol u stomaku ili leđima: Uvećana jetra ili slezina zbog nakupljenih produkata razgradnje krvi mogu izazvati nelagodnost i pritisak u trbušnoj šupljini.
• Lupanje srca i otežano disanje: Kao i kod drugih oblika anemije, srce može kucati ubrzano, a disanje postati otežano, naročito pri fizičkom naporu.

Lečenje

Lečenje povišenog MCHC-a usmereno je na otklanjanje osnovnog uzroka poremećaja i vraćanje normalne ravnoteže u krvnoj slici.

U zavisnosti od stanja, mogu se primeniti različiti pristupi:

• Kortikosteroidi: Kod autoimunih hemolitičkih anemija koriste se lekovi poput prednizona koji smanjuju imuni odgovor i sprečavaju razgradnju eritrocita.
• Splenektomija: Ako je hemoliza izražena i ne reaguje na terapiju, ponekad je potrebno hirurški ukloniti slezinu kako bi se smanjilo uništavanje eritrocita.
• Dodatak folata i vitamina B12: Kod nasledne sferocitoze i makrocitnih anemija preporučuje se suplementacija ovim vitaminima koji su neophodni za normalnu sintezu eritrocita.
• Lečenje osnovnog oboljenja: Kada je uzrok bolest bubrega ili jetre, sprovođenje odgovarajuće terapije doprinosi normalizaciji krvne slike.
• Nadoknada tečnosti: Ako je povišen MCHC posledica dehidracije, ključna je nadoknada tečnosti, bilo oralnim unosom ili infuzijama, kako bi se uspostavio pravilan odnos krvi i plazme.

U nekim slučajevima terapija može uključivati lekove koji podstiču stvaranje eritrocita, dok kod veoma teških i opasnih anemija može biti neophodna transfuzija krvi.

Zaključak

MCHC je važan deo kompletne krvne slike koji pokazuje prosečnu koncentraciju hemoglobina u eritrocitima, čime pomaže u proceni sposobnosti krvi da prenosi kiseonik i u otkrivanju različitih tipova anemija.

Snižene vrednosti MCHC-a u krvi su mnogo češće i obično prate anemije sa manjkom gvožđa ili poremećaje apsorpcije ili iskorišćenja gvožđa, dok su povišene vrednosti ređe i najčešće ukazuju na hemolizu, nasledne promene oblika eritrocita ili poremećaje tečnosti, poput dehidratacije.

Vrednost MCHC u krvi se nikada ne tumači izdvojeno, već se uvek posmatra zajedno sa MCV, MCH, RDW, ukupnim hemoglobinom, brojem eritrocita i hematokritom, budući da tek kombinacija ovih podataka može pokazati tip i uzrok anemije.

Lečenje poremećenih vrednosti MCHC-a je usmereno na uzrok, a može uključivati mere kao što su nadoknada gvožđa ili vitamina, lečenje osnovne bolesti, korekcija navika i, po potrebi, specifične hematološke postupke.