Klostridija je bakterijska infekcija digestivnog trakta koja može izazvati blage do teške gastrointestinalne simptome.
Kada se koristi termin klostridija najčešće se misli na Clostridium difficile, često skraćeno C. difficile ili C. diff, jednu od sedam vrsta ovog bakterijskog soja.
Clostridium difficile proizvodi toksine koji dovode do upale sluzokože donjeg dela sistema organa za varenja, a pre svega debelog creva, što može izazvati dijareju i bol u stomaku.
U težim slučajevima, ova bakterija može dovesti do pseudomembranoznog kolitisa i enterokolitisa, koji prate ozbiljni simptomi, koji ponekad mogu biti opasni po život.
Klostridija je najčešći uzrok upornih dijareja koje se javljaju tokom hospitalizacije, zbog čega se smatra bolničkom infekcijom, iako je moguće zaraziti se i u vanbolničkim uslovima.
U ovom članku objasnićemo šta je klostridija i koji su njeni simptomi, kako se dijagnostikuje i leči, koliko traje lečenje i koji je preporučeni režim ishrane, kao i koji su uzroci, načini prenosa i mere prevencije.
Šta je klostridija
Clostridium difficile je gram-pozitivna anaerobna bakterija koja formira spore, što joj daje sposobnost da dugo preživi u spoljašnjem okruženju i da bude otporna na uobičajena sredstva za dezinfekciju.
U zdravoj crevnoj mikrobioti prisutna je u veoma malom broju ili je potpuno odsutna, jer druge bakterije svojim delovanjem sprečavaju njeno širenje i stvaranje toksina.
Kada se ta ravnoteža naruši, najčešće zbog primene antibiotika širokog spektra, bakterija dobija mogućnost da se brzo razmnoži i proizvodi toksine koji oštećuju sluzokožu debelog creva i podstiču upalni proces.
Infekcija se najčešće javlja u bolničkom okruženju, posebno kod osoba koje su nedavno lečene antibioticima, ali se može pojaviti i izvan bolnica, pa je važno prepoznati faktore rizika i rane simptome.
Određeni sojevi ove bakterije proizvode veću količinu toksina i povezani su sa težim tokom bolesti.
Simptomi
Klinička slika infekcije klostridijom obuhvata širok raspon tegoba.
Kod nekih osoba bakterija može biti prisutna, a da ne izazove nikakve znake bolesti.
Kada se simptomi jave, razvijaju se postepeno i najčešće nekoliko dana nakon početka terapije antibioticima.
Simptomi infekcije klostridijom mogu nastupiti i tokom same terapije, a u određenim slučajevima razvijaju se i nakon njenog završetka, ponekad i do nekoliko nedelja kasnije.
Kod težih oblika simptomi napreduju brže i zahtevaju ozbiljnije lečenje.
Najčešći simptomi, koji mogu varirati u intenzitetu, uključuju:
- Dijareju: Učestala i vodenasta stolica koja je često praćena osećajem hitnog i neodložnog pražnjenja creva.
- Bol u stomaku: Bol i grčevi u stomaku se obično javljaju u donjem delu stomaka i pojačavaju se tokom dana.
- Groznicu: Povišena temperatura koja upućuje na prisutnu upalu.
- Povraćanje: Može se javiti kod izraženije upale i dodatno doprinosi gubitku tečnosti.
- Dehidracija: Posledica čestih stolica i smanjenog unosa tečnosti, praćena suvoćom usta i osećajem slabosti.
- Leukocitoza: Povećan broj belih krvnih zrnaca u krvi koji ukazuje na aktivnu infekciju.
- Sluzava ili krvava stolica: Prisustvo krvi ili sluzi u stolici ukazuje na težu upalu sluzokože.
- Pseudomembranozni kolitis: Ovo stanje predstavlja težak oblik upale debelog creva koji se potvrđuje kolonoskopijom, sa vidljivim naslagama oštećenog tkiva.
Nelečena infekcija klostridijom može brzo napredovati i dovesti do ozbiljnih komplikacija.
Dugotrajna dijareja izaziva značajan gubitak tečnosti i elektrolita, što može dovesti do teške dehidracije, naročito kod dece i starijih osoba, pa je posebno važno voditi računa o povećanom unosu vode i nadoknadi elektrolita.
Upala se može proširiti na veći deo debelog creva i izazvati megakolon, stanje sa širenjem creva koje nosi rizik od pucanja zida creva.
Takođe, produženo oštećenje sluzokože omogućava ulazak bakterija u krvotok, što povećava rizik od sepse.
Imajući u vidu ozbiljnost mogućih komplikacija, infekcija klostridijom zahteva pravovremeno i adekvatno lečenje kako bi se sprečio težak tok bolesti koja može biti opasna po život.
Uzroci
Infekcija klostridijom nastaje kada se bakterija nekontrolisano razmnoži u debelom crevu i počne da stvara toksine koji oštećuju sluzokožu.
Kod zdravih osoba crevna mikrobiota održava ravnotežu i sprečava razvoj ove bakterije, no kada se ravnoteža poremeti, stvaraju se uslovi u kojima klostridija ima mogućnost da se proširi i izazove upalu.
Ovakav poremećaj često je povezan sa upotrebom antibiotika, produženim boravkom u zdravstvenim ustanovama i oslabljenim imunitetom.
Spore klostridije veoma su otporne, lako se zadržavaju na površinama i mogu dugo da prežive, što povećava verovatnoću prenosa i širenja infekcije.
Iako je rizik najveći u bolničkom okruženju, zbog čega se često naziva i bolničkom infekcijom, treba imati u vidu da infekcija može nastati i u kućnim uslovima, posebno kod osoba sa dodatnim zdravstvenim faktorima rizika.
Najčešći uzroci i faktori rizika za razvoj infekcije uključuju:
- Antibiotici: Upotreba antibiotika širokog spektra menja sastav crevne mikrobiote i omogućava bakteriji da se proširi.
- Hospitalizacija: Duži boravak u bolnici povećava mogućnost kontakta sa sporama i kontaminiranim površinama.
- Starost: Starije osobe imaju slabiji imunitet i češće koriste lekove koji narušavaju crevnu mikrofloru, što ih čini podložnijim infekciji.
- Imunosupresija: Terapije koje slabe imuni sistem, kao što su kortikosteroidi ili hemoterapija, povećavaju osetljivost na infekciju.
- Gastrointestinalne intervencije: Operacije i invazivne procedure digestivnog trakta nose dodatni rizik zbog narušavanja integriteta sluzokože.
- Korišćenje inhibitora protonske pumpe: Smanjena kiselost želuca omogućava većem broju patogena da preživi i dospe u creva.
- Kontakt sa kontaminiranim površinama: Spore iz okruženja lako prelaze na ruke i predmete i dovode do unošenja bakterije u digestivni sistem.
Dijagnoza
Dijagnoza infekcije klostridijom zasniva se na prepoznavanju tipičnih simptoma i proceni faktora rizika, uz laboratorijske analize koje potvrđuju prisustvo toksina ili genetskog materijala bakterije.
Prvi korak je detaljna procena tegoba i informacija o prethodnoj upotrebi antibiotika, budući da se simptomi najčešće javljaju tokom terapije ili u nedeljama nakon nje.
Analiza stolice predstavlja osnovu dijagnostike i omogućava detekciju toksina koji oštećuju sluzokožu debelog creva.
Analiza uključuje procenu izgleda stolice, prisustva krvi, sluzi ili neprobavljene hrane, kao i hemijske i mikrobiološke testove koji ukazuju na stepen oštećenja sluzokože.
Najvažniji deo analize stolice je detekcija toksina A i B, jer upravo oni izazivaju upalu i dijareju karakteristične za infekciju.
Pored toga, često se određuje i prisustvo glutamat dehidrogenaze, GDH, enzima koji proizvodi Clostridium difficile.
Pozitivan rezultat testa na toksine ili GDH najčešće ukazuje na aktivnu infekciju i potvrđuje potrebu za daljim dijagnostičkim ili terapijskim koracima.
Uz to, često se radi i PCR analiza kojom se precizno otkriva genetski materijal bakterije, omogućava razlikovanje aktivne infekcije od pukog prisustva klostridije u crevima i omogućava pravovremeno i ciljano lečenje.
Molekularni testovi i testovi na antigene koriste se kao dopuna, što povećava tačnost i smanjuje mogućnost lažno pozitivnih ili negativnih rezultata.
U težim formama infekcije klostridijom od koristi može biti i kalprotektin test, koji pokazuje intenzitet upale, iako se primarno koristi za inflamatorne bolesti creva, poput Kronove bolesti i ulceroznog kolitisa.
Analize krvi mogu ukazati na povišen broj belih krvnih zrnaca, pad elektrolita i znake dehidracije.
U težim slučajevima, posebno kada postoji sumnja na pseudomembranozni kolitis, endoskopski pregled daje uvid u stanje sluzokože debelog creva i prisustvo karakterističnih naslaga.
Kada postoji mogućnost ozbiljnih komplikacija kao što su toksični megakolon ili perforacija, radiološka dijagnostika, najčešće CT skeniranje abdomena, može biti od koristi kako bi se sagledalo kompletno stanje.
Lečenje
Lečenje klostridije se zasniva na primeni antibiotika koji deluju specifično na klostridiju, čime se smanjuje proizvodnja toksina i ublažava upala, kao što su vankomicin, metronidazol ili fidaksomicin.
Pravila hidratacija i rehidratacija je ključna zbog čestog gubitka tečnosti i elektrolita.
Standardno medicinsko lečenje infekcije klostridijom započinje prekidom nepotrebne upotrebe antibiotika kada je to moguće, jer nastavak terapije može pogoršati poremećaj crevne mikrobiote i omogućiti bakteriji dalji rast.
Vankomicin predstavlja prvi izbor u većini modernih smernica, jer efikasno suzbija bakteriju i smanjuje proizvodnju toksina, a obično se primenjuje oralno.
Fidaksomicin se koristi kao alternativa, posebno kod sojeva sa višim rizikom od recidiva, jer ima selektivniji efekat na crevnu mikrobiotu i smanjuje verovatnoću ponovne infekcije.
Antibiotik metronidazol je ranije bio lek izbora za lečenje infekcije klostridijom, ali se danas primenjuje ređe, u specifičnim situacijama kada drugi antibiotici nisu dostupni ili kod blažih oblika bolesti.
Kod pacijenata sa značajnom dehidracijom neophodna je intravenska nadoknada tečnosti i elektrolita kako bi se održala stabilnost organizma.
U slučajevima da nastupe teške komplikacije, poput perforacije creva ili neuspeha konzervativnog lečenja, može biti neophodna hirurška intervencija.
Nelečena ili kasno lečena infekcija može izazvati komplikacije opasne po život, pa je pravovremeno i adekvatno sprovođenje lečenja neophodno kako bi se one izbegle, a simptomi i period oporavka smanjili.
Ishrana
Ishrana tokom akutne infekcije klostridijom ima za cilj da podrži oporavak organizma, smanji rizik od dehidracije i omogući normalizaciju funkcije creva.
Specifičan način ishrane kod klostridije neće izlečiti infekciju bez upotrebe lekova, ali može olakšati tegobe, ubrzati oporavak i smanjiti rizik od komplikacija.
U ranoj fazi bolesti ključna je adekvatna rehidratacija, dok se postepeno uvodi lako svarljiva hrana kako bi se olakšao rad digestivnog sistema.
Unos tečnosti i elektrolita, oralno ili intravenozno, omogućava nadoknadu izgubljene tečnosti i sprečava dehidraciju koja je česta posledica dijareje.
Lako svarljiva hrana, kao što su banane, pirinač, tost i kuvano povrće, olakšava rad creva i smanjuje opterećenje tokom akutne faze.
Tokom ove faze, preporučuje se izbegavanje mlečnih proizvoda, jer kod nekih pacijenata mogu pogoršati dijareju.
Kada se simptomi smanje, postepeni povratak hrani bogatijoj vlaknima pomaže obnavljanju crevne funkcije i doprinosi stabilizaciji mikrobiote.
Upotreba probiotika može imati pozitivan efekat na ublažavanje simptoma, ali ne zamenjuje standardno medicinsko lečenje i ne utiče direktno na eliminaciju bakterije.
Tokom oporavka od infekcije klostridijom korisno je ograničiti ili izbegavati namirnice koje mogu iritirati creva, pogoršati dijareju ili usporiti povratak normalne crevne funkcije.
Ovo uključuje:
- Masnu i prženu hrana: Ovakva hrana se teško vari i može pogoršati simptome dijareje i nadutosti.
- Začinjena hrana: Ljuti začini i pikantni sosovi mogu izazvati iritaciju sluzokože i pogoršanje tegoba.
- Gazirani napici i sokovi sa šećerom ili zaslađivačima: Gazirani napici i napici bogati šećerima, a posebno oni zaslađeni poliolima kao što su ksilitol ili eritritol, mogu povećati fermentaciju i izazvati nadimanje.
- Mlečni proizvodi: Mlečni proizvodi, posebno punomasni, kao i oni sa visokim sadržajem laktoze, mogu pogoršati probavne smetnje, posebno kod pacijenata osetljivih na laktozu.
- Prerađena i brza hrana: Ovakvi proizvodi često sadrže aditive i trans masti, što može iritirati creva i usporiti oporavak.
- Orašasti plodovi i semenke u početnoj fazi oporavka: Iako su izuzetno zdravi i deo zdrave ishrane, orašasto voće i semenke se teško se vare i mogu iritirati creva dok se njihova funkcija ne stabilizuje.
Jedno od čestih dilema je upotreba belog luka kod klostridije, za koji se često tvrdi da deluje kao prirodni antiseptik zbog svojih sumpornih jedinjenja, ali njegov efekat na Clostridium difficile nije naučno potvrđen.
Beli luk može biti koristan i doprineti opštem zdravlju creva, ali kod nekih pacijenata tokom infekcije može izazvati i pogoršanje simptoma i iritaciju.
U svakom slučaju, beli luk nije lek za ovu infekciju, a osobe koje žele da ga uključe u ishranu tokom infekcije to treba da čine oprezno, u maloj količini, i uz pažljivo praćenje reakcije.
Koliko traje lečenje?
Trajanje lečenja klostridijske infekcije zavisi od težine bolesti i odgovora pacijenta na terapiju.
Standardni kurs oralnog vankomicina traje obično deset dana kod blagog do umerenog oblika bolesti.
Kod težih infekcija ili onih koje ne pokazuju poboljšanje, terapija se produžava ili prilagođava prema kliničkom stanju.
Recidivi su relativno česti i zahtevaju dodatne terapijske pristupe, uključujući primenu fidaksomicina i druge terapijske metode.
Kod uobičajenog odgovora, standardni kurs od deset dana je dovoljan, dok se produženi ili pulsni režimi primenjuju kod ponovljenih epizoda.
U slučaju komplikacija lečenje može biti duže i često zahteva bolnički tretman.
Prirodni lekovi
Prirodni lekovi i suplementi ne mogu zameniti antibiotike kod aktivne infekcije klostridijom, ali mogu doprineti oporavku i smanjenju rizika od recidiva kada se koriste uz standardnu medicinsku terapiju.
Upotreba bilo kakvih dodataka zahteva konsultaciju sa lekarom, budući da se suplementacije prilagođava individualno svakom pacijentu, na osnovu težine infekcije, prisutnih simptoma i opšteg zdravstvenog stanja.
Probiotici, posebno određeni sojevi, mogu pomoći obnavljanju crevne mikrobiote, mada su dokazi o njihovoj efikasnosti mešoviti.
Sojevi probiotika koji se najčešće ispituju kod oporavka od infekcije Clostridium difficile uključuju Saccharomyces boulardii, Lactobacillus rhamnosus GG, Lactobacillus acidophilus i Bifidobacterium bifidum.
Iako neki klinički podaci sugerišu da mogu smanjiti rizik od recidiva, efikasnost nije uvek konzistentna i zavisi od specifičnog soja, doze i trajanja upotrebe.
Prebiotici mogu podstaći rast korisnih bakterija nakon faze akutne bolesti i doprinose stabilizaciji crevnog ekosistema.
Trenutno ne postoje dovoljno jaki dokazi da bi aktivni ugalj, diosmektit i druge biljne preparate svrstali u rutinski propisivanu terapiju kod ove infekcije.
Umesto toga, lekar na osnovu individualnog stanja može preporučiti određene dodatke, za koje veruje da mogu olakšati i ubrzati oporavak.
Da li je klostridija zarazna i kako se prenosi?
Clostridium difficile se prenosi fekalno-oralnim putem.
Sporasti oblik bakterije omogućava dugo preživljavanje na površinama, medicinskoj opremi i rukama osoblja i drugih osoba, što olakšava prenos u zdravstvenim ustanovama i, ređe, u vanbolničkim uslovima.
Zaraznost klostridije zavisi od opterećenja sporama, higijene, prisustva faktora rizika i imunog statusa osobe koja dolazi u kontakt sa bakterijom.
Direktan kontakt sa kontaminiranim rukama ili površinama predstavlja glavni način prenosa.
Nepravilna higijena ruku doprinosi prenosu sa osobe na osobu, dok kontaminirana hrana ili voda predstavljaju ređi, ali mogući put infekcije.
Budući da spore bakterije ostaju infektivne dugo vremena, rizik od prenosa putem kontaminirane opreme i okoline je visok.
Pored toga, asimptomatski nosači mogu širiti spore čak i bez prisustva simptoma, što dodatno otežava kontrolu širenja.
Komplikacije
Kod većine pacijenata sa infekcijom klostridijom dolazi do blage do umerene bolesti, ali komplikacije mogu biti ozbiljne i zahtevati hitnu medicinsku intervenciju.
Rana identifikacija i adekvatno lečenje smanjuju rizik od ozbiljnih komplikacija, koje ponekad mogu biti opasne po život.
Komplikacije klostridijom su:
- Dehidracija i poremećaji elektrolita: Usled dijareje dolazi do značajnog gubitka tečnosti, što može dovesti do dehidracije i opasnih poremećaja elektrolita.
- Toksični megakolon: Stanje koje predstavlja akutno širenje debelog creva sa rizikom od perforacije.
- Perforacija creva: Perforacija creva predstavlja pojavu pukotine ili rupe u zidovima creva, kroz koju sadržaj creva može da dospeti u trbušnu šupljinu. Ovo je hitno medicinsko stanje koje može izazvati tešku infekciju trbušne šupljine, peritonitis, i sepsu, i zahteva hitnu operaciju radi saniranja oštećenja i sprečavanja komplikacija.
- Sepsa: Nelečena infekcija može izazvati sistemsku infekciju opasnu po život.
- Hronični recidivi: Višestruke epizode infekcije koje se javljaju uprkos prethodnom lečenju i značajno utiču na kvalitet života, uzrokujući učestalu dijareju, bolove u stomaku i opštu iscrpljenost, te zahtevaju pažljivo praćenje i individualno prilagođenu terapiju.
Prevencija ozbiljnih komplikacija prvenstveno zavisi od pravovremene dijagnoze i adekvatnog lečenja.
Prevencija
Prevencija infekcije Clostridium difficile obuhvata mere na nivou zdravstvenih ustanova i individualne mere prevencije.
Izbegavanje neracionalne upotrebe antibiotika, adekvatna higijena i kontrola okoline predstavljaju glavne pristupe za smanjenje rizika od infekcije.
U bolničkom okruženju, važna je izolacija pacijenata dok ne prestane kontaminacija, edukacija osoblja i posetilaca o rizicima i merama prevencije, kao i nadzor i prijavljivanje slučajeva infekcija pomažu u bržem otkrivanju i kontroli izbijanja.
Takođe, racionalna upotreba lekova poput inhibitora protonske pumpke, samo kada su neophodni, dodatno smanjuje rizik od razvoja infekcije.
Zaključak
Klostridija, odnosno Clostridium difficile, je bakterija koja može izazvati širok spektar gastrointestinalnih simptoma, od blagih do životno ugrožavajućih.
Infekcija najčešće nastaje kada poremećena crevna mikrobiota, najčešće usled upotrebe antibiotika, omogući razmnožavanje bakterije i stvaranje toksina koji oštećuju sluzokožu debelog creva.
Osnovni simptom infekcije je uporna dijareja, koja je često praćena bolovima i grčevima u stomaku, groznicom i povraćanjem.
U težim slučajevima, može doći do dehidratacije, pojave krvi u stolici ili čak razvoja pseudomembranoznog kolitisa.
Pravovremeno prepoznavanje simptoma, dijagnostika i započinjanje terapije antibioticima, uz nadoknadu tečnosti i elektrolita, ključni su za uspešan oporavak.
Ishrana i eventualna suplementacija mogu olakšati i ubrzati oporavak i smanjiti rizik od recidiva, ali ne predstavljaju zamenu za standardno medicinsko lečenje.
